Zagonetna epizoda ruske istorije
| ZAGONETNA EPIZODA RUSKE ISTORIJE U PESNIČKOJ INTERPRETACIJI IVA VOJNOVIĆA Pisac: Aleksej Jelačić |
| »Zagonetna epizoda ruske istorije u pesničkoj interpretaciji Iva Vojnovića« je kraći rad objavljen u zborniku »Iz dubrovačke prošlosti«, Dubrovnik 1931. |
U bogatoj literarnoj ostavštini jednog od najvećih jugoslovenskih pisaca, nedavno umrlog Iva Viojnovića, van svake sumnje počasno mesto zauzima njegov komad »Prolog nenapisane drame, u 5 pojava«.
Ja se neću zadržavati na tom delu u celini, — to je posebna tema, Ovde ću se samo pozabaviti time, na koji je način Ivo Vojnović iskoristio i protumačio zagonetan, tragičan i pun romantizma događaj ruske istorije XVIII stoleća, koji još i sada privlači pažnju istoričara i romanopisaca. Ja imam na umu istoriju tzv. Kneginice Tarakanove, kneginje Volodimirske i Azovske, Jelisavete II, imperatrice i Samodržice Svenuske.*
Jedan od najjačih momenata čudnovatog i pustolovnog a tragično završenog života te tajanstvene i prekrasne neznanke i varalice (da li uistinu varalice?) odigrao se u Dubrovniku. Tamo, napola srušena čarobna vila Skočibuha, koja je služila u doba Tarakanove kao rezidencija francuskom diplomatskom pretstavniku kod kneza i senata republike dubrovačke, i sada još potseća na onu tragediju koja je počela između njenih zidova, te je nastavljena na obalama Italije i na lađi admirala Orlova, a završila se u jednom od kazamata tvrđave svetih Petra i Pavla u Petrogradu.
U znamenitom arhivu dubrovačkom sigurno su postojali akti koji su se ticali Neznanke, a kojih, kako sam čuo, tamo više nema. Držim pak za sigurno da je te akte imao u rukama pokojni Vojnović, a pored toga, on je puno čitao o Tarakanovoj i čuo priče i legende o njoj. Svu ovu građu on je prelomio kroz prizmu svoje stvaralačke mašte i zaodenuo u divne oblike svoje pesničke zamisli.
U prvog pojavi javlja se Neznanka. U daljim pojavama ona sudeluje kao Jelisaveta Tarakanova, dok je u petoj pojavi već nema.
Pesnik stvara u mukama, on hoće da proživi tragiku njenog života, on se muči u beskrajnim protivrečnostima i poteškoćama njena života i njegova pesničkog stvaranja. Ta je borba pretstavljena u dijalogu pesnika »Ja« i »Ti«. Usred napetog razgovora »Ja« i »Ti« čuje se da neko kuca na vrata. Ulazi Neznanka — »žena blijeda lica, a još mlada, visoka stasá, crna, u manastirskam odijelu. U ruci drži listić hartije. Na listiću stoji »Madame d'Azoff«.
Stvarnost ili san? Stvaralačko maštanje pesnika? I jedno i drugo i treće, prema mističkoj i poetskoj koncepciji autora. Duša ljudska, duša lica odavna umrlog, liči na »utrnutu zvijezdu«. Njenu beskrajno daleku svetlost, njen tajanstveni odsjaj uhvatio je pesnik nadčovečne i čudesne snage, te je tako mistički vratio u život.
»Pogodili ste, veli Neznanka Pesniku. Tako je bilo, kako tu kazujete po pričama vaših starih i iz pisama onog jadnog vašeg poslanika u Petrogradu Gospara Frana Ranjine. Jest! — Zadnju sam noć u Dubrovniku provela na ovoj taraci. Sva moja poljačka pratnja... i sva dubrovačka vlastela... odletiše, nakon gozbe, u treski i šali. Ruske saonice, da, prave ruske saonice, treperile su srebrnim zvončićima, dok su moji hatovi vitlali oblake snijega. — Nevjerojatno, je li? — Ja bijah posula sve staze od moje palače do vrata od Pila, pa do Danača gromadama bijele soli...
Htjela sam prije mog odlaska put prokletog doma, prokletih mi otaca, da doživim ono što je i u ruskom svemahnitanju najnedostiživija raskoš: — žarki ljetnji smijeh na ledenim usnama zime...
Dva dana kasnije nestade me iz onog raja...«
I na pitanje očaranog Pesnika, zašto je to učinila, ona odgovara: »Borba je božanstvo Carevića, a robova je mir!« I Neznanka zove Pesnika na taracu bajno prekrasnih ruševina vile Skočibuha.
Tamo, po pesnikovim rečima, živi sada obitelj nekog dubrovačkoga jadnika, a uz nju stogodišnja starica »Kate luda«, čudovište, strašilo, groteskni vampir (da li nije to carica Katarina Velika, Samodržica sveruska, koja je mistički vaskrsnula i još živi u obliku odvratne i nesrećne prosjakinje? da ispašta svoje grehove...)
Vila je napola srušena, ali u ruševinama između čempresa, maslina, bora, bršljana, divlje loze, glicina i agava, ona ipak ostaje oličena lepota, divna tvorevina Činkvečenta. I u tami jedne setne oktobarske moći susreću se među ruševinama Pesnik i Neznanka. Ona, koja »živi samo od njegova daha i koja gleda samo njegovim očima«, vidi u njemu Radzivila, junaka njene nekadašnje velike i lude političke pustolovine, njenog čarobnog i opojnog ljubavnog romana. Ali u isto vreme ona čeka, sa mukom čeka, neizbežno ponavljanje nekadašnjeg užasa i nekadašnjeg umiranja. U nadčovečanskom i vanzemaljskom ludovanju »kao da je /nečitko/ životno piće, ustaje i približuje se Pjesniku, osvijetljena tako intensivnim životom da se i on, zagledavši se u nju, preobrazuje polako u obličje prošlosti: — sve bješe mrtvo — i kuća, i ja, i ti, dokle nas pjesnikov san u cjelovu rodne zemlje ne oživi pravim bilom čovječjeg srca (kao da nešto sluša iz daljine) — zvončići ruskih saonica, čuješ li ih — odletili su svi u mađiju dubrovačkog sna... svi nas eto ostaviše, dragi... sami smo, Radizivile!...«
Pesnik, pretvoreni u Radzivila, pita Neznaniku: »Zašto me ostavljaš Jelizaveto?« ... — »Meni zvona s Kremlina grme: skini krunu Vladimira Prvokrštenog sa glave muža ubojice Katarine.«
Pesnik ne veruje u njeno prizvanje, ali ona se kune strašnom zakletvom »Po milosti i pravdi Božjoj mi Jelisaveta II, Carica - Autokratorka svih Rusa ...« I pesnik veruje u nju... Ali nastaje odlučan prelom bezumne drame priviđenja. Aleksije Orlov upada na pozornicu sa gomilom svakojakih ljudi, pa dreka i gungula prekida noćnu misteriju i sav svet odlazi na »vjenčanje« Orlova i Tarakanove u maloj kapelici, koja je tu blizu.
U trećoj pojavi mi prisustvujemo insceniranju kinodrame na temu krvave sudbine Jelisavete Tarakanove.
Autor u prekrasnom monologu doziva duhove prošlosti, i evo na taraci Skočibuhove vile, pretvorene u palubu admiralske lađe »Tri Jerarha«, počinje tajanstvena drama. Poezija, ili san, ili samo kinodrama, ili možda viša realnost? Ne znam, kao što to ne zna ni sâm autor, ostavljajući čitaoca u pesničkoj nedoumici i u čarobno slatkoj kontemplaciji njegove omamljive zamisli.
Orlov i posada lađe. Vojna pomorska ceremonija. Čuje se himna... Admiral sprema veliku izdaju: hapšenje (svoje žene, verenice, ljubavnice, političke saučesnice?) Tarakanove. Kaže momčadi i oficirima: »Pa ako me ovakvog vidite i čujete, zamislite da su Orlovi bureta bez dna... nemilosrdne grabežljive duše kao ptičji imenjaci njihovi...« Dok se svet zabavlja i frenetično pozdravlja »mladence«, Orlov sprema sve, što treba za izdaju, a onda nastaje u zagrljaju čarobni ljubavni dialog između Orlova i Neznanke. Ona čeka od njega dete.
»...Neznanka zagledala se u njegove oči pijana od sreće, šapčući: Biće Petar IV!... U raspojasanosti nadčovječje želje istrgne se iz njegovog zagrljaja, pa kao na krilima kruži po lađi, dok vjetar tiho zavija katarke: — Ah duvaj vjetre! — Nabrekni jedra vijorom sreće, prekii verige da me odneseš do Neve Petra Velikog, Cara i Djeda moga, obljubljenu a nepobjeđenu!. .. Oh! kucni čase carstva Božjeg i moga!...«
Ali u razviću bezumnog dialoga Neznanka se seća toga da je sve ovo već »nekad bilo« i kada admiral, izvukavši sablju, zapoveda: »Na Sjever!«, Neznanka vrisnu nadčovječjim glasom — Ah!... to je! — To! — Ono strahovito, što zaboravih i što je eto došlo — Jest! — Tako je bilo — Ulovljena! — Prevarena! — Popljuvana! — (mahnitom gestom istrgne prsten s ruke, pa ga baca u lice Admirala) Na ti. Na lupežu! — Bludniče!... Ubojico!... Gade! — Gade!...
I pada u nesvest.
Pojavljuju se radnici i grozno grmi u noći njihov krik: »Dole Orlovi! Dole Tirjani!«
Ovaj oštar krik savremenosti, koji prekida fantastičnu dramu prošlosti i ukrštava se sa maštanjem pesnika, unosi u naročitu notu i podvlači još jednu i to veoma značajnu stranu Vojnovićeve koncepcije zagonetne tragedije kneginjice Tarakanove. On naime vezuje ovu tragediju sa daljim sudbinama Rusije i tragičnim događajima ruske revolucije, koja se javlja, prema Voinoviću, kao neposredna osveta vlastodršcima i gospodi za sve nepravde koje su oni počinili. Propast Tarakanove — te nedužne žrtve Orlovljeve izdaje — jeste takođe manifestacija ove nepravde, ovog vekovnog zla, koje vapije ka nebu.
U četvrtoj pojavi vidimo na istoj, već sasma praznoj taraci, Neznanku i Pesnika koji je budi i koji izaziva u njoj poslednje uspomene na njen jadni, kobni život i to na njeno umiranje i smrt u teskobnoj ćeliji tvrđave svetoga Petra i Pavla. Pesnik hoće da je izmiri za Bogom i ljudima, ali ona zove na strašni sud »caricu Katarinu, Veliku u zlu i u dobru.« I javlja se Kate Luda, priviđenje i strašilo, groteskna rugoba, i priznaje u njoj Neznanka caricu Katarinu, i zove je na kraju krajeva »sestro«. Saznala je od pesnika »strahotu Božjeg suda«.
... Što je propalo tamo gore u njezinom. i mome carstvu?« pita Neznanka Pesnika a taj odgovara: »Osim naroda sve.«
Na taj način romantično-tragičnia pustolovina prošlosti vezuje se u poetičkoj viziji pesnika sa tragedijom sadašnjosti, sa velikom istorijskom tragedijom naroda i države.
Drama Iva Vojnovića nije dakako istorijska drama o običnom značenju te reči, ali je svu provejava duboki misticizam pravog istorijskog procesa. Ona je veličanstven i moćan dramatski spev, prekrasni dijamant u pesničkom vencu pokojnog pisca, divni dragulj u jugoslovenskoj, slovenskoj i svetskoj književnosti.
L' auteur étudie l' oeuvre remarquable du célebre poète récemment décédé »Prologue d'un drame non écrit«, dans lequel fait son apparition mystique »l'Inconnue«, la princesse Elisabeth Tarakamoff, fille présumée de l' Impératrice Elisabeth de Toutes les Russias. Le drame se déroule à Doubrovnik (Raguse) et reçoit une signification et une empreinte de la plus profonde philosophie et de la politique vengeresse qui se déroule à travers les siècles.
|