Žorž Danden/26
POJAVA V
Klitandar, Anželika, Danden, Klodina, Liben.
ANŽELIKA:
(Klitandru). Zbogom. Vreme je da se ide kući.
KLITANDAR:
Šta, zar tako brzo?
ANŽELIKA:
Narazgovarali smo se.
KLITANDAR:
Ah, gospođo, mogu li se ja sa vama narazgovarati i za tako kratko vreme naći sve reči koje su mi potrebne? Morao bih upotrebiti čitave dane da vam objasnim šta sve osećam. Nisam još rekao ni najmanji delić onog što imam da vam kažem.
ANŽELIKA:
Drugi put slušaćemo više.
KLITANDAR:
Ah, kako mi zabadate nož u srce kad govorite o odlasku, i na kakvim ćete me mukama sad ostaviti.
ANŽELIKA:
Naći ćemo načina da se vidimo opet.
KLITANDAR:
Da, ali ja mislim na to kako, ostavljajućui mene, vi odlazite svome mužu. Ta pomisao me ubija. Prava koja imaju muževi strašna su pomisao za zaljubljenog koji iskreno voli.
ANŽELIKA:
Možete li biti tako budalasti da vas to uznemirava? Mislite li vi da je neko sposoban da voli onakve muževe kakvih ima ponekad? Uzimamo ih, jer drukčije ne možemo, već zato što zavisimo od roditelja, koji gledaju samo na imanje. Ali mi vidimo koliko oni vrede, i ne pada nam napamet da im damo veću cenu nego što zaslužuju.
DANDEN:
(Za sebe). Eto kakve su opajdare naše žene!
KLITANDAR:
Ah, zaista se mora priznati da je onaj koga su vam dali malo dostohan te ukazane časti, i da je strašno ženiui kao što ste vi vezati za takvog čoveka.
DANDEN:
(Za sebe). Jadni muževi, eto kako se provodite!
KLITANDAR:
Vi bez sumnje, zaslužujete sasvim drugu sudbinu. Nebo vas nije stvorilo da budete žena jednog seljaka.
DANDEN:
(Za sebe). Što ne da Bog da je tvoja, drugo bi tad govorio. Vratimo se sad. Dosta mi je bilo. (Danden uđe u kuću i zatvori vrata za sobom).
|