[Zaplakala Milkana nevesta]
Zaplakala Milkana nevesta
pred Veligden na nedelju dana.
Pa gu pita Popović Jovane:
„Ja što plačeš, moja verna ljubo?
Zašto kvariš tvoje belo lice?“ 5
Al’ govori Milkana nevesta:
„Čuješ li me, mili gospodaru,
kako ne bi ja jadna plakala:
evo ima devet godin’ dana
kako nesam ja majku videla, 10
niti majku, niti milu braću.“
Tada reče Popović Jovane:
„Bre ne plači, moja verna ljubo,
ja kad dođe prvi dan Veligden,
će idemo u babu na gosti, 15
i u babu i u mile šure.“
Pa kad dođe prvi dan Veligden,
tada reče Popović Jovane:
„Ja se spremi, moja verna ljubo,
će idemo u babu na gosti.“ 20
Pa se spremi Milkana nevesta,
i spremi se Popović Jovane,
pa janaše njini silni konji,
pa pođoše po drumi široki.
Koj gi vide merak mu ostade: 25
„Dobar junak i dobra nevesta!"
Kad dođoše do Korun planinu,
tada reče Popović Jovane:
„Ja skini se, moja verna ljubo,
da se ovde dobro odmorimo; 30
kad pođemo uz Korun planinu,
tad ti nema nikakvog odmora!"
Tuj se oni dobro odmoriše,
pa janaše njini silni konji,
pa pođoše kroz pustu planinu. 35
Kud ji sreća, tuj je i nesreća:
Jovana je dremka oborila,
oće Jovan od konja da padne.
Tada reče Popović Jovane:
„Ja zapevaj, moja verna ljubo, 40
da bi mi se dremka otrgnala."
Al’ govori Milkana nevesta:
„Ne smem, ne smem, mili gospodaru,
da zapevam u pustu planinu,
toj će čuje Koruna vojvoda, 45
pa će on nas ovde da sačeka,
i će bude nesreća golema."
Tada reče Popović Jovane:
„Vikni, kučko, glavu ti odseko!"
I povuče sablju iz nožnicu. 50
Zaplaka se Milkana nevesta,
pa je ona glasno zapevala.
Toj dočuja Koruna vojvoda,
pa dozivlje sedamdeset druga:
„Čujete li, moje verno društvo, — 55
eto ide Popović Jovane,
i sas njega moja verenica,
kako ćemo njega pogubiti?“
Svi ajduci nikom poniknaše,
i u crnu zemlju pogledaše. 60
Al’ ne gleda Grče Pretvorvera:
„Čuješ li me, Koruno vojvodo,
ako m’ dadeš đoku njegovoga,
ja ću njega l’sno da prevarim,
jer on ti je mlogo sevaplija.“ 65
Tada reče Koruna vojvoda:
„Dajem ti ga sas sve želje moje,
sal da uznem moju verenicu.“
Toj kad začu Grče Pretvorvera,
on oblači prosjačko odelo, 70
i uzima tej božjačke gusle,
pa izađe u sredi planine,
pa on gudi, gora odgovara.
Nailazi Popović Jovane,
pa se maši u svil’ni džepovi, 75
pa mu dade tri dukata žuta.
Al’ govori Grče Pretvorverče:
„Aman more, delijo neznana,
iznesi me iz puste planine,
ja sam, more, i ćorav i sakat, 80
će me jedev tija suri vuci,
suri vuci i tej sure mečke.“
Jovan ti je srca milostiva,
pa odjaši đoku krilatoga,
pa ga fati za desnicu ruku. 85
pa ga baci konju poza sebe,
pa su silni konji poterali.
U silinu neje primetija,
a Grče mu ruke savezalo,
u ramena sas svil’ni gajtani. 90
Kad izašli u polje široko,
al’ na drumi Koruna vojvoda
i sas njega sedamdeset druga.
Grče skoči od konja u jendek.
Al’ govori Milkana nevesta: 95
„Vidiš, Jovo, mili gospodaru,
eno ti ga Koruna vojvoda,
i sas njega sedamdeset druga,
sad će bude nesreća golema!"
„Bre ne boj se, moja verna ljubo, 100
dok je mene sablje iz nožnice.“
Progovara Popović Jovane:
„Pomoz’ boga, Koruno vojvodo!“
Al’ mu reče Koruna vojvoda:
„Ne pomogja tebe, srpska kurvo, 105
ta ti li se, more, bolan nađe
da mi uzneš moju verenicu?"
Pa mu vati konja za dizgine.
Jovan trgnu sablju iz nožnice,
gajtani mu meso presekoše, 110
i iz ruke crna krvca proli.
Pa kad vide Popović Jovane,
pa si bocnu đoku sas mamuze,
đoka leti po toj vedro nebo.
Ali đoka što ga ljuba jaši, 115
on zavrišta, do boga se čuje:
„Aman more, mili gospodaru,
ta kude me ti mene ostavljaš?“
Jovan ti je srca žalostiva:
„Siđi, đoko, na tuj crnu zemlju, 120
može da je od boga suđeno
da mi ovde život izgubimo.“
Siđe đoka na tuj crnu zemlju,
a Koruna sablju je izvukja
da Jovanu skine rusu glavu. 125
Tada reče Popović Jovane:
„Čuješ li me, Koruno vojvodo,
ja sam vezan, a ti si odvezan;
žalosno je, Koruno vojvodo,
da junaka vezanog pogubiš, 130
nego da se oba uvatimo,
uvatimo u kosti junačke,
pa kad mene, Koruno, oboriš,
sve ti prosto — glavu da mi skineš!“
Prevari se Koruna vojvoda, 135
uvati se u kosti junačke;
Jovan vezan, Koruna odvezan,
pa se oni junački poneše.
Od Jovana bele pene padav,
od Koruna mutne i krvave. 140
Tada reče Koruna vojvoda:
„A što čekaš, moja verenico,
što ne trgneš sablju iz nožnicu,
da posečeš ovoj srpsko kuče!
Zar ne znaješ, moja verenice, 145
ta kako smo ljubav provodili,
provodili tri godine dana?
I ja imam tri tovara blago,
sve ću tebe zlatom da okujem.“
Prevari se Milkana nevesta, 150
pa povuče sablju iz nožnicu,
pa poteže Jovu da udari,
al’ je Jovan junak odskočija,
te ga sablja malo dovatila,
na glavu mu kožu odeljala, 155
i presekla svileni gajtani.
Tu je Jovi tvrda sreća bila,
pa kad trže sablju iz nožnicu,
te poseče Korunu vojvodu,
a i njum gu lako udarija, 160
isekja gu pa mali komati.
Pa kad jurnu đoku krilatoga,
pobegoše po goru ajduci.
Pa uvati Grče Pretvorveru,
iseče mu noge do kolena, 165
izvrte mu obe crni oči,
pa mu Jova ovako govori:
„Ajde sada, Grče Pretvorverče,
pa ti gudi kako božjak radi.“
Pa sarani Milkanu nevestu, 170
i sarani Korunu vojvodu,
sarani gi sve u jednu rupu,
pa pojuri đoku krilatoga,
pravo ide u šure na gosti;
pa ga oni lepo dočekali. 175
Pitala ga taj njegova baba:
„Mili zete, Popović Jovace,
što mi radi moja mila ćera?“
Tada reče Popović Jovane:
„Moja babo, moja stara majko, 180
eto vidiš da sam, babo, ranjen,
ta od tvoju Milku milu ćeru.
Ona ti je mlogo pogrešila:
pomogla je Korunu vojvodu,
a ja sam gi oba posekao, 185
i u jedan grob gi saranija.
Ako oćev moji devet šure,
neka pođev pa da se uveriv.
Pa janaše njini silni konji,
otidoše, pa se uveriše, 190
i na svoju majku si kazaše
što je njina sestra učinila.
Tada baba zetu progovori:
„Ne brini se, bre moj mili zete,
ta ja imam još pomladu ćerku, 195
i opet ćeš zet da mi postaneš.“
