Zaključenije prve časti

←Evo me među kaluđeri; šta sam tražio, to sam i našao

Zaključenije prve časti Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija

Preduvedomlenije→

Pre nego dođem k ftorom periodu moji[h] priključenija, sireč kako sam iz Hopova izišao i kud sam prošao, za pristojno i potrebno nahodim priložiti ovde jedan razgovor kojega sam svrh dosad izdate materije s jednim učenim prijateljem imao, kojemu, kako bi[h] što složio i načisto prepisao, pre nego bih štampatoru predao, soopštavao sam, njegov sovet ištući i svrh svačesa zajedno š njim rasuždavajući i besedeći. Njega ću predstaviti ovde pod imenem Zilotija, i opisaću što sam s njim besedio, koje će služiti za izjašnjenije predizdate materije.

Ja: „Molim te, ljubezni, kaži mi čistosrdečno, što misliš o ovom što si dosad čitao. Mogu li se nadati da će na kakovu polzu biti?” Zilotij: „Da ti pišeš za jedan narod koji svaku stvar meri, sudi i rasuždava sledujući pravilam zdravago razuma, ja ne bi[h] imao ništa protiv tvojega pisanija reći, budući da sam i sâm toga mnjenija da samo oni narodi mogu se nadati da ćedu blagopolučniji postati koji, prosveštavajući se naukom, od dan do dan ispravljaju se i na bolje preduspevaju, raspoznavajući i pretpočitavajući poleznije od nepoleziijega i bolje od gorega. Tebi je dobro poznato priključenije koje se je pre nekoliko godina jednom carigradskom patrijarhu slučilo, koji je hoteo post Petrov i roždestva Hristova od sedam dana učiniti, kako su i ispočetka bili, kako se je narod protiv njega uzbuntovao i mal’ ga nije ubio. Zato, druže moj, gledaj šta radiš. Ti, hoteći da u omrazu metneš zloupotrebljenija i kojekakve sujeverice, bojim se da samoga sebe u omrazu ne metneš. A navlastito, ako te gdi kaluđeri u’vate, teško tvojim leđˋma! Nemoj reći da ti nisam kazao. Ali ništa, s prebijeni leđi dobiti čest da se srpski Sokrat nazoveš, opet mnogo više dobijaš.

Ja: „Idi ti zbogom! Ime je Sokratovo krasno i slavno! Ali se leđa po ulici ne na[h]ode. Ne bi li se to kako moglo i s manjim troškom učiniti?” Zil[otij]: „S kakvim manjim? Patrijarh ni episkop nisi, da te s prestola smetnu, kao [što] su carigradskoga smetnuli. Sveštenstvo da ti uzmu — i tako kažeš da u tvom otečestvu ne primaju te za popa, jerbo si se u Crnoj Gori zapopio. Šta će ti drugo uzeti van da te raskaluđere?” Ja: „A oni nek raskaluđere, pak će viditi! Bez šale, ljubezni Zilotije (vidiš li kakvo sam ti lepo ima dao; Zilotij, to jest, revnitelj), učini se kao da si pravi revnitelj, i govori što god možeš sebi voobraziti da se pravično može protiv dosad mnom napisatih stvari reći.”

Zil[otij]: „Kao kakav revnitelj [h]oćeš da ti govorim? Ti znaš da naši pravi revnitelji hoće i iziskuju da narod vavek kao pod ularom ostaje, da slepo sleduje i veruje sve što mu se kaže. I što im se najmanje protiv starim običajem vidi, proklinju i, čuj - „Eto kurjaka!” — viču”.

Ja: „Neću, brate, da si takov revnitelj. Neću da si kao oni koji huje s anatemama na sve one što u sredu i u petak zejtin i ribu jedu. Budi mi razuman, umeren, prosvešten i pravdoljubiv revnitelj, koji niti novine traži za lehkoumije niti se starinâ. drži za sujevjerije. Ja ne pohvaljujem one koji, neizvestijem i nepostojanstvom uma vodimi, kao leptirići bez svakog uzroka semo i tamo lete; niti, pak, one koji za nerasuždenije u vsekonečnom nečuvstvovaniju kao za plot privezani ostaju. Samo one, pohvale dostojne na[h]odim, koji poznavajući cenu bogodane svobode uma samo na dobro je upotrebljavaju; kako u dobru postojani, tako i u onom što poznadu za bolje i poleznije, razumom i slovesnostiju upravljajemi, k izmenjeniju, koje njihovo ispravljenije, poboljšenije i blagopolučije uzrokovati može, gotovi su.”

Zil[ošij]: „Kaži mi koje je namerenije tvojega pisanja, po kom se nadati možeš da ćedu tvoji jedinoplemenici moći poznati da ,ti bez svakog pristrastija i interesa postupaš. Znaš da sve za tim stoji. Kad bratija naša poznadu jedanput čistotu našega namerenija i našu vernu k njima ljubov, dobrovoljno naša predstavljenija i sovete primaju; i, što je više, ako u čemu kao ljudi i pogrešimo, rado nam praštaju. Poznat ti je stih Navmahija:

Oϋτίγε τoίoζ έτύχϑη, 8’ ζέργειν φιλότητα χαί ήϑεα
πιζά δαήναι.

Nije takog porodila mati, verne naravi ko neće
poznati.

A što sam poviše rekao, da valja da se bojiš tvoji[h] Srbalja, ja sam iz šale to rekao, jer, kako kažeš da nameravaš odavde poći u Pariz i London, mučno će te kad tvoje otečestvo viditi. Kakvo je tvoje ljubopitstvo, znam da ako dobru priliku nameriš, poći ćeš i u Ameriku. Ja: „Imaš pravo, Zilotije. Neću da svet rekne da sam se zaludu pokaluđerio. A što pitaš namerenije, mogao si ga iz predislovija poznati. No, kad ti se tako ljubi, čuj opet nakratko. Ova su dva moja načalna namerenija. Prvo, dajem priklad učenim naroda mojega, da na našem prostom dijalektu pišu i na štampu izdaju; drugo, da moji jedinoplemeni usude se svrh svake stvari slobodno misliti i sve što čuju da sude i rasuždavaju. Ti znaš dobro, ljubezni moj, da svi narodi koji samo pri starim mnjenijam i obiknovenijam ostaju, moraju, kako god ostali azijatičeski i afrikanski narodi, u večnoj očajanoj tami i nerazumiju ležati. Ne misleći, ne rasuždavajući i ne čineći nikakova upotrebljenija bogodanoga razuma i slovesnosti, niti primajući nikakav priklad od drugi[h] učeni[h] i prosvešteni[h] naroda, ostaju za vavek u vsekonečnom plača dostojnom beslovesiju.

O, koliko smo dužni mi blagodariti nebesnom promislu što se na[h] odimo među učeni i prosvešteni narodi, a najpače pod upravljenijem pravednejšega, premudroga i bogoprosveštenoga vladetelja koji ničim ne diše razve ljuboviju i otečeskoju milostiju k podanim svojim; ništa ne želi niti ište razve opšte blagopolučije naroda svoga. Pod seniju krila njegovi[h] cveta učenije, pravda i opšta ljubov triumfira i pobednuju pesan poje; razum, slovesnost i mudrost carstvuju. Niko se sad ne boji da će mu ko u zakon dirati. Nikom učilišta i akademije nisu zatvorene. Zraci prosveštenija uma i razuma na sve naše narode izobilno i bogato izlijavaju se. Zašto, dakle, da ne poznamo nebesnu milost i toliko blagodejanije? Zašto da ne počnemo razumno i svobodno kao slovesni ljudi misliti? Zašto da ne drznemo i da se ne usudimo poleznije nepoleznijemu pretpočitavati? Dokle će srodni naši u staroj prostoti ležati i iz svoje prostote i nerazumija takovim ureždenijam načalni[h] svoji[h], koja na samu nji[h]ovu veliku polzu bivaju, protivstajati i vozmuštavati se? Zašto, kako se što počne protiv stari[h] plesnivi[h] i zarđati[h] običaja činiti, nama[h] da viču — „Propadosmo! Propade pravoslavije!” — i da dižu ruke na arhijereje svoje? Srblji, kojima je bog dao zdrav um i pošteno srce!

Ta živim te bogom zaklinjem, budi revnitelj, no slovesni i razumni revnitelj, i kaži mi, [h]oće li pravoslavije propasti ako narod ne bude verovati da ima vampira, da ima veštica, da ima vračarica i po vozduhu mitarstva? [H]oće li pravoslavije propasti ako se mrtvi ne budu oko crkve, no izvan gradova, varoši i sela zakopavati? [H]oće li pravoslavije posrnuti ako narod ne bude drugi[h] praznika krome nedelja, Hristovi[h] i Bogorodičini[h] praznovati i u lenosti i neradeniju celu treću čast godine za toliko množestvo svetkovina gubiti? Lenost i neradnja, nije li smrtni greh, štetan i paguban telu i duši? Zašto da ne poznadu da u svetkovanju toliki[h] svetaca nijedna dlaka pravoslavija ne stoji? Zašto da im se ne kaže da su ove stvari izmišljene na šest i sedam stotina godina posle spasitelja Hrista i apostola?

Kaži, brate, po duši i po sovesti tvojej, [h]oće li što najmanje vreda blagočestiju i pravoslaviju biti ako kaluđera nestane, koji nisu ničim razve crnim [h]aljinama, neženidbom i imenom kaluđeri? Ne bi li mnogo poleznije i bolje bilo i za pravoslavije i za narod da se svi manastiri u škole i u učilišta preobrate, i s nji[h]ovi do[h]otki da se vospitavaju i uče sirota narodnja deca koja nameravaju da s vremenom sveštenici i učitelji narodnji budu? Neka dođe najveći revnitelj, i neka ga ne stoji vika s njegovim anatemama, nego ako je hristijanin, nek mi kaže, nauka apostola Pavla nije li pravoslavna nauka, da episkop, kako god prezviter i dijakon, ne samo može, no da mora biti jedne žene muž? „Podobajet, podobajet (veli sosud izbrani) epi[s]kopu biti jedinija ženi mužu. Koja je nauka pravoslavnija i blagočestivija od jevangelija Spasiteljeva, koja obličava i ukorava licemerne i duge molitve i postove? Viče, viče blagi i jedini zakonodavac istinago pravoslavija i blagočestija, zašto ljudi radi čelovečeski[h] predanija prenebregavaju i ostavljaju zapovedi božije! Pravda i istina može li pravoslaviju biti protivna?

Vreme je već da narod pozna da su crkovni oci ljudi bili i da su u mnogima stvarma pogrešili. I nije se čuditi. Ljudi nikad doveka, ako će i sveti biti, ne mogu biti bezgrešni. To je sve zaludu; sam je jedini bog soveršen i bez greha. Za kolike čitamo da su sveti bili i čudesa činili, pak su posle svega toga u smrtne grehe pali. Nije li poznato da su celi sabori otaca prokletstvu i anatemi predali one koji će verovati da se na[h]ode andipodi? A sad ima već blizu tri stotine godina da je sav svet iskustvom poznao da oni oci ništa nisu znali u tome i da su vrlo nerazumno činili proklinjući druge koji su razumnije od njih mislili. I po pravoj pravidi, ko drugoga nepravedno proklinje, njegova kletva mora na njega pasti. No, bog će milostiv biti i svetim ocem kao i drugim ljudma, jer su i oni ljudi bili, zato nisu mogli bezgrešni biti. i što ćeš više! U ove pogreške pokliznuli su Vasilije Veliki, Joan 3latousti i Avgustin. Ja ovde ne mislim s oci proces terati, no toliko rodu mojemu istinu kažem da znadu, i da se ne plaše kao deca u pomrčini, da, ako kad načalnici i poglavari budu hoteli na polzu opštestva što protiv stari[h] običaja ustanoviti, neka misle kao razumni i slovesni ljudi, i neka se za svoju prostotu svojej polzi ne protive.

Zašto smo drugo primili od boga razum i slovesnost razve da se š njima služimo, vsegda misleći i rasuždavajući? Što ja mogu misliti od jednog čoveka koji mi veli: tebi nije dopušteno ni misliti ni rasuždavati, ili: ako se kad usudiš što misliti, da ne drzneš što drugojače pomisliti nego kako su oni i oni mislili? Što li od drugoga, koji me drugojačije sovetuje, govoreći, veruj evangeliju koje govori: „Istini poklonici klanjaće se ocu nebesnome duhom i istinoju”, duhom, sireč pameću, razumom i slovesnostiju, to jest znaće kom će se klanjati, kako i zašto. Neće se klanjati niti kao beslovesna životnaja, niti kao robovi, no duhom kao razumni, slovesni, svobodni i kao sinovi, duhom i istinoju, sireč tražiće i poznavaće istinu; neće se bojati ni strašiti istine. Bog je istina! Zato, o slovesni človeče, misli, sudi, rasuždavaj i poznaj. Sav svet da ti reče da si slep, ti, imajući oči i čisto videći, ne veruj svemu svetu. Sav svet da ti rekne da dva i dva ne čini četiri, nemoj mu verovati; to je protiv iskustva. Sav svet da ti reče da će bog u večnu muku i u vražije ruke predati one koji jedu u sredu i u petak ribu i meso, nemoj mu verovati. To nije moguće; to ni turski car ne bi učinio. To je bezumije i huljenije, reći da pravedni bog može takovu užasnu i nečuvenu nepravdu učiniti. Ali su sveti oci anatemi i večnoj muci predali one koji u poste ribu i meso jedu! U Tom oci imadu vrlo krivo; niti oni imadu vlast proklinjati svet i ljude, niti će se nji[h]ova kletva ni dlake primiti, nerasudna i nepravedna budući. U ona vremena, to je nekakva moda bila, da narodi jedan drugog proklinju. Sad su ljudi mnogo pametniji, ne dadu se proklinjati. Ne zato ako bi se bojali da i[h] se kletva ne primi, no primaju kletvu za psovku. A to nije dopušteno, druge koji štogod drugojače od nas misle ukarati i psovati.”

Zil[otij]: „Dobro, dobro! Ali ti znaš da tvoji Srblji, koji nisu naučeni slobodno misliti, kako te novine od tebe čuju, reći će da si jeretik.” Ja: „Nek reku što im drago. Ja se uzdam da će vreme pokazati da nisu pravo imali. A neće svi reći, ne boj se; na[h]odi se u današnji dan Srbalja koji mužeski misle, sude i rasuždavaju, A vreme je već da i prosti narod ne varamo. Poznajući čistu istinu i ne kazujući ju, s kakvom sovestiju mislimo pred boga doći? Kako bi ko mogao po pravdi reći da sam jeretik, videći jasno da ja ništa drugo ne potvrždavam razve čistu evangelsku i apostolsku nauku? Novine nikakve ne uvodim, nego i one koje su protiv svetoga evangelija uvedene — odmećem. „Nikoga ne proklinjite, no blagoslivljajte; radi čelovečeskmh predanija ne ostavljajte zapovedi božije.” Ovo je krotka i blaga Hrista spasitelja nauka! Ovo ja mudrujem! Zašto će, dakle, reći da sam jeretik? S moje strane, evo šta ću im ja reći. Pošteni rode srpski! Mila braćo, nemojte me ukoravati ni osuždavati. Rasudite da ovo što vam govorim, ne govorim ni za kakav moj interes; ne ištem od vas nikakva dostojinstva, ne ištem bogatstvo; želim i ištem vašu polzu i ispravljenije. Pitajte, braćo, učene i razumne ljude, koje su prave i istinite dobrodetelji evangelske? Kazaće vam da su one koje se rađaju iz ljubavi k bogu i k bližnjemu; pravedno, pošteno i čelovekoljubno srce i življenje; slovesna, razumna i svobodna ljubov ka istini. „Gospodu bogu tvojemu pokloniši sja i tomu jedinomu poslužiši; vozlju6iši 6ližnjago tvojego jako sebe samago.” Evo nauka čista i sveta, koja uzrokuje sve večno i vremeno blagopolučije čelovečeskoga roda.

Sad metni prama ovoj nauci onu drugu, onda da ne jedeš meso, nego samo sir i jaja; a onda ni ribu, a onda ni zejtin ni ajvar i pročaja. Ako li se usudiš začiniti sočivicu tvoju sa zejtinom, proklet i anatema! Bre, budi ti pametan! Zašto proklet, i kakva te je anatema našla? „Što sam ti ja kriv? Tako su sveti oci ustanovili.” Idi ti zbogom! To nije nimalo pametno. Da naši arhijereji što takovo danas ustanove, kaži po duši, bi li im ko rekao da su pametni? A što tod danas ne može biti pravedno, pametno i razumno, to nije moglo ni pre nas, niti može posle nas biti.” Zil[otij]: „To bi potreba bila da arhijereji nastoje i narodu kazuju. A dok god oni muče, mora stvar ostati kako je.”

Ja: „Ne stoj, brate, ni za arhijereji, veruj ti meni. Mi danas imademo arhijereja učeni[h] i razumni[h], svobodni[h] svake sujeverice i fanatičestva. No, da pravo rečemo, neznanje i prostota naroda svemu je uzrok. A znaš kakovo je ustremljenije naroda kad misli da revnuje za veru i zakon? Zato nejma ti nikakova drugoga sredstvija razve nauka i knjige. Učeni ljudi valja da na prostom jeziku pišu i tako malo-pomalo obiknuće se sav narod misliti i rasuždavati svrh svake stvari. A drugo, svu onu decu koja misle da sveštenici budu — na nauku, na nauku! I kako svi mirski sveštenici budu prosvešteni, u malo vremena prosvetiće se i narod; i onda moći će arhijereji svoju dužnost činiti. Kazivao sam ti pre nekoliko dana što se je jednom našem episkopu u Vršcu slučilo pre tri ili četiri godine; pak sad sudi, ko bi bio rad da ga pijani i razjareni ljudi čupaju i gaze.”

Zil[otij]: „Pravo veliš! I kod nas u Greciji na[h]odi se pravdoljubivi[h] episkopa i sveštenika koji uzdišu i žale se na zloupotrebljenija koja bivaju, a najpače zli i opaki običaji da kaluđeri nose po varoši, po seli, po kuća i po pazari pune sandučiće kostiju ručni[h], nožni[h], leđni[h] i svega tela, a najpače množestvo zuba. Bog i[h] višnji znao čiji li su, kakvi li su! Kažu da su toga i toga sveca kosti i zubi; prinuždavaju ljude da i[h] celivaju i da milostinju na njih daju. Nije to sve. Nose i kojekakva parčeta stari[h] [h]aljina, pa kažu ili da su od Bogorodičine [h]aljine, ili od kog drugog sveca. Nose i parčeca gvožđa, uveravajući da su od apostola Petra verigâ ili od Hristovih eksera. Nose kojekakvo trnje, aki bi od Hristova venca bilo. Što ćeš više? Nose grudve crne zemlje, izdajući i zaklinjući se da su pomešane s krvlju toga i onoga mučenika. Judeji nam se smeju i rugaju i vele da smo gori od stari[h] idolopoklonika, jer oni nisu se klanjali kostima, krpama, grudvama, gvožđu i trnju. A Turci ne ostaju samo pri posmejavanju, no gade se, psuju, ruže, pljuju na kaluđere i njihove sandučiće.

„Što misliš, kako je razumnim Grekom taj pokor i sramotu gledati, a najpače arhijerejem? No šta ćeš da čine? Uveo se i ukorenio taj stari običaj; prosti narod neće da ostane bez moštiju i kostiju. Ko bi se usudio reći da sve te mošti i kosti i zubove i parčeta haljina i gvožđa i grudve u zemlju valja zakopati? U zemlju! Nama[h] bi se prosti narod zajedno s kaluđeri, koji s tima stvarma trguju i novce kupe, na njega podigli, uzbunili i za jeretika bi ga oglasili. Ništa drugo, dakle, razve bog da se smiluje da se kad one zemlje osvobode i da se nauka uvede; i tako šat se kad sujeverije i zloupotrebljenija istrebe i iskorene.”

Ja: „Sve ja to znam, brate Zilotije, i sve to što kažeš očima mojima sam gledao na kalavritskom i tripolickom pazaru u Moreji. Poznavao sam i jednog učitelja, imenem Partenija, u Tripolici, koji bi gorko žalio protiv ovi[h] bedni[h] običaja, protiv koji[h] i knjigu je jednu na prostom grečeskom jeziku izdao bio. No, pogodi šta je bilo! Sve su mu knjige sažegli i za malim je ostalo da nisu i njega zajedno s knjigama spalili; i da su smeli od Turaka, zaisto bi ga sažegli živa, jer se je usudio bio protiv sabora, dugi[h] postova i mrtvih kostiju pisati. No, blagodarenije budi blagomu nebesnomu promislu, u ovim prosveštenim zemljama, ja se toga ne imam bojati. A najpače, poznavajući mužestveni harakter i pošteno srce sviju slavenoserpski[h] naroda od Črne Gore do Banata, uzdam se da ćedu s ljuboviju primiti moja predstavljenija; poznaće moje čistosrdečno, bespristrasno i bratoljubno namernije. Pritom molim bogoljubive arhijereje i proče sveštenike i dijakone mirske da po duši i po sovesti svojej kažu narodu jesam li, sledujući čistoj evangelskoj nauci, pisao. A svrh svega, bog preblagi i milostivi, koji je sam večna pravda i istina, da se smiluje na sve nas, da nam otvori oči uma da poznamo šta je polezno i potrebno našemu blagopolučiju vremenomu i večnomu.”

Konac prve časti

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.