Žorž Danden/6

PRVI ČIN

POJAVA VI

POJAVA VI
Gospodin i gospođa od Sotanvila, Anželika, Klitandar, Žorž Danden, Klodina.

G-ĐA OD SOTANVILA:
Što se toga tiče, ljubomora je zaista čudna stvar. Evo, dovodim Vam svoju kćer da sve razjasni pred svima.
KLITANDAR:
(Anželiki) Jeste li Vi, gospođo, rekli svom mužu da sam zaljubljen u Vas?
ANŽELIKA:
Ja? A kako bih mogla tako što reći? Je li to istina? Volela bih zaista da vidim da se zaljubite u mene. Usudite se samo, molim Vas, pa ćete već imati sa kim da razgovarate. Savetovala bih Vam da to učinite. Pribegnite svim lukavstvima ljubavnika; pokušajte i šaljite mi glasnike; pišite mi potajno ljubavna pisamca, vrebajte priliku kad mi muž nije kod kuće ili ono vreme kad ja izlazim, pa mi govorite o svojoj ljubavi. Treba samo da pokušate, a ja Vam obećavam da ćete biti dočekani kako treba.
KLITANDAR:
Ej, stanite malo, gospođo, lakše samo! Nije potrebno da mi držite tolike pridike i da se toliko zgranjavate. Ko Vam kaže da ja pomišljam na to da Vas volim?
ANŽELIKA:
Ja ne znam šta mi ovde pričaju.
KLITANDAR:
Neka govori ko šta hoće, ali Vi dobro znate da li sam Vam što spomenuo o ljubavi kad sam Vas sreo.
ANŽELIKA:
Trebalo je da samo to učinite, lepo bih Vas dočekala.
KLITANDAR:
Uverevam Vas da se nemate čega bojati od mene, da ja nisam sposoban da lepojkama učinim šta nažao, i da Vas toliko poštujem, Vas kao i Vašeg gospodina oca i gospođu majku, da ne bih nikada pomislio da se zaljubim u Vas.
G-ĐA OD SOTANVILA:
(Dandenu) Eto vidite!
G-DIN OD SOTANVILA:
Sad ste dobili zadovoljenje, zete. Šta velite na to?
DANDEN:
Velim da su to šarene laže, da ja znam šta znam, i kad se već mora reći, da je ona maločas primila glasnika od njega.
ANŽELIKA:
Ja primila nekog glasnika?
KLITANDAR:
Ja poslao nekog glasnika?
ANŽELIKA:
Klodina!
KLITANDAR:
(Klodini) Je li to istina?
KLODINA:
Vere mi, da čudne laži!
DANDEN:
Ti da ćutiš, ološu ženski! Čuo sam ja za tvoje. Ti si pustila u kuću glasnika.
KLODINA:
Ko? Ja?
DANDEN:
Jeste, ti. Šta mi se tu prenemažeš?
KLODINA:
Ah, kako je danas svet pun rđavštine, kad mene tako sumnjiče, mene, suštu nevinost.
DANDEN:
Ćuti, dobroto moja! Praviš mi se tu svetica. Davno te ja već poznajem. Prošla si ti kroz sito i rešeto.
KLODINA:
(Anželiki) Gospođo, jesam li ja.....
DANDEN:
Ćuti, opet ti kažem! Inače bi se moglo desiti da ti platiš za sve druge. Tebi bar otac nije plemić.
ANŽELIKA:
To je tako užasna laž i tako me u srce dira da nemam ni snage da na nju odgovorim. Strašno je to kad vas optužuje muž, a vi niste učinili ništa što se činiti ne sme. Na žalost, ako sam za nešto kriva, to može biti samo zato što sam odveć dobro sa njim postupala.
KLODINA:
Zacelo.
ANŽELIKA:
Sva je moja nesreća u tome što sam imala suviše obzira prema njemu. Što ne da Bog da budem sposobna, kao što on tvrdi, da podnesem nečije udvaranje! Manje bi me trebalo žaliti. Sad zbogom. Ja se uklanjam. Ne mogu više da podnosim takva vređanja.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Žan Baptist Poklen Molijer, umro 1673, pre 351 godina.