Žitije Svetog Simeona
| Žitije Svetog Simeona Pisac: Sveti Sava Slovo 1 |
O NASLEĐU SVETOG MANASTIRA OVOG PREPODOBNIM OCEM NAŠIM i KTITOROM GOSPODINOM SIMEONOM I O ŽITIJU NjEGOVOM KAKVO BI PRED BOGOM I LjUDIMA
Oče, blagoslovi!
Naš sveti manastir ovaj, kao što znate, kao pusto mesto beše — lovišta zverova behu. Došavši, pak, u lov gospodin naš i samodržac, vladar sve Srpske zemlje, Stefan Nemanja, lovljaše ovde, i dopade se njemu da u pustom ovom ovde mestu podigne manastir ovaj, na pokoj i na umnoženje monaškog čina. Jer, ovog triblaženog, i uistinu gospodina nam i oca, da znano bude svima nama, a i drugima, Bog, čineći na bolje ljudima, ne želeći ljudske propasti, postavi ovog samodržnog gospodina, nazvanog Stefana Nemanju, carstvovati svom Srpskom zemljom. I obnovivši očevu dedovinu i još više je utvrdivši Božijom pomoću i svojom mudrošću datom mu od Boga, i podiže propalu svoju dedovinu i pridobi od Pomorske zemlje Zetu sa gradovima, a od Rabna Pilota oba, a od Grčke zemlje Patkovo, Hvosno celo i Podrimlje, Kostrc, Drškovinu, Sitnicu, Lab, Lipljan, Dubočicu, Reke, Ušku i Pomoravlje, Zagrlatu, Levče, Belicu. To sve mudrošću I trudom svojim pridobi — ovo sve mu je pripadalo od Srpske zemlje, a oduzeto nekada nasiljem od njegove dedovine. I potpomaganjem Božijim mir i tišinu primi vladavina njegova odasvud, jer zaista ovaj divan i strašan bi svima koji su okolo njega živeli, pošto vladavina njegova beše 37 godina sačuvana i cela i ni od koga povređena.
Jer kako ovoga da nazovem? Vladarem li, ili više učiteljem? Jer utvrdi nas i urazumi srca svih i povede nas kako treba pravoverni hrišćani da drže pravu veru prema Bogu. Svojim primerom prvo blagovernost pokaza, a potom i druge povede, crkve osveti, manastire sazda, svetitelje u slast slušajući, jereje štujući, a prema monasima veliku smernost i ljubav imajući, beznadežnim nada, ubogim zastupnik, ništim hranitelj, nage u dom svoj uvodeći odevaše ih, sirote nahrani udovice opravda, slepim, i hromim, i nemoćnim, i gluhim i nemim uistinu mati bi. I prosto reći: sve svoje imanje u zajam izdade, jer drugi Avraam bi, stranoprimac, zemaljski anđeo, nebeski čovek. „Stoga i Bog preuznese ga i darova mu ime koje je više od svakog imena“, (Flb. 2, 9) imenu njegovom svi narodi pokloniše se.
Sâm, pak, sazda manastire: i prvo u Toplici Svetog oca Nikole, i drugi tamo Svetu Bogorodicu u Toplici, potom opet sazda manastir Svetog Đorđa u Rasu. I svim tim manastirima postavi upravu kao što dolikuje. A posle tih ovaj naš sveti manastir sazda, koji i posveti imenu Presvete Vladičice naše Bogorodice Dobročiniteljke, sazdavši od malog pa do velikog. I sela predavši, i sa drugim pravima, manastiru, ikonama, i sasudima časnim, i knjigama, i rizama i zavesama, i što je pisano u zlatopečatnoj povelji njegovoj, a još je i u crkvi napisano na zidu, i sa kletvom i sa obavezom da niko ne izmeni njegova predanja, kao što slušate i u knjigama ovim napred o tome reč.
I Božijom pomoću i svojim trudom to sve steče. I potpomaganjem Božijim mir i tišinu dobi vladavina njegova odasvud. I ushte i orodi se sa velikim carem grčkim, Bogom venčanim kir Aleksom Komnenom, i uze njegovu kćer za blagorodnog i ljubljenog sina Stefana, a koga i odredi da Mu bude namesnik. A ovaj blagoverni i hristoljubivi gospodin, prečasni starac, podvizavaše se kako bi se u dan strašnoga suda u neki broj pribrojao sa onima koji su ugodili Bogu, i kako bi dobio rajsko ono i neizrečeno naselje nekim dobrim običajem, naročito željaše kako bi mu moguće bilo primiti anđelski i apostolski lik. I podvizavaše se sa žurbom da posleduje Vladikinim rečima, koji reče: „Uzmite igo moje na sebe, jer krotak jesam i smeran srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim, jer je igo moje blago i breme moje lako“. (Mt. 11, 29-30) Jer kaže Pismo: „Ljubav Božija u vernima je privezana“. (Prema I Jn. 4, 12) A ovom blaženom starcu izvesno se još više priveza za veru njegovu rečeno: „Ko ljubi oca ili mater više od mene, nije mene dostojan. Ko ljubi sina ili kćer više od mene, nije mene dostojan, i ko ne primi krst svoj i za mnom ne ide, nije mi podoban“. (Mt. 10, 37-38) „Jer svako ko ostavi dom, ili njive, ili imanje, ili ženu, ili decu, ili braću, ili oca ili mater imena moga radi, stostruko primiće i život večni naslediće“. (Mt. 19, 29; Mk. 10, 29-30) Ovaj, dakle, bogoljubni otac naš i ktitor, želeći ga primiti, molbe uzašiljaše ka premilostivom Vladici, da ga ne liši želje.
Minu pak, vremena mnogo vladavine njegove, pošto je 37 godina u moći i snazi nepobedivo i nepovređeno sačuvano sa svih strana, i deca negova blagorodna bila su podignuta u blagovernosti i čistoti.
O vladavini njegovoj i državi ne ispisasmo po redu, što slušasmo i videsmo, da se ne umnože reči. Jer sâm Bog zna, a ni od ljudi nije utajeno koliki podvig njegov je bio za nas i za ljudska neznanja ovog blaženog muža, gospodina nam i učitelja, koji ima Solomonovu premudrost, Davidovu krotost, Josifovu dobru narav; svima divan i strašan vladar vladarima i gospodar gospodarima, i prosto reći — drugi se ni približiti ne može njemu. Zato ću o ovome ukratko izložiti, da se ne umnoži pisanje.
Navršivši 37 godina u državi svojoj, Vladika, pak, premilostivi ne prezre moljenja njegova, kojim je iz dubine srca uzdisao, već kao milosrdan i trudoprijemac i nagraditelj, svima želi da se spasu. (I Tim. 2, 4) Jer kada je došlo vreme jasno, ovaj brižljivi muž svu sveta ovog slavu i čast ni za što ne smatraše, i krasota života ovog kao dim mu izgledaše, a Hristova ljubav rastijaše u njemu i razgorevaše srce njegovo kao dom njemu spremljen i sasud prečisti Duhu njegovom Svetom, pošto se nekim useljenjem u um njegov uselio Hristos i vodio ga.
I tako, poslavši, sakupi blagorodnu svoju decu i sve izabrane svoje boljare, male i velike, i okupivši ih oko sebe, poče im učeći govoriti:
„Čeda moja ljubljena i othranjena od mene, ovo je znano bilo svima vama, kako Bog svojim promislom postavi mene vladati nad vama, i u početku kakvu primih ozlobljenu zemlju našu, i pomoću Božijom i Presvete Vladičice naše Bogorodice, koliku moć imađah, ne oblenih se, niti pokoja dadoh sebi, dok sve ne popravih. I Božijim potpomaganjem dodadoh vam u dužinu i širinu, što svima znano bi. A sve vas, kao i svoju decu, othranih, sve do sada, i naučih vas kako da se držite pravoverne vere. ,A mnogi inoplemenici ustadoše na mene i opkoliše me kao pčele saće, no imenom Gospodnjim protivljah se i odoleh im'. (Ps. 117, 10) Zato i vi, čeda moja ljubljena, ne zaboravljajte učene svoje i pravoverni zakon, koji sam ustanovio. Jer ovo držeći, imaćete Boga kao pomoćnika sebi i Presvetu Gospođu Bogorodicu, i moju, iako grešnu, molitvu. A mene sada otpustite, vladara svoga s mirom, da vide oči moje spasenje, koje je spremio pred licem svih, svetlost za otkriće narodima i u slavu (Lk. 2, 29-31) vama, pastvi mojoj. Jer vidim kako je ,sve sujeta, ljudsko, što ne ostaje posle smrti; neće ostati bogatstvo, niti će sići slava, jer kada dođe smrt, sve ovo će uništiti.' Zato uzalud metemo se: ,Put kratak je kojim tečemo, dim je život naš, para, zemlja i prah: za malo javlja se, a uskoro nestaje.' Zato, vaistinu, sujeta je sve. (Propov. 1, 2) Jer ,život ovaj — to je senka i san, jer ni za što mete se svaki zemaljski, kao što rekoše Knjige: kada i sav svet stečemo, tada i u grob uselićemo se, gde su zajedno carevi i ubogi'. Zato, čeda moja ljubljena, pustite me brzo, da idem videti utehe Izrailjeve!“ (Lk. 2, 25)
I ovim poukama pouči ih dobri gospodin i dobri pastir. A ovi svi mnogo su ridali i govorili mu:
„Ne ostavljaj nas sirote, gospodine, jer tobom osvećeni bismo, i tobom naučeni bismo i tobom prosvetismo se, pastiru dobri, koji polažeš dušu svoju za ovce, (Jn. 10, 15) jer nikada u tvoje dane vuk ne ugrabi ovcu od Boga predanog ti stada pastve! I u svih trideset osam godina tvojih sačuvani bismo i othranjeni i drugog gospodina i oca ne poznasmo osim tebe, gospodaru naš!“
A on, blaženi starac, premudrim rečima posavetova ih kao otac da prestanu sa ridanjem i suzama; a Božijom voljom izabra blagorodnog i ljubljenog sina, Stefana Nemanju, zeta blagovenčanog kir Aleksija, cara grčkog, ovoga predade im govoreći:
„Ovoga imajte umesto mene, koren dobri koji je izišao iz utrobe moje, i njega postavljam na presto Hristom darovane mi vladavine!“
I sâm venčavši ga i blagoslovi ga izvanredno, kao što blagoslovi Isaak Jakova, sina svoga, svakim blagoslovom, (І Mojs. 27, 28-29) i poče ga učiti da napreduje u svakom delu dobrom u vladavini svojoj, i dobrog srca da bude prema svetu hrišćanskom, koji mu predade, Bogom napasanu od njega pastvu, govoreći mu:
„Čedo moje ljubljeno, pasi Izrailj ovaj moj, i pazi na njega, vodeći ga kao jagnje Josif!“
Zapovedaše mu da se o crkvama brine i o onima koji služe u njima, svetitelje u slast da sluša i crkvene sluge, i jereje da poštuje, i nad crnoriscima da bdi, „da bi se molili za tebe, i da ni u čemu ne budeš zazoran pred Bogom i ljudima“. I drugog svog blagorodnog i ljubljenog sina, kneza Vukana, blagoslovi i postavi za kneza velikog, i odeli mu zemlje dovoljno, i dade i njemu zapovesti date ovome. I postavi ih obojicu pred sebe dobri otac, i govoraše im:
„Sinovi, mojih zakona ne zaboravljajte, a reči moje da čuva vaše srce, jer dužina življenja i godine života i sveta dodaće se vama. A milostinje i vera da ne ostavljaju vas, privežite ih o svoj vrat i napišite na tablici srdaca svojih, i naći ćete blagodat. I pomišljajte dobro pred Bogom i ljudima. Uzdajte se svim srcem u Boga, a svojom premudrošću ne veličajte se. Na svim putevima svojim znajte da pravi budu putevi vaši i noge vaše neće se spoticati. Ne budite mudri za sebe, a bojte se Gospoda i uklonite se od svakog zla; tada će isceljenje nastati telu vašem i smiraj kostima vašim. Poštujte Gospoda od svojih pravednih trudova i prvine dajte njemu od svojih plodova pravednih, da bi se ispunile žitnice vaše mnoštvom pšenice, a vino muljače vaše istakale. Sinovi ne iznemoćajte u kazni Gospodnjoj, niti slabite od njega prekorevani. Jer koga ljubi Gospod, onoga ukoreva, i bije svakoga sina koga prima. Blažen je čovek koji pronađe premudrost i smrtnik koji vide razum. Jer bolje je nju kupovati, nego zlata i srebra riznice; a skuplja je od dragocenog kamenja; ne protivi joj se ništa lukavo, a slatka je svima koji joj se približavaju. Svaka, pak, druga dragocenost nedostojna je, jer dužina života i godine života u desnici njenoj su, a u levici njenoj je bogatstvo i slava. Iz usta njenih izlazi pravda, a zakon i milost na jeziku nosi. Putevi njeni su putevi dobri, i sve staze njene su u miru. Drvo života je svima koji se drže nje i oslanjaju na nju, kao na Gospoda tvrda'. (Priče 3, 1-18) Jer ovu zapovest vam dajem: da ljubite brat brata, nikakve, pak, ne imajući među sobom zlobe. Ovome, kao i od Boga i mene posađenom na prestolu mom, ti se pokoravaj i poslušan mu budi. A ti, opet, vladajući ne vređaj brata svoga, već imaj ga u počasti. ,Jer ko ne ljubi brata svoga, Boga ne ljubi. Bog je ljubav. Zato ko ljubi Boga, i brata svoga neka ljubi'. (І Jn. 4, 20) Jer o ovom sav zakon apostoli naučiše, mučenici venčani biše i proroci visiše. (Mt. 22, 40) ,Zato ako hoćete i poslušate mene, blaga zemaljska uživaćete; ako li nećete i ne poslušate me, oružje će vas pojesti'. (Is. 1, 19-20) A vama, sinovi moji ljubljeni mir vam budi od Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista i Duh Božiji da počiva na vama, krepeći i pokrivajući vas od svih vidljivih i nevidljivih neprijatelja i vodeći vas na put miran!
Mir vam budi, vlastelo moja i boljari! Mir budi i vama mlađi, koje vas othranih od rođenja matera vaših! Mir budi vama svima, stado Hristovo duhovno, koje Bogom predano bi meni, i napasavši vas nepovređene sačuvah, kao pastir dobar dušu svoju polažući za vas! (Jn. 10, 11) Zato molim vas, čeda moja ljubljena, bogati i ubogi, stari i mladi, držite uputstvo moje, oca vašega! ,Boga bojte se, cara poštujte', (І Petr. 2, 17) crkve prosvećujući, da i one prosvete vas, episkope slušajući, jereje u čast imajući i prema monaškom činu smernost imajući, da se mole za vas. A vi među sobom pravdu i ljubav imajući, milostinje ne zaboravljajte. I ,blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetog Duha neka bude sa svima vama! Amin!'“ (II Kor. 13, 13)
I posle ovoga, kao što i ranije pisasmo, predade im da među njima caruje ljubljeni sin njegov Stefan Nemanja, i ukloni se od naroda. A oni plakahu i ridahu, gledajući rastanak od takvog gospodina i pastira. I tako u plaču i ridanju behu, kao što „i glas u Rami čuven beše: Rahila oplakuje decu svoju ne mogući utešiti se!“ (Mt. 2, 18)
Jer kako da ga nazovem, vaistinu, nedoumevam se. Gospodinom li dobrim? Učiteljem li pravoverja?
Ocem li blagim? Pastirom li, koji verom napasa stado mu predato? Crkvama li prosvetiteljem i dobrih običaja učiteljem i u molitvama vazda prebivajućeg? Ništih li preizobilnog služitelja i ljubitelja? Pravoverja li nastavnikom i dobre vere učiteljem i čistote, vaseljene svetilom? Ispunjenog li verom, i uzorom krotosti i posta nastavnikom? Premudrosti li nastavnikom, i smislodavcem, i nesmislenih ukrotiteljem? Čuvarom li stada svoga i premudrim braniteljem svih koji žive oko njega? Jer, vaistinu, ovo sve dogodi se njemu. „Jer ispunjen beše premudrošću i razumom, i blagodat Božija beše na njemu“. (Lk. 2, 40)
A posle ovoga svega učini da svima javljeno bude ovog premudrog i divnog muža delo, blagoslovivši svet svoj, ostavi vladavinu njemu od Boga danu i sva mnoštva svoja izvanredna i različita, Hristu Bogu pošto se izvolelo tako i Presvetoj Vladičici Gospođi Bogorodici zasititi mu želju neizrecivu i svetu. Razdavši sve imanje svoje ništima, iziđe od vladavine svoje, i dece svoje i supruge svoje, bogodanog prvog a, jer ovaj ne postade učesnik drugoga braka, već zajedničarem učini sebe neizrečenog, i časnog, svetog anđelskog i apostolskog lika, malog i velikog, i narečeno ime mu bi gospodin Simeon, meseca marta 25, na Sveto Blagoveštenje, godine 6703 (1195). U isti dan i bogodana mu supruga, gospođa bivša sve Srpske zemlje, Ana, i ona primi ovaj sveti lik, i narečeno bi ime joj gospođa Anastasija.
Kada je ovo svršeno bilo, otac naš gospodin dođe u naš manastir, koji i sazda, Svetu Bogorodicu Dobročiniteljku. Gospođa Anastasija ode ka Svetoj Bogorodici u Ras. A ovaj predivni i blaženi otac naš i ktitor, gospodin Simeon, prebivaše među nama u svakoj blagovernosti i čistoti, preuspevajući i učeći sve podvigom duhovnim, govoreći nama koji smo oko njega: „Uzmite igo moje na se i naučite se, jer sam krotak i smeran srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim. Jer igo moje je blago, i breme moje lako je“. (Mt. 11, 2930) Jer, zaista, otac naš gospodin Simeon postiže pisano u Jevanđelju: prodade sve što imaše i kupi jedini biser besceni, (Mt. 13, 46) Hrista, radi koga sve ovo učini, i upodobi se zapovesti onom mladiću, kome, zapovedavši, Spas reče: „Ako hoćeš spasen biti, idi i razdeli sve imanje svoje ništima, i, uzevši krst, pođi za mnom“. (Mt. 19, 21) Sve ovo blaženi ovaj starac ispunivši, provede u manastiru ovom našem dve godine, i umnoži stado Hristovo monaškog čina. I zažele na viši stepen duhovni uzići, videvši kako Sveto Pismo kaže: „Uklonite se od mestâ svojih i rođenja svog, jer nijedan prorok u otačastvu svom nije primljen“. (Lk. 4, 24)
Zato i bogoljubivi gospodin Simeon zažele opet otud izići i stranstvovati, da ispuni sobom sve rečeno, i nađe reč koja kaže: „Oni koji se uzdaju u Gospoda upodobiše se Gori Svetoj, a koji se nikako neće pokolebati napastima neprijateljskim“. Jer tako i zažele izići, prvo svetog radi mesta, a drugo — ukratko ću vam ispripovedati.
Ovaj blaženi gospodin naš Simeon imaše tri sina. A jedan, najmlađi, ne mogu ga nazvati sinom, već robom, koga ljubljaše više od svih, a i ovaj neodstupno njemu rabotaše. Jer ovaj kao mlađi među braćom svojom, i najmlađi, i, prosto reći, videvši svoje prirode nemoć i umnoženje grehova svojih, učini kao i bludni sin, ostavivši dobrog oca i gospodina, i blaženu mater, gospođu svoju, i blagorodnu, neću reći braću, već gospodare svoje, i obnaži sve bezumljem svojim. I otidoh u stranu tuđu daleko, žirujući sa svinjama, i njihove hrane ne nasićavaše se, mrtav bi, i ne ožive, izgubljen beše, i ne nađe se. (Lk. 15, 24) Jer ovoga blaženi otac gospodin Simeon zažele ići u Svetu Goru, kao pastir dobri potražiti jagnje odbeglo, i uzevši ga na rame, prinese Ocu svom i svojoj želji, i da od Boga nagradu primi ustranjenja radi od svojih, i drugu želju srca svoga da ispuni i da nađe ljubljeno I zabludelo svoje jagnje. I razgorevši se Duhom, moljaše se Bogu, govoreći:
„Caru slave, jedini besmrtni, Oče neba i kreposti, i koji promislom svoje dobrote nijedan čovek ne želiš da pogine, već svi da se spasu, (I Tim. 2, 4) ne ostavi mene poginuti! Jer znam da je milost tvoja velika na meni i sada molim te, Vladiko, daj mi ovaj put okončati!
I ovo rekavši, posla po bogodarovane mu sinove. I sastavši se oni sa svom vlastelom i boljarima, i opet drugi blagoslov im davši, i otide odatle u Svetu Goru, meseca oktobra osmi dan, godine 6706 (1197). A vladaru sinu svom, koji je ostao u bogodanoj njegovoj oblasti, o svemu zapoveđenom, i o ovom našem manastiru, zapovedi brinuti se, i pokrenuti na dali napredak njegov. A blaženi otac naš i ktitor gospodin Simeon, odlazeći postavi igumana ovom mestu svetom, izabravši prepodobnog muža, imenom Dionisija jeromonaha, i predade mu brinuti se i snabdevati stado Hristovo, koje je u mestu ovom svetom.
A on, blaženi, dođe u Svetu Goru meseca novembra drugi dan. A bogonosni i prepodobni oci, koji življahu u Svetoj Gori, sa radošću i počašću velikom primiše ga. U Vatoped manastir useli se najpre, jer tu i nađe željeno, zabludelo svoje jagnje; i celovavši ga i uzevši ga na svoje rame, kako i dolikovaše, i postavi ga u službu sebi.
I provede tu malo vremena. Požele ovaj blaženi, da kao što i ovde opravda svoje carstvo, tako i tamo zažele pronaći mesto spasenja svima koji dolaze odasvud. I izmoli u cara kir Alekse, prijatelja svoga, mesto pusto za ustrojenje manastira u Svetoj Gori. I uze mene grešnog iz Vatopeda u mesto to, i uselismo se. I provede sa mnom prepodobni otac naš u Gori Svetoj godinu i pet meseci. Ko može iskazati ovog blaženog podvige i trudove? Jer, vaistinu, svi koji su živeli u okolnim krajevima i divili mu se, gledajući na njemu neiskazana Božija silaženja, i dolažahu njemu na blagoslov. I tu Svete Gore preosvećeni, i bogobojažljivi, i hristoljubivi, i crnorisci i sve osvećeno crkveno sveštenstvo nerazdvojno od njega beše, diveći se tolikoj smernosti i uzoru krotosti, i posta nastavniku i pratiocu svetih jevanđelja učenja, kao što je rečeno: „Ko hoće stariji biti, neka bude od svih mlađi i svima sluga“; (Mk. 9, 35) i „ako ne budete kao deca nezlobivi, nećete ući u carstvo nebesko“. (Mt. 18, 3) I opet: „Blaženi su ništi Duhom, jer je takvih carstvo nebesko“. (Mt. 5, 3) „Blaženi su koji plaču ovde, jer će se tamo smejati“. (Lk. b, 21) „Blaženi su krotki ovde, jer će tamo naslednici biti carstva nebeskog. Blaženi su gladni i žedni ovde, jer će se tamo nasititi. Blaženi su milostivi ovde, jer će tamo pomilovani biti. Blaženi su čisti srcem, jer će uvek Boga gledati“, (Mt. 5, 3-8) i drugo ostalo. Jer ovog svega ispunitelj postade blaženi otac naš i ktitor, gospodin Simeon, i ni u kom, pak, dobrom običaju ne beše zazoran, već spasenje primi sa svima koji žive Hrista radi.
I dostigavši livadu pokoja, među drveta krasna uzrastom i plodovima, na kojima pojahu slatke ptice, gde slušavši i požive miran i nemetežan i bogougodan život, i pravoverjem dobro ukorenivši se i svetlo sijajući, kao drvo divno stajaše u pristaništu dobrom, to jest Svetoj Gori. A usred toga, kao slatkoglasnu pticu i pustinoljubnu grlicu, željenog nađe nekog monaha, milu utehu hristoljubivom starcu, i nekada od njega othranjeno jagnje, izdanak od ploda njegovog i cvet od korena njegovog, a tu je i dobri miris. Jer zažele, vaistinu, i počinu na livadi krasnoj, na kojoj pojaše ptica menjajući glasove, pet čula premudrih nasićivaše: gledanje, slušanje, miris, glasanje i dodir ptice. Jer iziđe iz otačastva svog na svetu onu livadu, to jest u Svetu Goru, nađe manastir nekadašnji, to jest Mileje, Vavedenje Svete i preslavne Vladičice Bogorodice, razvaljen sasvim od bezbožnih ratnika. I drugi veći podvig uze i potrudi starost svoju, i mene, ako i nedostojnog, sa sobom imajući dok sam mu rabotao. Kao što ovde obnovi i ustroji sve, tako i to mesto sveto podiže, da nas ni tamo obnovljenja I pomena i pribežišta ne liši.
I skupivši tu crnaca dovoljno, i postavi nekog prepodobnog muža po imenu Metodija monaha. I sve, pak, na zadovoljenje manastira i onih koji žive u njemu upravivši, provede tu osam meseci, čineći podvige i dela duhovna neiskazana, koja ne može iskazati um čovečji. Jer ne samo tu u manastir svoj, već i u Svetoj svoj toj Gori i svim manastirima tu dade preizobilne milostinje, za pomen sebi i svemu svom nasledstvu.
U sedmi dan meseca februara poče nešto malo oslabljivati časna starost njegova. I tu odmah blaženi starac, gospodin Simeon, mene — nedostojnog i umanjenog u svemu, pozva, sa tihošću poče mi svete, i časne i slatke reči govoriti:
„Čedo moje slatko i uteho starosti moje, ,sine, reči moje pazi, ka mojim, pak, rečima priklanjaj svoje uho, i da ne oskudevaju istočnici života tvoga, sačuvaj ih u svom srcu, jer život su svima koji ih nađu. A svakim čuvanjem čuvaj svoje srce, jer od njih su ishodišta života. Ukloni od sebe oštra usta i uvredljive uspe daleko od sebe odbaci. Oči tvoje pravo da gledaju i veđe tvoje da pokazuju pravo. Prave puteve stvaraj svojim nogama i puteve svoje ispravljaj. Ne skreći ni desno ni levo, jer desne puteve zna Bog, a razvraćeni su oni koji su s leva. Ti, pak, prava čini učenja tvoja, a hođenje tvoje u miru da bude. Sine, moju premudrost pazi, a ka mojim rečima priklanjaj tvoje uho, da sačuvaš moju misao dobru, a osećaj mojih usana kazujem ti'. (Priče 4, 20-5, 2) ,Čuvaj, sine, zakon oca tvoga, ne odbaci pouke matere tvoje'. (Priče 1, 8) ,Sine moj, sada poslušaj mene i blažen bićeš, jer blažen je muž koji posluša mene i čovek koji puteve moje sačuva. Ne mešaj se sa bezumnima. Zaišti premudrosti, da poživiš. Ispravi svedočanstva u razum. Jer onaj koji kori zle, primiće sebi dosadu, a onaj koji kori nečastivog, poreći će sebe. Ne ukorevaj zle, da ne omrzne tebe. Kori premudrog, i zavoleće te. Ukaži premudrom na krivicu, i mudriji biće, a pouku pravedniku, i nastaviće da je prima. Početak premudrosti je strah Gospodnji i savet svetih je razum, a razumeti zakon misao je dobra. Jer ovim dobrim običajem mnogo ćeš poživeti i produžiće ti se godine života'“. (Priče 8, 32-34, 9, 6-11)
I podigavši ruke svoje blaženi, položi ih na vrat moj grešni, i poče plakati žalosno, slatko svoje celovanje darujući mi, poče govoriti:
„Čedo moje ljubljeno, svetlosti očiju mojih, i uteho i čuvaru starosti moje! Evo, već prispe vreme rastanka našeg. Evo me već otpušta Vladika s mirom, po reči njegovoj, da ispupi se rečeno: ,Zemlja si i u zemlju ćeš poći'. (Post. 3, 19) A ti, čedo, ne tuguj gledajući moj rastanak, jer čaša ova svima je zajednička. Jer ako se ovde rastajemo, tamo ćemo se opet sastati, gde više nema rastanka.“
I podigavši prečiste ruke svoje i položivši ih na glavu moju, govoraše:
„Blagosiljajući, blagosiljam te! Gospod Bog blagosloven pospešiće spasenje tvoje, i neka poda ti umesto zemaljskog blagodat i milost i carstvo nebesko, i neka ispravi put života tvoga, kojim ranije od mene poteče, imajući nerazdvojnu sa sobom, ovde i tamo, moju, ako i grešnu molitvu!“
A ja, pavši ničice pa prečasne noge njegove, sa suzama govorah:
„Mnogih i velikih darova nasladih se od tebe, blaženi gospodine moj Simeone! A zaboravan za sve pokazah se, jadan i nekoristan, izjednačih se sa stokom nesmislenom i upodobih se njima, ubog bivajući dobrim delima, a bogat strastima, sramom ispunjen, slobode Božije lišen, osuđen od Boga, oplakan od anđela, smehu izložen besima, ukorevan svojom savešću, zlim svojim delima posramljen. I pre smrti mrtav bivam, i pre suda sâm se osuđujem, pre beskonačne muke sâm sebe mučim očajanjem. Zbog toga, pripadam ka prečasnim nogama tvojim klanjajući se, ne bih li ja, nepopravljiv, zbog tvojih prečasnih molitava, neko malo dobio olakšanje u strašni onaj dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista!“
A kada je došao osmi dan toga meseca, reče mi:
„Čedo moje, pošalji mi po oca duhovnog i po sve časne starce Svete Gore, da dođu k meni, jer se već približava dan ishoda moga!“
I pošto se ispuni zapovest njegova, dođe mnoštvo crnaca kao dobromirisnih cvetova koji cvetaju u toj svetoj pustinji. I došavši k njemu, mir i blagoslov primiše jedan od drugog, i ne dade im otići od sebe. Govoraše im:
„Provedite kod mene dok telo moje, svetim i časnim vašim pesmama opevavši, ne pogrebete!“
A blaženi starac od sedmog dana pa sve do pokoja svog ne okusi hleba ni vode, samo se svakog dana pričešćivaše svetim i prečasnim tajnama, telom i krvlju Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista.
Jedanaestog dana tog meseca videh ga kako se sprema za odlazak i rekoh mu:
„O, blaženi gospodine Simeone! Evo već blagi tvoj sprema se ishod u pokoj tvoj. Da, već slušao sam kako si blagoslovio nasledstvo svoje, ali i sada svoj poslednji blagoslov daj im!“
A on, podigavši ruke, poče sa suzama govoriti:
„Trojice Sveta, Bože naš, slavim te, i blagosiljam te, i molim te i dočaravam te, jer po treći put blagoslov dajem nasledstvu mom! Gospode Svedržitelju Bože otaca naših, Avraamov, Isaakov, Jakovljev i semena pravednog, sačuvaj ih i ukrepi u državi bivše vladavine moje, i pomoć Presvete Bogorodice i moja, ako i grešna molitva, neka je sa njima od sada i do veka. A zapoved pređašnju dajem im: Imajte ljubav među sobom! (Jn. 15, 12) A ko od njih odstupi od onoga što sam im naredio, gnev Božiji da proguta nega i seme njegovo!“
A ja sam na sve to rekao:
„Amin!“
Kada je došao dvanaesti dan toga meseca, reče:
„Čedo moje, donesi mi Presvetu Bogorodicu, jer takav imam zavet, da pred njom ispustim duh svoj.“
I kada je bila ispunjena zapovest, i veče kada je nastupilo, reče:
„Čedo moje, učini ljubav, položi na me rasu, koja je za pogreb moj, i spremi me potpuno na sveti način, kao što ću i u grobu ležati. I prostri rogozinu na zemlju, i položi me na nju, i položi kamen pod glavu moju, da tu ležim dok me ne poseti Gospod uzeti me odavde.“
A ja, sve ispunivši, učinih što mi je on zapovedio. A svi mi gledasmo i plakasmo gorko, gledajući na ovom blaženom starcu takva neiskazana Božija proviđenja. Jer kako je i ovde, u državi svojoj, molio u Boga i dade mu, tako ni do ovoga časa ne htede ni jedne stvari lišiti se duhovne, već sve Bog ispuni njemu.
Jer, zaista, braćo moja ljubljena i oci, čudo beše gledati: onaj od koga bojahu se i treptahu sve zemlje, taj izgledaše kao jedan od tuđinaca, ništavan, rasom obavijen, ležeći na zemlji, na rogozini, i kamen mu pod glavom, i svima klanjajući se, i skrušujući se, i moleći od svih oproštaj i blagoslov.
A noć kada nasta, pošto su se svi oprostili i bili blagosloveni od njega, otidoše u ćelije službe i vršiti i nešto malo odmora okusiti. A ja sa jednim jerejem, koga ostavih sa sobom, provedoh kod njega svu tu noć. A ponoć kada bi, utiša se blaženi starac, i više mi nije govorio. A kada bi jutro, i započe pojanje crkveno, odmah prosvetli se lice blaženog starca, i, okrenuvši se ka nebu, reče:
„Hvalite Boga među svetim njegovim, hvalite ga i na utvrđivanju sile njegove!“ (Ps. 150, 1)
A ja mu rekoh:
„Oče, koga vide te govoriš?“
A on, pogledavši me, reče mi:
„Hvalite ga i na silama njegovim, hvalite ga i po premnogoj vladavini njegovoj!“ (Ps. 150, 2)
I ovo rekavši, odmah, prebožastveni duh svoj ispustivši, usnu u Gospodu.
A ja, pavši na lice njegovo, plakah gorko dugo časova, i ustavši, blagodarih Bogu što sam takav kraj video ovog prepodobnog muža.
A kad čuše svi, dolazeći divljahu se prosvetljenju lica njegovog, govoreći:
„O, blaženi Simeone, koji si se udostojio takvo viđenje videti na kraju, Vladiku Svetoga blagodat ti dajući za podvige trudova tvojih! Zato i, veseleći se, slatki glas izrekao jesi pri izlasku duše svoje: ,Hvalite Boga među svetim njegovim, hvalite ga i pa utvrđivanju sile njegove, hvalite ga i po premnogoj vladavini sile njegove', (Ps. 150, 1-2) jer ćeš blažen biti svuda. Zato i blaženi glas izrekao jesi.“
I potom, prepodobno telo njegovo uzevši sa počašću, i postavismo ga nasred crkve, kao što je običaj. Okončavši se jutrenje i pošto se sabra bezbrojno crnaca, tada i počeše uobičajene pesme pojati, oko prepodobnog tela, časno, i ispuniše rečeno: „Oni koji se boje Gospoda slave ga“. (Ps. 14, 4) Zatim i mnogi narodi dođoše pokloniti se njemu, i sa velikom počašću darivati pojanje. Pevaše prvo Grci, potom Iverci, zatim Rusi, za Rusima Bugari, potom, opet, mi, njegovo stado sakupljeno. Minuvši, pak, vreme liturgije i okončavši se služba sva uobičajena, celivaše svi prepodobno telo. I obgrlivši ja grešni blaženo telo, položih ga u novi grob, kao što mi je beše zapovedio, i ispunih zapovest njegovu. A kada se sakupilo mnoštvo crnaca, ne otpustih ih sve do devetog dana, svakodnevno služeći mu svetu službu.
Kada je ovaj blaženi otac naš u večni pokoj prešao, zavetom ostavivši manastir meni grešnom u skromnom nekom stanju, u kojem mi otide, i nekog prepodobnog muža, po imenu Metodija, sa još četrnaestoricom monaha. Velika tuga i bojazan me obuzeše, jedno od pustoši, a drugo zbog straha od bezbožnih razbojnika. Ali kako se ljubavi izvoli Bogomatere i Nastavnice naše i gospodina Simeona svetim molitvama, taj hram od neznatnog i malog u velelepnu uznese se pojavu. I sakupih za kratko vreme bratstvo od devedeset monaha i svu upravu ustanovih koja je za potrebu manastiru.
I dok provedoh tu osam godina, nastadoše mnogi meteži u kraju tom, jer prođoše Latini i zauzeše Carigrad, bivšu Grčku zemlju, čak i do nas, i ulegoše i tu u sveto mesto. Veliki, dakle, metež beše. A saznavši se ovde o metežu tom, dođe mi poslanica od hristoljubivog i blagočastivog, Bogom izabranog i blagoslovenog blaženim ocem Simeonom, Stefana Nemanje, koji je vladao njegovom državom, i brata njegovog, velikog kneza Vukana. Molbu njihovu primih, koja kaže:
„Evo, u zemlji toj uskomešaše se narodi, a blaženi otac naš, gospodin Simeon, bivši nam gospodar i učitelj, tamo leži. Zbog toga molimo tvoju molitvu, Gospoda radi, nemoj nas prezreti, uzmi časne mošti gospodina nam Simeona i prenesi ih ovamo, da se blagoslov njegov javi ispunjen na nama!“
A ja, videvši njihovo željno moljenje i da je potrebno to ispuniti, pokrenuvši svoju nemoć, na to počeh spremati. I ugledavši pogodno vreme da se to izvede, i došavši otvorih grob blaženog starca, i nađoh časno telo njegovo celo i nepovređeno, koje je bilo tu u grobu osam godina. Jer tako priliči onima koji su ugodili Bogu, da su i posle smrti svoje proslavljeni, ispuniće Bog volju onih koji ga se boje i molitvu njihovu uslišiće, „sačuvaće sve kosti njihove i nijedna od njih neće se skruniti“. (Ps. 33, 21) I uzevši ja časne mošti njegove, I kretoh na put putovati. I mada veliki metež beše u zemljama tim, Božijom pomoći, i Presvete Vladičice Bogorodice, i molitvama blaženog i prepodobnog i časnog gospodina i oca Simeona, prođoh, što se kaže, kroz oganj i vodu, ceo i sačuvan, i nepovređen, pak, ičim.
I dođoh sa časnim moštima u Hvosno. I saznavši vladajući sin njegov Stefan Nemanja, i brat mu knez Vukan, sakupiše svetitelja, i jereje, i igumane sa mnogim crncima i sa boljarima svim, radošću radujući se i veseljem veseleći se. Došavši; sa velikom čašću uzeše mošti gospodina Simeona, pesmama duhovnim blagodareći Boga. Jer kao što prekrasni Josif uze telo oca svoga Jakova iz Egipta i prenese ga u zemlju obećanu, tako i ovi bogoljubivi i čestiti sinovi njegovi sa svom državom primiše ga, radošću radujući se i veseljem veseleći se, sami noseći prečasno telo oca svoga, i položiše ga sa velikom počašću u ovoj svetoj crkvi, u određeni mu grob, koji beše blaženi sebi sâm ranije načinio.
A ovo beše meseca februara u devetnaesti dan. Neka vam je znano o ovom blaženom ocu našem i ktitoru gospodinu Simeonu, od rođenja njegovog pa do kraja:
Rođenje njegovo bilo je u Zeti na Ribnici, i tamo je primio sveto krštenje. Kada je iznesen bio mladenac ovaj ovamo, uze ga episkop crkve Svetih Apostola i pomoli se nad detetom, i mirom ga pomaza, i drugo krštenje primi. Jer ovo je divno bilo sa mužem ovim: kada je mladenac bio, dva krštenja primi, i, opet, kada je primio sveti anđelski lik, i tu dva blagoslova primi — mali lik i veliki. A evo, i po uspenju njegovom prečasno telo njegovo dvaput se sahrani — prvo u Svetoj Gori, gde i usnuće njegovo bi, i opet otud uzet bi i prenesen ovamo, i sa velikom počašću i krasnim slavoslovljem drugo bi ovde polaganje u grob časnih moštiju njegovih.
Od rođenja mu četrdeset i šest godina, i tu odmah po Božijoj voli primi vladavinu. I provede u vladavini trideset i sedam godina, i tu odmah primi sveti anđeoski lik, i požive u tom liku tri godine. I sav život njegov bi osamdeset šest godina. A prestavljenje blaženog oca i ktitora gospodina Simeona bi 6708 (1200!) godine, meseca februara u trinaesti dan preloži se ka večnom blaženstvu.
A ti, Bože i Gospode svega, i, o, preproslavljena Mati Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, da bude ovo što je napisano i činjeno, da mi i oni posle nas do kraja ovoga veka časnim molitvama oca našeg i ktitora pazimo na ono što se govori, i posledujući da činimo sve što je ugodno Bogu, gledajući na podvige i življenje ovog preblaženog oca našeg, u kojima je sladost i veselje, pominjući Boga, veseleći se u Bogu.
Um naš, dakle, neka bude na nebesima u gledanju na krasote rajske, na obitelji večne, na anđeoske horove, na tamošnji život, gde li su, kako li su duše pravednih ili grešnih; kako li će se javiti veliki Bog i Spas naš Isus Hristos, prema onoj prosvećenoj reči: „Nebesa će sa hukom proći, vazdusi sažeženi razrušiće se, zemlja i što je na njoj i dela sažeći će se!“ (II Pavl. 3, 10)
Kakvo li će tu svaka duša savršeno telo dobiti? Kakvo li će biti saborište ono mnoštvo ljudi od Adama do skončanja? Kakvo li će biti Hristovo strašno i od sunca zračno lice? Kakav li ćemo njegov glas slušati, pravednicima li koje prima u carstvo nebesko, ili grešnicima koje šale u večnu muku?
Ovo nam treba, ljubljena braćo moja, brinuti i pomišljati, u ovom živeti, jer smo van sveta, jer život na nebesima imamo, (Flb. 3, 20) ovaj život mirno provodeći, nadu imajući da ćemo buduća večna blaga steći u Hristu Isusu Gospodu našem, zastupništvom Presvete Vladičice naše Bogorodice i Dobročiniteljke, i molitvama prepodobnog i blaženog oca našeg i ktitora gospodina Simeona.
Izvori[uredi]
|