Žorž Danden/22
| ◄ POJAVA XII | POJAVA I | POJAVA II ► |
TREĆI ČIN
POJAVA I
Klitandar, Liben
KLITANDAR:
Noć je već odmakla, bojim se da nije suviše dockan. Ne vidim kuda da se okrenem. Libene!
LIBEN:
Gospodine.
KLITANDAR:
Je l ovuda put?
LIBEN:
Mislim da jeste. Trista mu! Baš je glupa ova noć što je tako mračna.
KLITANDAR:
Greši zacelo. Ali, ako nama smeta da vidimo, bar smeta i drugima da nas vide.
LIBEN:
Pravo kažete, i ne greši toliko. Voleo bih da čujem, gospodine, kad ste već učevan čovek, zašto noću nije vidno.
KLITANDAR:
To je krupno pitanje, a i teško. Ti si radoznao, Libene?
LIBEN:
Jeste. Da sam učio školu, mislio bih na stvari na koje niko nije mislio.
KLITANDAR:
To ti verujem. Po tebi se poznaje da si bistar i oštrouman.
LIBEN:
Cela istina. Eto, na primer, ja umem da prevodim s latinskog, iako nikad nisam učio latinski, i kad sam onomad video na jednoj kapiji napisano latinicom domus, odmah sam pogodio da to znači dom.
KLITANDAR:
Pa to je divno! Ti dakle umeš da čitaš, Libene?
LIBEN:
Jeste, umem da čitam štampana slova, ali nikako da naučim pisana.
KLITANDAR:
Evo nas do same kuće. (Udari dlanom o dlan). Ovo je znak ugovoren s Klodinom.
LIBEN:
E vere mi, ta devojka zlata vredi, za srce mi je prirasla.
KLITANDAR:
Zato sam te i poveo sa sobom, da s njom razgovaraš.
LIBEN:
E, gospodine, baš vam....
KLITANDAR:
Pssssst! Čujem nešto.
|