Žitije svetog Petra Koriškog
| Žitije svetog Petra Koriškog Pisac: Teodosije |
Žitije i podvizi svetoga i prepodobnoga oca našeg Petra u Koriškoj gori isposnika
Blagoslovi oče!
Dobro i za dobro umiljenje, sebi i slušateljima korisno poučenje, Petra prepodobnoga spomenom, žitije njegovo da za sve sastavim nagovarao si me, oče i brate Grigorije. Kao što zna tvoje prepodobije, mnogo se ustezah započeti ovo, ne iz lenosti nego više zbog oskudne svoje pameti. Jer se prepodobni, makar i u poslednje naraštaje ali ne gore od izvanrednih drevnih otaca podvizavao, i kao bestelesan pošćenjem, molitvama i suzama, da tako kažem, anđelski u Koriškoj pustinji dostojno Boga poživevši, javio se. I kako bih ja grubi i nedostojni, koji u gresima prepogano, i skvrno, i nečisto svoje življenje istroših, i koji otud stekoh srce pomračeno i um strastan, i liših se mudrih misli mogao da upriličim reč ili ukrasim u pohvalu? Ali da ne misliš da ne marimo za tvoju ljubav, i da se ne progneviš, rasudismo da je bolje usrdno ispuniti tvoju molbu koliko se ništim umom postići može, te molimo Boga, premudrosti voditelja i blagoumlja podatelja, da nam podari kaplju blagodatnoga znanja u Duhu svetom, kako bismo prema tvom očekivanju dostojnu reč upriličiti mogli.
Blagoumno tvoje razumevanje za ovo, i dobro što moliš od nas, i božastvenu ljubav koju imaš za svete njegove, veoma pohvaljujem i mnogo slavim. Jer je dobro to što, duši svojoj na ovaj način pribavljaš. Ostaviti poslednjim naraštajima žitija svetih i njihove izvanredne i dobroljubive podvige — dobro je, i veoma korisno i zgodno: na dobro nadmetanje dobroljubive duše, kada se o tome čita, revnošću za dobrodetelj podstiče, isto kao što i ljubitelji ratova ono što se u neznabožačkim spisima nađe napisano o mužastvu nekih junaka u drevnim ratovima, sada o tome rado čitaju, i odande se uče da budu usrdni, iskusni i neustrašivi u boju protiv neprijatelja. Tako i spasitelji i slušatelji žitija, i hrabrih podvizavanja, i protiv đavola mužastava, i borenja, i odoljenja svetih ljudi, ako su za dobro uopšte sposobni, nađu se i nehotice pogođeni u srcu pa se trude da protiv mislenih protivnika i neprijatelja duša naših iskusni i protivni postanu. I u jednom i u drugom slučaju žitija služe na korist: slušateljima su već sama po sebi korisna, a spisateljima sleduje nagrada zbog koristi slušatelja. Zbog toga se mi u Bogu i tvojoj ljubavi povinovasmo, i počinjemo, po tvojoj molbi, pripovedati žitije prepodobnoga, ne da bismo pokušali ovoga pohvaliti, niti pak želimo što sami korisno od njega dobiti; jer kada prepodobni na zemlji, za života, pohvale ljudske nije hteo, na nebesima tek ovu nikako sada ne želi, po davidovim rečima: U tebi je pohvala moja u crkvi velikoj, to jest na nebesima, i što imam na nebesima mimo tebe, i što zaželeh na zemlji. On sada nije lišen svih skupa nebeskih pohvala, božastvenih, mislim, i anđelskih, koje mi nismo u stanju zamisliti niti ćemo ikada biti sposobni iskazati ih. Ali, da dubinama zaborava ne bude prekriveno dobroga oca dobro življenje i u pustinji trpljenje, a da bi i mi pažljivo gledajući u njega i kao ostanom podsticani ponavljali podvige njegove i na dobrodetelj se pokrenuli, počinjemo povest, Boga u pomoć kazivanju povesti molitvama imajući.
Ovaj sveti bejaše iz kraja hvostanskog u Dioklitiji, iz nekog sela koje se zove Unjemir, sin blagovernih i blagočastivih roditelja hrišćana, koji ga po rođenju njegovom svetim krštenjem prosvetliše, a kada ojača dadoše ga da se uči svetim knjigama. Još iz detinjstva veoma krotak dečak, u svemu tiho obličje i narav imađaše, i jednostavnom i bezbolnom, dušom i potonju blagodat božju na njemu u mladom uzrastu ispoljavaše. Često, kako to svetovni ljudi vole, vršnjaci njegovi na igrališta i pozorišta ishođeni pokušavahu da i njega silom sa sobom povedu, ali bi se on od ovih istrgnuo govopeći da u tim stvarima sa njima neće drugovati. I tamo ne htede ići. I često roditelji njegovi povodom toga bejahu neraspoloženi zbog njega, i govorahu mu: „Bruko porodice i sramoto, naša, zašto sa društvom radovati se ne izađeš, nego svagda ćutiš i bezglasan kao da si u žalosti za kime hodiš? Šta se to s tobom na naše oči dešava, koju potajnu misao u srcu svome nosiš i ne govoriš nam o tome?“ A on kao dete bezlobno ne odgovaraše i nasmešiv se ništa ne reče, nego još više na učenje prionu, i češće u crkvi posteći nego kod kuće prebivaše, i ne tražaše od roditelja ni jela ni odela nego mu oni sami na silu od ovog davahu.
Dospevši do toga da se upozna ca svetim knjigama, i o zapovesti jevanđelja razmišljajući, i slušajući Gospoda kako u ovom govori: Ko ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan, i on pomišljaše da ostavi roditelje. A uz to, ako kud ode i nađe koga gde služi Bogu, da i on ostane s njim da Bogu služi. I o tome stalno razmišljaše. I odmah otac ka Gospodu otide, a mati razumede cina svojega, osetivši da pomišlja otići, i kao svaka mati obisnu mu se o vrat i plačući govaraše: „Ne ostavljaj mater svoju, čedo, smiluj se na udovištvo moje, sažali se na sirotstvo sestre svoje, još devojčice. Ti znaš da pored Boga još samo tebe i nu za utehu duši svojoj imam. Ne ostavljaj me, molim te, da od plača smrt ne okusim zbog tebe, pa ćeš odgovarati pred Bogom što si me ubio. Ne prisiljavam te da meso jedeš ili da se oženiš. Ostani i živi kako hoćeš, samo mene ostavljaj! A on, smilovavši se pa razdirano srce materinsko, i mnogim suzama njenim tada zadržan bi da ne ode I odmah po očevoj smrti preuze brigu o kući, i u tome poslušan materi svojoj radio je povinujyći se u strahu, ali se još jačim postom pokri; zbog toga su ga sa podsmehom zvali „suhojedac“. Vretište oštro uz telo nošaše, i o tom ne znađaše niko osim matere. Zbog toga još više mati njegova nad njim plakaše, gledajući cvet njegove mladosti kako se u postu suši. Ali bojeći se da ne ode, ostavljaše ga da živi kako hoće. Potom se i mati njegova prestavi, i kćer svoju ostavivši mu ka Gospodu ode. A on, suzama i nadgrobnim psalmima i pomenom mater i dostojnu poštu odavši, što nađe u kući razdade ništima, i dobivši olakšanje nastojaše da ode tamo kuda je prvo bio naumio. Ali opet mladošću sestre svoje, jer ne imađaše kome da je ostavi, zadržan bi. I kada je on upita: „Hoćeš li da se udaš, sestro moja?“ ona, čistotu ljubeći, i pošto joj ova reč teško pade, odgovori mu: „Ako ti sam izbegavaš brak, zašto druge na njega prisiljavaš? Živ Gospod i živa duša tvoja, ja to učiniti neću, niti ću te napustiti. Bog tvoj, Bog moj, i tamo kud ideš da se naseliš idem i ja s tobom, i kako u postu ti živiš, živeću i ja s tobom, samo me ne ostavljaj! A on, pošto ju je mnogo molio i ne mogade je ubediti da se uda, reče „Volja gospodnja neka bude!
Po izlasku iz sela i iz Doma očeva, u crkvi svetog i nad apostolima vrhovnog apostola Petra, više tog sela, od starca koji tu već življaše kao inok primi anđelski lik, i na tome istom mestu podiže i kolibu za stanovanje. Blizu i sestri svojoj sagradi kolibu, te kao brat i sestra življahu, i strogi post i molitve k Bogu upražnjavahu. Bližnji, i znanci, i po krvi rođaci divljahu se čudesnom izlasku i životu njihovom u Bogu, i dolazeći k njima donošahu im potrebne stvari. Prepodobni zbog toga Mnogo negodovaše i bejaše mu težak toliki dolazak k njemu, te reče svojoj sestri: „Veoma bi nam bilo korisno živeti daleko od svojih, i ne gledati ni radost ni žalost njihovu“. A ona reče: „Kako hoćeš, gospodaru! I ustadoše, te otidoše u drugi kraj, koji se zove Altin, i tamo, opet blizu jedne crkve svetoga i vrhovnog apostola Petra, u podvigu posta življahu. Ali se ni tamo delima dobrodeteljnim od posetilaca sakriti ne mogoše.
Prepodobni, pak, slušajyći žitija Drevnih otaca i od srca spreman da se okuša u većim podvizima, željaše da se dohvati pustinje gde bi nepoznat bio, ali ga sputavaše prisna zajednica sa sestrom. Mnogo zbog toga tužaše, govoreći: „O, kako mi se velika napast, ova žena, dogodi!“ I pošto mu dojadi, ustavši jednom pobeže. A sestra njegova, osetivši, kolibu bez ičega ostavi i za njim pođe. I došavši do jedne gore visoke što se nalazi kraj grada Prizrena, više sela po imenu Koriša, na toj gori zastadoše da se odmore od napornog puta, jer sestra njegova iznemože i usnu. A prepodobni, da samo raspuknuli kamen u gori nađe, razmišljaše kako bi usrdno ušao u nj i u njemu, ako Bog hoće, i život svoj u samoći skončao. I pomišljaše kako je bedno i nezgodno sa ženom živeti u pustinji, te reči u sebi: „Bolje da sestri pretpostavim Boga, i korisnije je da nju privremeno ožalostim a Boga ne prognevim zanavek“.
Ustavši na molitvu i klanjajući se govoraše: „Gospode, ti sve znaš, i ti znaš srca mojega žudnju za tobom, da iz ljubavi prema tebi i sada ovu sestru moju samu u pustinji ostavljam, jer hoću da ničim nesputan poslužim tebi, Bogu mojemu. Uputi me po tvojoj dobroti tamo gde bih početak pokajanju postavio, da se o svojim zlim delima istinski pobrinem. Ja volju i zavete dajem, a ti trpljenje i do konca življenje u pustinji ovoj daruj mi. Molim se i za ovu rabu tvoju, sestru moju: tvojom dobrotom blagoizvoli, i anđelima tvojim dobrim odvedi je tamo gde će u pokajanju tebi ugađajući život svoj završiti. Ne zaboravi, Vladiko, u devičanstvu čistotom i postom trud. njezin tebe radi. Zaštiti je pokrivačem sile svoje od svih vidljivih i nevidljivih zamki đavoljih, da se i ja, rab tvoj, zbog spasa njenog obradujem i uzveselim“. I odmah znamenjem časnoga krsta časnu glavu njenu osenivši, dok je spavala ostavi je, prolivajući reku suza zbog rastanka. I ušav u pustinju, skri se od nje. A ona, probudivši se i ne videvši ga pokraj sebe, po imenu ga ištući prizivaše, i kako ga ni posle dugog traženja ne nađe, shvati da je odbegao od nje kao što je isprva mislio. I mnogo po gori plačući, i vapajem velikim srce svoje razdirući govoraše: „Teško meni, gde propadoh! Teško meni, gospodine brate i voditelju spasenja! Teško meni, slatka moja svetlosti, kako te se liših? Gde si se svio? Gde si sad kada si mene ostavio? Mati me je naša tebi ostavila, a ti si me nemilostivo u pustinji samu ostavio i begom odbegao jesi. Teško meni, što za san podnesoh i šta dobih; i zašto, kada već smrtnim snom bejah obuzeta, i odmah u njemu kraj života ne primih, te ne bih u ovu smrtnu bedu zapala! A sada, živa, sasvim i konačno zlo pogiboh. Teško meni, jadnici, šta da radim, kamo da se denem! Goro božija sveta, molim da smrt u tebi nađem. Makar mi ti budi milo stiva, primi i mene ovde, i grobom neishodnu sebe mi satvori, jer u svet vratiti se ili u njemu biti ne volim, niti mi dostoji da živim gospodina brata mojega ne gledajući“.
Ovako i mnogo još plača dostojno izgovori. I tako plačući i ridajući otide među druge ljude koji je nisu poznavali, te u devičanstvu i celomudriju, u postu i molitvi, onako kako je od brata naučila, provođaše život. I pošto tako dobro u predanosti ugodi Bogu, ka nemu prestavi se. A prepodobni, primivši potom vest o prestavljenju njenom, zahvali Bogu i radovaše se, jer se i on stalno molio Bogu za nju da se spase. To se dakle dogodi sa sestrom prepodobnoga.
Prepodobni, po odlasku sestre svoje, pope se na goru koja se zove Sveta, i osmotri oko nje tražeći mesto gde bi podigao sebi kolibu. I otuda sišavši nađe dolinu opkoljenu velikim stenama, a u njima peštere mnoge. Na jednu visoku stenu se pope, prihvatajući se prstima. I tako kao na stub sa mukom, uzašav, obrete visoko na ovoj steni jednu pešteru, kao od Boga spremljenu, i veoma Bogu zahvalivši uzveseli se zbog nje.
Prema vetru i u oči suncu naseli se da živi u njoj. Mrazom smrzavan i suncem žežen, podvige posta izvršavaše. Stajanja njegova na molitvi, poklonjenja mnoga i bijenja u prsa, ili suze i umiljenja njegova u svenoćnim bdenjima ako opišemo kako treba, lenjivcima i nebrigama izgledaće netačno. Jer potpuno ubog i bezdoman bejaše, i ništa u pešteri ne imađaše što bi lopovi mogli pokrasti osim pocrnela tela i na njemu hudih rubina vlasenih, pa i to radi prikrivanja udova čiji sram neposlušnošću Praoca poznasmo. Beshleban — malo rečeno — kao da je bestelesan bez ikakvog jela i paljenja dima prebi vaše, jer se zadovoljavaše kao hranom sabirući izdanke divljega bilja i gorki bukovi žir, ako se i to hranom nazvati sme. Piće njegovo — iz gore slatka tekuća voda, koja i žeđ gasi i ne zarobljava dugim spavanjem. Ako li bi ko bogoljubiv, znajući za njega, tek nešto Malo hleba doneo, primao je s dubokim poklonom, ali je mnogo molio da mu često ne dolaze ili da mu što ne donose, i zabranjivaše da kome pričaju o njemu, kako ne bi, od mnogih upoznat, i prognan bio. Sna malo, oslonjen na stenu sedeći uzimaše, nagotu više od mekih haljina ljubljaše, jer se radovaše umno posmatrajući krinove u polju, koji i Solomonovu slavu, po rečima Gospoda Boga mojega Isusa Hrista u jevanđelju, krasotom cveta nadmašuju.
Ovako živeći, nekako nemilostiv, nezgodan i nepoštedan neprijatelj bejaše svojemu telu. Beše i telom krepak i neumoran, jer mnogo u pomenutim pešterama besi mnogi i zveri divlje otpre nastanjeni unutra bejahu.
U jednoj nižoj pešteri ispod stene svetoga velika zmija prebivaše. Međutim, zveri divlje po do lasku svetoga u miru s njime bejahu, i kao susedu mu nikakvo zlo ne pričinjavahu sve dok na kraju i ne odoše. No besi lukavi, koji po prirodi svojoj mrze ljudski rod, kao god što u početku na prvog čoveka Adama zavišću napadoše te ga zmijinim savetom prelastiše da će bog postati, i zbog prestupljenja zapovesti i kušanja drveta učiniše da i od raja i od Boga bude odagnan, tako i na prepodobnoga zavist podigoše, i pošto se zajedno sa onom pokvarenom zmijom dogovoriše, napregoše sve snage da ga mnogim napadima od stene i od peštere odagnaju. Zmija se ne usuđivaše da izađe pred oči prepodobnoga, nego u svojoj pešteri dan i noć neprestano jarosna šištaše, i šištanjem buku i strah velik izazivajyći uznemiravaše prepodobnoga. A besi putem maštarija strahoviti klopot tvoreći i po noći vičući često napadahu na nj. Čas dolažahu kao da vuku sa sobom onu zmiju, koja razjapljivaše čeljusti svoje a oni govorahu da ga proždere; čas kao da mu sestra dolazi javljahu mu se i u noći plačući govorahu: „Brate, brate“ po imenu ga zovući, „izađi, gospodine brate, izađi i primi me u pešteru, da Me zveri ne pojedu. Tebe jedinog umesto poditelja imađah, i s tobom, sve napustivši, pođoh, a ti me samu ostavio jesi! Gle, koliko vremena po gorama tražeći te lutam, od gladi i plača iznemogla propadam, ža ti živiš ne brinući se za mene kajo da sam tuđa. Ti, kamenosrdni nemilostivče, zar da se ne smiluješ na suze moje? Hoće li te primiti Gospod što si me ostavio? Izađi bar sada te me uzmi i k svojima odvedi, pa ćeš se opet u isposničku svoju pešteru vratiti“. A prepodobni, shvativši da je to lukavstvo besova, pojaše psalme Davidove i ni reči im ne odgovaraše. A oni, ni u čemu ne uspevši, odlažahu:
I opet dođoše, i tresući pešteru i vičući na svetoga govorahu: „Zašto ti pričaš da se bojiš Boga, a sestru svoju zverima za jelo u pustinji ostavio jesi?! I pričaš da ćeš se spasti, a toliko vremena nisi ni pokušao da je potražiš! Zar se ne plašiš suda, jer će od tebe dušu njenu Bog tražiti? Kojim ćeš, dakle, većim grehom od ovog progneviti Boga, ako ne izađeš i ne nađeš kosti njene te ih u zemlju ne pogrebeš, i bar tim ne umiriš Boga prema sebi“. A sveti, molitvu, tvoreći, ništa im ne odgovaraše. I pošto im prepodobni ništa nije odgovarao, razdirni gnevom odlažahu. A zmija, kao što rekosmo, uvek jarosna šištaše i uznemiravaše prepodobnoga. I kako ne mogaše čiste molitve tvoriti od velike buke i šištanja zmijina, dojadi prepodobnome, te sa stene svoje dole ka zmiji reče: „Od Gospoda mojega Icyca dolina ova n stene ove i sa pešterama meni su u deo dati, i peštera u kojoj si se ti ugnezdila da živiš i poda mnom sada pokvarena lukavo prebivaš, moja je. i mada sam te i hteo za suseda i bližnjega imati, zato što na me sikćeš i tvojim mnogim šištanjem pakost mi praviš, nije mi mogućno da te kao blisku imam. Pa i Bog je još isprva neprijateljstvo između tebe i nas položio. I ja bih sad s tobom mir da imam, ali nije dobro drugovanje sa tobom: Ustani, izađi, jer si mi na sablazan!“ A zmija, kada ču pretnju starčevu, još ljuće na njega šištanjem siktaše, i iz peštere ne ishođaše.
Prepodobni pade na kolena i s plačem velikim reče: „Evo, Gospode, vidiš nevolju moju: iz onog mesta u koje me privede tvoja dobrota, iz njega me ova zmija lukava gnevom i šištanjem izgoni. A ja, rab tvoj, kao čovek sa gresima nemoćan, koje protivljenje k njoj bez tvoje sile smem da započnem, jer bez mene, reče, ništa tvoriti ne možete“.
I odmah, prema drevnim ocima, četrdesetodnevno i noćno stajanje u postu i molitvi savrši, i Boga u pomoć za prognanje pokvarene i lukave ljute zmije anđela svoga da pošlje moljaše. I kad se završiše dani molitvenoga stajanja, gle, kao nekim oružjem, molitvom i postom, pouzdanjem I verom prepodobni naoružan, uze močugu svoju i sa stene ciđe, hoteći da se dohvati peštere u kojoj življaše zmija. I gle, kao protiv Madijamaca negda Isusu Navinu, i ovome protiv ljute zmije anđeo gospodnji s mačem u rukama pojavi se i stade pred njim. Starac od Sjaja njegova uplašen posrnu da padne, ali ga on podiže i reče: „Ne plaši se od mene. Ja sam Mihailo, arhistratig sila gospodnji, i gle, pošto si molio u pomoć anđela od Boga, sada sam ja od njega poslan i dođoh da prognam lukavu zmiju, koja ti pakost čini. Sada ćeš videti slavu Boga našega!“ I kad se približiše ulazu u pešteru, dvostruki napad — anđela s mačem i starca s močugom — zmija ne podnese, nego sa vrha peštere niz provaliju pobeže i neznano kud u begu bežeći otide. Arhistratig reče starcu: „Mir tebi, dušo koja tražiš Gospoda! Vide li slavu Boga našega? Gle, molbu tvoju Bog preko mene ispuni, i pokvarena i lukava zmija više nikada neće doći. Pazi na sebe i jačaj u Gospodu, jer ćeš mnoge napade morati da podneseš od besova koji ti ovde zavide, ali ih se ti nemoj bojati i zastrašivanja se njihova ne plaši, Nego im se imenom gospodnjim protivi i otići će posramljeni“. I odmah postade nevidljiv. A starac, začuđen Sjajem božijeg anđela i iznenadnim prognanjem zmije, u velikoj smernosti u prsi svoje bijući se govoraše: „Ko sam ja, u strastima pocrneli i u gresima truli i usmrdeli, te si preslavnog i presvetlog tvojeg glavnog anđela, Gospode, u pomoć meni poslao?!“ I ušavši u pešteru, zahvali Bogu i sa mnogim suzama zmijino legalo oblivaše, i dobroga božjega anđela kao svog saborca Mihaila arhistratiga hvaljaše radujući se. A pešteru zmijinu stade štovati kao božju crkvu i sveto mesto, rekavši, kao Avraam, „na mestu ovom Gospod vide“.
Po izgnanju zmije, još većim postom, jačim molitvama i svenoćnim stajanjem podvizavaše se prepodobni, a uz to suzama i umiljenjem uvek slaveći Boga upražnjavaše se, i meru čiste ka Bogu ljubavi i uma čistotu dostiže. Stoga i mnogo prelukavi bes sa svojim umišljajima zbog njega tužaše i veoma se gnevom raspaljivaše, i snagu njegovu od ćutanja i molitve iskaše razoriti svakakvim varkama i zastrašujućim maštarijama.
Starahu se o tome kako da ga od stene i od peštere odagnaju. Jednoga dana, tako, usred dana kao veliki oblak gavranova i u obličju svakakvih zveri sakupivši se dođoše na svetoga. Zveri sa rikom i kao da će ga proždreti javljahu se, a gavranovi kao da će mu iskopati zenice očiju njegovih u pešteru se zaletahu. Prepodobni brzo ustade i prekrstivši ruke na prsima reče: Pomoćniče moj i izbavitelju moj, Gospode, ne oklevaj, jer gle, u lavljem obličju dođoše neprijatelji moji da me napadnu, pohitaj da me istrgneš, i ne daj zverima dušu slavitelja ti, da se ne poraduju zbog mene neprijatelji moji, niti da reknu: Proždrasmo ga, i odmah Ispovedanje svete vere poče izgovarati, Verujem u jednoga Boga, kao nekada David pevanjem pesama i sviranjem u gusle, te zli duh što davljaše Saula od ovog bežaše. Tako i oni kad čuše kako sveti izgovara Simvol svete vere, pobegoše od peštere i iščeznuše. A sveti, preteći im, govoraše: „Telesna zver i klevret vaš, pokvarena i veštastvena zmija, imenom Gospoda Boga mojega Isusa Hrista odavde bi prognana, pa ću se i o vašim maštarijama uz pomoć i imenom njegovim pobrinuti“. I pade ničice na zemlju sa mnogim suzama hvaleći Boga govoraše: Ljubim te, Gospode, snago moja, i pribežište moje, i tvrđo, i stube od lica neprijateljskog, i imenom tvojim sve neprijatelje naše što ustaju na nas nizlažemo. I opet podviga posta još više držaše se.
A Bog, kao i drevne moćne podvižnike, tako i ovoga svojega roba kušajući htede da uvenča trpljenjem mnogih napada besova. Zato dopuštaše često da besi na njega navale, da ga sa one visoke stene gurnu i o kamen razbiju, ali on, božijom silom čuvan, nikakvu povredu smrtnu ne pretrpe, i opet u pešteru ulažaše s radosnom dušom. Sva zlostavljanja i udarce od besova primaše, svestan da Bog, car moj, bo renje s neprijateljima i stradanje njegovo vidi. Nenasitom ljubavlju usrdno uletaše u sve veće borbe, tako da se i sami besi, gledajući njegovo trpljenje u stradanju i nepobedivo usrđe u borbi, sramljahu, mučeći se oko toga kako da ga ubiju u sve žešćoj ljutini.
Ispod te stene ia kojoj prepodobni stajaše, reka S visokih gora shodeći blizu protiče. I jednom, od snega i dažda velikog beše nabujala. Kada to videše, besi se stadoše radovati i okupivši se u gomili na svetog napadoše i sa te stene, po božjem popuštenju, u onaj potok mutni stadoše ga vući, i po oštrom kamenju razdirahu telo njegovo, sami sebe podstičući i govoreći: „Požurite, drugovi, požurite! Ako smo ranije i lenji bili da gubitelja našega ovog ubijemo, sada je vreme da budemo vredni i da pokažemo, usrđe, jer u ovaj dan koliko god budemo u stanju potrudimo se i utopimo neprijatelja našeg! I do potoka dovukavši ga, kako nisu imali vlasti da ga u nj vrgnu, bijahu ga mnogo i govorahu: „Idi od nas, bedniče! Tebi se među ljudima mesto ne nađe, pa si u naša prebivališta došao da nas proteraš, i naše stene i peštere sebi u deo nepravedno nasledio jesi. Idi od nas bez zla, idi, niko pre tebe ne uđe ovamo i ne učini nam takvo nasilje! Prestani da nas vređaš, inače ćeš zlo svršiti!“ A prepodobni im ni malo ne odgovaraše. A oni, ne uspevši ništa, posramljeni govorahu u sebi: „Da ga ostavimo sad živa. Ako ne ode odavde, da dođemo da ga usmrtimo“. I tako, preteći, od njega odlažahu. A prepodobni, pokriven ranama, jedva se do peštere na steni pope, ppstima ppixvatajyći se, i reče: ,,Evo me opet! U ime Gospoda mojega Isusa Hrista, ja se vas ne bojim!“ I opet kao ppe ćutanje i post držaše, moleći se i govoreći: „U te se, Gospode, uzdah, da se ne postidim na veki, i da mi se ne podsmehnu neprijatelji moji“.
Besi tad otišavši tobož za dugo ostaviše svetoga, ali se odmah ponovo kao veliko mnoštvo vojnika sabraše, i dođoše na svetoga. I napunili bejahu svu dolinu i po stenama pod oružjem hođahu, sa šlemovima u obliku glava divljih Veprova i s likom medveda i ostalih zveri na glavi, i tako strašan prizor tvorahu kako bi maštarijama uplašili svetoga. Došavši do peštere stadoše pred svetoga i zapretiše mu, govoreći: „Eto, već prispe čas da ubijen budeš! I nemoj misliti da ćemo te, zato što cmo ti često milostivi bili, i sada, napadnuta, u životu ostaviti. Dođosmo da te konačno ubijemo. Šta ćeš sad, ludače? Opameti se bar, i poslušaj nas: Ustani, idi, da mačem zaklan zlo ne umreš. Ni suho tvoje telo ljudskome pogrebu nećemo ostaviti; paceći ćemo namučene udove tvoje i zverima za jelo u pustinji razbacaćemo, da se i ostali, kad vide kako si ti ubijen, ne usude da nas vređaju i kao ti bore“.
A prepodobni, molitvom protiv njih naoružavši se, reče: „Bože, dođi mi u pomoć! Gospode ,pohitaj da mi pomogneš! Jer gle, izgonitelji moji ponovo se dogovoriše i dođoše na me neprijatelji moji, tražeći na smrt dušu moju, i hvaleći se govope: Gonite ga, uhvatite ga, Bog ga je ostavio, i nema mu izbavitelja! Bože moj, ne udalji se od mene! Bože moj, dođi mi u pomoć! Neka budu postiđeni i neka iščeznu klevetnici duše moje, neka se odenu u stid i sram oni koji mi zlo ištu. Ja se uvek u tebe uzdam i svakoj borbi mojoj prilažem pohvalu za tebe“. I besima bez straha reče: „Ako bi i još veće mnoštvo pukova na me navalilo, neće se bojati srce moje. Ako me napadnete, pokazaću svoju smelost protiv vas u ime Boga mojega“. Besi sa gnevom velikim ogorčiše se na nj i jurnuše da ga ubiju. A starac na vratima peštere stade ispred njih i s močugom ih sprečavaše da uđu k njemu. Oni, pak, kao psi trčahu unaokolo i sa zadnje strane započeše prokopavati pešteru govoreći: „Hrabro, ne popuštajte u boju! Odovud ćemo ući da ga zakoljemo!“ A oni koji se nalažahu pred vratima peštere, vičući i oružjem klepećući na nj navaljivahu, i skakaxy da ga kopljem i mačem ubiju. I kopljem gurnyt, svesveti moj unazad posrnu, i uplašen reče: „Gospode, pomozi mi! Smiluj mi se, Gospode, nemoćan sam, i duša moja veoma se zbunila!“ I odmah uz pomoć božjeg anđela održan i ojačan ne pade, i opet s močugom ne dade da se uđe u pešteru i suprotstavljaše se govoreći: „Ču Gospod molitvu moju, Gospod moljenje moje primi, neka se postide i smetu svi neprijatelji moji, neka se vrate i ustide veoma brzo“. I tako božjom pomoću ojačan bi starac, i besi postiđeni biše i od peštere odstupivši stadoše.
A starac ispred peštere stade i ponovo s močugom preteći vojvodama besovskim govoraše: „Šta vi to umisliste protiv mene kao da sam bespomoćan? Ili, kao da me ponizite misleći, u gomili protiv mene dođoste? Zar i pored toga što se tako često boriste ca mnom, ne upoznaste cvojy nemoć, ili ne iskusiste. silu i moć Gospoda Boga mojega Isusa Xpicta, koji mi bi pomoćnik, i ne nadvladaste me kao ni sad? Zar ne videste vašu nesreću i vaš neuspeh, jer s vojskom na me samoga skupivši se dođoste, i obišavši kao pčele saće opkoliste me, i kao oganj u Trnju gnevom na me praštući da me ubijete razgoreste se. A ja imenom gospodnjim protivljah se i opet vam se protivim! Pa i danas, makar i gurnut od vas posrnuh da padnem, Gospod me podrža, snaga moja i pohvala moja Gospoda, i bi mi na spasenje. Desnica gospodnja satvori silu, desnica gospodnja podiže me i ojača me protiv vas. Neću ja od vas umreti, kao što se uzalud hvalite preda mnom, nego ću, naprotiv, živ biti u Bogu, spasu mojemu Isusu Hristu. Makar i ne prestali da me hiljadama napadate i izgonite, u ime njegovo ja ću i život moj ovde skončati, a vi ćete biti posramljeni i iščeznućete“.
A glavni među besovima će k starcu: „Što se, ismejani od ljudi, propasti svojoj raduješ i tako protiv nas galamiš, ili živ od nas izbeći pomišljaš? Pričekaj malo! Ponovo ćemo doći, i brzo ćeš ugledati svoju smrt. Ali zašto se mi uopšte i borimo s tobom? Kakvo bismo veće zlo ili teže stradanje od onog što sada imaš mogli navaliti na tebe? Šta, bedniče, zar nije od svake bede gorče i tegobnije tvoje življenje? Kako ne zaključiš da je smrt od života tvojega prijatnija? Jer šta je taj tvoj život kojim se bez pameti hvališ: zar se nisi sam, grizući bilje u pustinji kao zver, glađu ubio? Suncem paljen, vetrom i daždom mučen, u kamenoj pešteri telo se tvoje smrzava i trune, a zbog nagote koža je tvoja kao zemlja pocrnela, a u njoj kao u vreći kosti tvoje, kao seno isušene, jedva se drže. I toliko stradajući bez uma trpeći svoje iznuravaš življenje? Kako bismo te bolje od ovog povredili ili prokleli!...“
A prepodobni u mislima reče: „Da dođe milost tvoja na me, Gospode, pa ćy uvrediteljima svojim odgovoriti reč, jer se uzdah u reči tvoje“, i tako glasno besima reče: „Nije mi nepoznata vaša lukava podvala, kojom lukavo hvaleći me navaljujte, i da uznesete um moj hoćete gordošću, kojom vi otpadoste. Ali je nečist pred Bogom svaki koji se ponosi u srcu, jer se bez uma takav nadima; i ako je što dobro u toku mnogih godina činio, u jednom času upropastiti može, u svoju snagu bez pomoći božje nadajući se. A ja, od svih ljudi grešniji, priznajem: Ja sam prah i pepeo pred Gospodom mojim, i ništa sam po sebi kako treba bez pomoći njegove učiniti ne mislim. Zato je i post moj i trpljenje moje ovde u pustinji, jer je on Bog moj, i spasitelj moj, i zaštitnik moj, i na nj se uzdam. Telo moje, ako je istrulelo ili truli, nikakva zla mi ne čini: ako i truljenje podnese, ustaće u neutruležnosti; ako je sada neugledno, ustaće u slavi; ako je sada nemoćno i nalotom pocrnelo, ustaće u sjaju. Jer ovo propadljivo, reče, treba da se obuče u nepropadljivost, i mrtvo ovo da se obuče u besmrtnost.
„Kakva je to korist, po vašem nagovoru zarobiti se mnogim jelima, debelo telo i uzavrelu krv imati, i dušu mnogim strastima u gresima utapa ti? Jer telo i krv carstva božijeg ne mogu naslediti, reče božastveni apostol. A stradanje moje i teško življenje što ih ovde nosim za sve vreme života mojega, Nisu ni kao jedan dan večne muke koja vas i one što vas slušaju očekuje. Pa vi i sami to znate i govorite: Pusti ti nas na miru! Pre vremena si došao da nas mučiš! Stoga se ne samo na one koji Bogu služe već i na nas same, bedne i plača dostojne, može kako treba pozivati, jer se zna od kolike časti i radosti, slave i svetlosti zbog gordosti otpadoste“. A oni, čuvši od starca ovo, za odgovor ništa ne nalažahu, nego ih obuzimaše jed i zubima svojim grizući usne govorahu: „O, nevoljo! O, ti, Petre, tvrda steno! Odole kamenim trpljenjem svojim, odole i pobedi! Odlazimo odavde, iz prebivališta našeg odlazimo. Ali ako smo i mi ponekad pobeđeni, borimo se uvek i zato neke čak i velike na kraju života nadvladamo. I o tebi ćemo se, neprepodobni, postarati“. I tako posramljeni u stidu otidoše.
A prepodobni posle one strašne borbe i posle pobede i izborenja, i posle odlaska besova, uđe u pešteru i pade na zemlju te s plačem velikim u prsi se svoje bijući zahvaljivaše Bogu kao David, i reče: „Uzveličaću te, Gospode, jer si me podržao i nisi uzveselio neprijatelje moje mnome, jer umalo da se ne okliznuše noge moje, umalo da se ne omakoše stopala moja. I da mi ti Gospode, nisi pomogao, još malo pa bi se u ad uselila duša moja. Milost tvoja, Gospode, pomože mi, milosti tvoje, Gospode, na veke uspojaću i usta moja objaviće hvalu tvoju po sav dan spasenje tvoje“. I tako u umiljenju mnogom molitve Bogu mnogo upražnjavaše i ispovedaše se. Posle toga svetlost velika u neizrecivom viđenju u pešteri zablista, i san od njega ode po danu i po noći, i mišljaše kao da je na nebesima a ne na zemlji u radosti i veselju božastvenom, i nasićivaše se neiskazanim viđenjima mnogodnevno, tako da je i hudo bilje i gorki žir zaboravio jesti, i ni da ga skupi izaći potom nije mislio, niti je želeo još da živi na zemlji. Ljubavlju prema Gospodu svome ustreljen, psalamske stihove govoraše: „Žedna je duša moja Boga jakoga i živoga, Kada ću doći i javiti se pred Bogom?“ I tako danju n noću razmišljajući, i umiljenjem srca radosne suze svoje kao hleb sladak za jelo i piće sebi nuđaše. Ali je i gorki žir i sirovo bilje ublažio Bog, i u manu pretvorio, i usladio bolje nego jela na trpezama bogatih. Ovim jačajući srce svoje i dušu svoju veseleći, ničim od propadljivih stvari u svetu ne beše uznemiren. Nije se, isto tako, brinuo ni o tome da obdelava njivu ili da kuću sagradi, nego se bogotesanim pešterama i rupama kao sjajnim palatama veselo radovao, i tako, sa zahvaljivanjem Bogu, u spokoju i veseljy mnoge preostale godine provede, ka Bogu umom i ljubavlju od svega zemaljskog stalno uznošen, kako i bogootac David o takvima reče: Bogu se moćni sa zemlje umom veoma uznesoše.
I besi se više ne usudiše boriti se s njim, Niti se k njemu približiti smedoše. Ali hvalisanje njihovo, što mu rekoše da na kraju života čak i neke Velike nadvladaju, ne zaboravljajući u srcu nošaše i kao nož u duši svojoj ovo imajući bojaše se da i on kako ne bude jedan od tih. I uvek u molitvi govoraše: „Ne odgurni me u doba starosti, i kad iznemogne snaga moja ne ostavi mene. Ne predaj me u ruke neprijteljima koji mi zavide, da se ne popaduju i da ne kažu za mene: Odlično, odlično, progutasmo ga“. I tako sa strahom i trepetom svoje spasenje tvoraše, opominjući se onog što apostol u smernosti reče: Hristos dođe u svet da cpace grešnike, od kojix prvi jesam ja. I opet: Koji misli da stoji, neka se pazi da ne padne. I Gospoda koji u jevanđelju uči: Sve što činite, recite: Mi smo kao rabi nedostojni; što besmo dužni učiniti, učinismo. Jer svaki koji se uznosi poniziće se, i koji je ponižen uzneće se.
Sve ovo stalno pominjući, uniženjem mnogim pred Gospodom sebe smirujući osuđivaše. Time i do kraja života bezbedna od besova dušu njegovu Bog htede da sačuva, ali i da objavi u pustinji trpeljivo i mnogostradalno mu u postu življenje.
Neki bogoljubivi inoci saznadoše za njega te dođoše i zamoliše ga da ih primi, kako bi se od njega isposničkom naučili življenju. A on, predviđajući svoj skori ka Bogu odlazak, ne htede im odreći. Primi ih i odredi im da se nastane u pešterama ispod druge stene, prekoputa njegove. Potom, iz sveta odlazeći, naredi im da donesu sekiru i motiku, i na toj podvižničkoj steni u kamenoj pešteri u kojoj i do konca života požive prepodobni, grob da mu useku umoli ih. Malo dana posle pripremanja groba poživevši, isposničkom življenju i u pustinji prebivanju učaše bratiju, i krepljaše da se besovskih napada kao nemoćnih ne plaše. I ispriča im sve o životu svome.
Posle toga, groznicom obuzet i po prirodi ljudskoj malo pobolevši, pričesti se božastvenim i životvornim svetim Hristovim tajnama, i reče: „Slava Bogu za sve“. Mnogo i s mnogim suzama o ishodu duše svoje pred bratijom mnogo moljaše se, govoreći: „Gospode Isuse Hriste, sine božji, primi u miru dušu moju i udostoji me da prođem kroz vazduh i mimo duhove lukavstva neburno i bez prepreke, bez zaseda i pakosti, uz sadejstvo i odbranu svetih anđela tvojih, i vođen i provođen njima tamo gde ću se tebi, Bogu mojemu pokloniti, i primiti blago od tebe po velikoj milosti i bez osude za mnoga moja zla dela“. I tako mir, i blagoslov, i zaštitu od neprijatelja u molitvi imajući, uz to i poslednji u Gospodu celov bratiji dade, i navršiv dane svoje u dobroj starosti, i posta podvizavanje skončav, pokaza se dobrim u Bogu podvižnikom.
O, kolikih podviga oca ovog pohvale mimoiđoh i ne pomenuh, izbegavajući opširnost reči! Neka mu ih iskažu božji anđeli, s kojima i u telu kao bestelesan požive, i od njih neka bude pohvaljen, jer se sa njima u istom zboru sada i veseli. Ali ćemo i mi od mnogog bar nešto malo reći.
Pohvala
Petar časni i prepodobni, imenom tvrd i životom.
Petar istinit siromah koji osim sebe ništa u pustinji ne imađaše, te se ni vidljivih lopova ne uboja, NI od mislenih ne opleni razbojnika.
Petar novi pustinjak koji izvanrednim trpljenjem i zeljnim uzdržanjem, drevnima podoban, mnoge i prevaziđe.
Petar sveti n bogonosni koji prostotom i bezlobnošću Hrista u duši svojoj useliv ponece.
Petar blagodušjem i krotošću čedni golub, zato i krotkih zemlju nasledi.
Petar sveblaženi strašni za besove, naoružan molitvama mu i njihov progonitelj.
Petar što Vrhovnog naziv imade i verom mu podoban bi, jer kao od za Hrista s radošću raspet biti izvole, tako sa istom usrdnošću svakodnevno u pustinji pošćenjem sa Hristom razape se, i bez mača samomučeni do krvi javi se mučenik.
Petar u svemu izvanredan, koji u molitvama, bdenju i u pošćenju boleznima, u nagoti i studeni I suncu na opaljenje, neprestanom plaču, i uzdisanju, u umiljenju i sakrušenju srca kroza sve godine življenja svojeg u pustinji sebe predade, iznad strasti grehovnih dobrim podvigom javi se, i dostiže do kraja svega željenog koji svi bogoljubivi da stignu u žudnji trude se, to jest savršenu ljubav prema Bogu, koja je prvo i jedino blaženstvo. Kraj malovremenog i prividnog života na zemlji ostavljajući, i pozvan u beskonačan ka Hristu i blažen život, htede da duh svoj sam preda Gospodu. I odmah gorepomenutu bratiju opusti u njihovu pešteru da počinu, zapovedivši im da sutradan opet dođu k njemu. Bratija i ne hoteći, ali naredbi starčevoj ne smejući protiviti se, otidoše.
Te noći, kad ustadoše za ponoćnu i jutarnju službu, čuše neizrecive pesme i glasove koji sladošću um i srce u umiljenje odvode. I brzo iz peštere izađoše i tražahu da vide otkuda ovo slatko i za sluh prijatno pojanje dolazi. I pogledavši na stenu starčevu i videvši pešteru njegovu kao da je mnogim svećama osvetljena, začuđeni tim, govorahu: „Kad odosmo, starca samoga ostavismo. Pa ni ognja ranije u pešteri njegovoj nije bilo. I kako svetlost veliku u njoj sad vidimo i mnogih pojaca glase otkuda čujemo? Da nije ko od poznatih mu pre nas došao i s njim se raduje? Ali kakvo je to čudno njihovo veselje, jer ni pesama silu ne uspevamo shvatiti?“ I htedoše doći do peštere i utvrditi šta se u njoj događa, ali ih zapovest starca zadržavaše. Ta noć im se kao cela godina učinila, govorahu, pašteći se i čekajući jutro da dođy do starca i vide šta se sa njim desilo.
Kad biše okončane te slatke i neizrecive pesme, odmah po tome i dan osvanu, te bratija žurno stigoše u pešteru, i nađoše je punu blagouhanih mirisa i nikoga drugog u njoj ne videše osim prepodobnoga u usečenom grobu gde leži kao da spava, u vlaseno rublje umotan, i otišao ka Gospodu, licem veoma svetlo sjajeći i time čistotu ka Gospodu, licem veoma svetlo sjajeći i time čistotu i sjaj duše svoje ispoljavajući. Tada shvatiše da se nisu iz ljudskih, kalnih, i lažljivih, i klevetom oskvrnjenih, i nečistih usana nego bestelesnih i čistih svetih anđela koji stalno Boga poju, kad pojahu svetoga starca, glasovi iz peštere čuli. Diveći se svetosti starca i pohvalivši Boga koji ga tako počastvova, negodovahu na starca i žaleći se govorahu: „O, nemilosrdni! O, ravnodušnosti tvoje prema nama, oče! Anđele na svoj pogreb primiti hoteći, nas kao grešne odagnao jesi, iako dobro znaš da si time Mnogo ražalostio one koji tebe ni malo nicu ožalostili“. Ali zahvališe Bogu što se blagoslova i molitve njegove pre prestavljenja njegovog udostojiše.
Mnogim izlivanjem suza i nadgrobnim psalmima, ako i pre njih od anđela opojanome ocu odadoše pošTu, i časno i prepodobno lice njegovo sa strahom celivaše, i tako kamenjem kameni pokrivši grob plakahu, nazivajući sebe jadnima i izgubljenima zbog toga što se lišiše svetoga starca. I tako plačući u svoju pešteru vratiše se.
A Bog, ne hoteći da utaji znoj truda, koji je njega radi proliven, i dobro i čvrsto u pustinji trpljenje prepodobnoga, posle ne mnogo vremena isušene časne i svete mošti njihove kao mirom aromata blagouhanjem obogati i darova im blagodat da isceljenjem čudesa tvore. I do ušiju mnogih dopre glas o njemu, i odmah ljudi iz okoline i iz mnogih bližih i daljih krajeva počeše dolaziti i priticati, pa se svetim njegovim moštima klanjaju i do ovoga dana. I svi koji s verom i ljubavlju dolaze, kad odlaze, odlaze bez tuge i ne bez koristi, jer od mnogih i različitih neduga ozdravljenje primaju, i pritisnuti dusima nečistim oslobođeni bivaju, jer je primio od Boga vlast za života i posle smrti da ove odgoni. Tako Bog proslavlja slavitelje svoje.
A ja, kukavni Teodosije, za čudesa koja se pokazivanjem svetog Duha i isceljenjem od svetih moštiju prepodobnoga dogodiše, čeznući mnogo za njim, s ljubavlju i verom, i molitvama prepodobnoga od Boga udostojen, dođoh iz Svete Gore Atona, i svetoga oca svetim i čudotvornim moštima poklonih se. Ugledavši pustinju njegovu i stenu na kojoj se podvigzavao videh divno od. Boga za otšelnike ustrojeno prebivalište. Jer mesto je van sveta n za svaki podvig prikladno, na stalno umiljenje i plač za bogoljubive poučno. Peštera, pak, prepodobnoga, u kojoj natčovečanski kao anđeo požive, u crkvu božju pretvorena bi, a u njoj grob njegov i svetih moštiju ostaci čudotvorni leže. Glavu njegovu svetu sa ostalim udima, dok isprva u pustinji ležahu, hristoljubivi ljudi sa velikom ljubavlju i verom, neki u Konstantinov grad a drugi drugamo razgrabiše i odnesoše, i svaki u svom otačastvu razdeliše na ukras n lepotu crkvama.
Sve ovo videvši i po tom doznadoh koliko je veliki u postu i trpljenju prepodobni i vaistinu dostojno od Boga proslavljeni, i raspitah se kod meštana i mnogih iz okoline za ono što iz života njegova htedoh doznati, i što slušanjem primiše od onih inoka koji prepodobnoga pogreboše i koji s njima bejahu, pa mi to o njemu ispričaše da i rod rodu posle njih ovo prenese kao povest, te napisah i satvorih da svaki može pročitati, da se dobro žitije prepodobnoga ne bi pripovedalo kao san i gatka, i da time ne bismo bili lišeni koristi i umiljenja. Neka i svi mi koji čitamo i slušamo, molitvama prepodobnoga, ostavivši zla dela i na dobro se pokajavši, Bogu pođemo, i oproštaj grehova ovde dostignemo i obnovljenje večnih blaga dobijamo, u tome samom Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava sa Ocem, moć, čast i poklonjene zajedno sa svetim duhom, i sada i svagda i na veke vekova, amin.
|