Žorž Danden/10
DRUGI ČIN
POJAVA I
KLODINA:
Jeste, odmah sam pogodila da su to tvoja posla, i da si ti rekao nekome, a taj ispričao našem gospodaru.
LIBEN:
Nisam, vere mi! Samo sam onako usput spomenuo jednom čoveku, da ne bi kome kazao kako me je video gde izlazim iz kuće. Mora da su ljudi strašno brbljivi ovde kod vas.
KLODINA:
Zaista, taj gospodin vikont je našao ko da mu bude glasonoša. Natrapao je na čoveka vrlo srećne ruke.
LIBEN:
Pusti sad to! Drugi put ću biti lukaviji i pripaziću bolje na sebe.
KLODINA:
Da, da. Biće krajnje vreme.
LIBEN:
Dosta već o tome! Slušaj nešto!
KLODINA:
Šta da slušam?
LIBEN:
Okreni se malo licem meni.......
KLODINA:
No, pa šta je?
LIBEN:
Klodina!
KLODINA:
Šta ima?
LIBEN:
Zar zaista ne znaš šta hoću da ti kažem?
KLODINA:
Ne.
LIBEN:
Sto mu muka! Volim te.
KLODINA:
Je li to ozbiljno?
LIBEN:
Jeste, neka me vrag nosi! Možeš mi verovati kada ti se tako kunem.
KLODINA:
E, onda dobro.
LIBEN:
Kad tebe gledam padne mi neka muka na srce.
KLODINA:
To mi je milo.
LIBEN:
Šta radiš da si tako lepa?
KLODINA:
Radim što i druge.
LIBEN:
Znaš, šta ima tu vazdan da otežemo. Ako hoćeš, bićeš moja žena, ja ću biti tvoj muž, i nas dvoje bićemo muž i žena.
KLODINA:
Možda ćeš biti ljubomoran kao naš gospodar.
LIBEN:
Ah, ne.
KLODINA:
Ja, vidiš, ne volim muževe sumnjala i hoću takvog jednog kome se niša ne čini strašno, koji ima potpuno poverenje u mene i moju nevinost, tako da ostane miran i kad me vidi među trideset ljudi.
LIBEN:
E pa znaj, baš takav biću ja.
KLODINA:
Ništa nije gluplje na svetu nego ne verovati svojoj ženi i kinjiti je. Kad stvarno uzmeš, nikakvo dobro iz tog ne ispada. To nas samo navodi da pomišljamo na zlo, i često muževi svojom galamom učine sami sebe onim što su.
LIBEN:
E, pa ja ću tebi pustiti da radiš što hoćeš.
KLODINA:
Eto, tako i treba raditi pa da čovek ne bude prevaren. Kad se muževi oslone na nas, mi uzimamo od slobode samo koliko nam je potrebno, a to ti je isto kao sa onima koji odreše kesu i kažu nam:"Vadi!" Mi se tada ponašamo pažljivo i uzimamo onoliko koliko ima smisla. A one koji nas za svašta muče gledamo kako da operušimo i nimalo ih ne žalimo.
LIBEN:
Ne boj se, ja ću biti od onih koji dreše kesu, samo se ti udaj za mene.
KLODINA:
No, dobro, dobro. Videćemo još.
LIBEN:
Pa hodi malo ovamo, Klodina.
KLODINA:
Šta ćeš sa mnom?
LIBEN:
Hodi, kad ti kažem.
KLODINA:
Ej, lakše, skidaj te tvoje šape s mene.
LIBEN:
De, malčice, onako iz mila.
KLODINA:
Pusti me na miru, ja ne trpim šale.
LIBEN:
Klodina!
KLODINA:
(Odgurne Libena). Jao!
LIBEN:
Ah, kako si nemilostiva prema sirotim ljudima! Pih, kako je neučtivotako odbijati svet! Zar te nije sramota: tako lepa, a ne daš čoveku da te malo pomiluje? Stani malo!
KLODINA:
Sad ću te klepnuti po nosu.
LIBEN:
O, mrgodo, divljakušo nijedna! Uha, kakva je gadura, nema milosti!
KLODINA:
Mnogo si se ti odulario.
LIBEN:
Šta ti čini ako me malo pustiš?
KLODINA:
Treba da se strpiš.
LIBEN:
Samo ovolišno poljubac, pa da odračunamo po svadbi.
KLODINA:
Vaša službenica.
LIBEN:
De, Klodina, kad te molim, a posle ti odbij od duga.
KLODINA:
Aja, bome! Već su me jedanput tako navezli. Zbogom ostaj. Idi i kaži gospodinu vikontu da ću na svaki način predati njegovo pismo.
LIBEN:
Zbogom, lepa, tvrdoglava mazgice.
KLODINA:
Nežne reči.
LIBEN:
Zbogom, steno, kremene, mramore i sve što je najtvrđe na svetu.
KLODINA:
(Sama). Sad idem da predam u ruke gospođi....Ali evo nje s mužem. Da se malo sklonim i pričekam dok ne bude sama.
|