Zaboravljena putanja
Pod spletenim granjem kao da se krije,
Posred gore puste putanja se vije.
Prošlost joj se ne zna, nit' ko njome hodi,
Pa ni mete nema, kuda će da vodi.
Ali jednog dana sa dalekog puta
Amo dođe putnik, što po svetu luta.
Sedina se vila niz to lice borno,
A strupô je lako, odvažno i orno.
Ali teška tuga na dušu mu pade,
Na putanju ovu kada nogom stade,
I uzdisaj jeknu sred tišine neme :
„I putanju moju uništiće vreme!"...
Pod spletenim granjem kao da se krije,
Posred gore puste putanja se vije.
Za nju ne zna niko, i pokrivač travni
I poslednji spomen polagano ravni.
