Ženik slobode/POJAVA XI/III
| ←POJAVA X | Ženik slobode Pisac: Dragutin Ilić SLIKA III - POJAVA XI |
POJAVA XII→ |
(Kaluđer, Slepi, Ruža žurno izađu pred crkvu).
LOMO, KATIĆ i VASILj:
Đorđe?!
KALUĐER i SLEPI:
Šta to bi?
RUŽICA (koja je sa nekim čuđenjem gledala u Đorđa, kroči i oduševljeno):
Ah!
KARAĐORĐE:
Lomo, ču li ti?
LOMO:
Zaista, čusmo kao neki klik;
A ova moma vrisnu, u taj čas
Pred crkvom vide sablast nekoju.
KATIĆ:
A ti, vide l’ što?
KARAĐORĐE:
Taj užas što ga besni zulumćar
Nad rajom gnusno čini, zagluhnu uho moje,
Očima pogled smrači! I to je čudo zar,
Što oči priviđaju i uho čuje tvoje
Kako i orli gor’
Kružeći pod oblake klikću pesme svoje?
Zacelo, orli behu, a ja prečuo zbor!
LOMO:
Šta si čuo?
ĐORĐE (gorko):
Oh, šta!
Kada nam sela gore, i dušman krv nam toči,
Svetinje sramom kalja i obraz svima gazi;
Slobodi okovanoj kada se krvnik plazi,
Šta čujem, pitaš ti?
Jauk i ropac Lomo, i lelek očajani,
Proklestvo žena što ih beščasti divlja žud,
I stid od sebe sama, i onaj oganj tamni
Što kao pako lomi, sažiže moju grud.
O, gnusnog doba! Jauk, i jauk čujem samo,
I cvokot kukavica; al nigde muški glas!
KALUĐER:
Ko stado bez pastira bedno se potucamo.
SLEPI:
I kao kukavice čekamo smrtni čas.
LOMO:
Budi nam vođa, Đorđe.
KATIĆ:
Svi ćemo za tobom!
VASILj:
U život i u smrt!
ĐORĐE:
Je l’ tvrda vera?
SVE TROJE:
Ubij, ko preveri!
LOMO:
Kud ćemo, da l’ u goru?
ĐORĐE:
U goru, Lomo, ne!
U narod, koje kude! Dižite, sokolite,
Ne bež’te od Turaka, već njima svi na dom!
Grudima očajničkim bedeme razorite,
Kosova mučeničkog mi ćemo biti grom!
KATIĆ:
Zbogom, Đorđe, doći ću ti!
LOMO:
U ovom svetom hramu pričestićemo se svi!
SVE TROJE:
Blagoslov oče!
KALUĐER:
Božji blagoslov,
O, vitezovi, nek vas prati svud! (sva trojica odu).
SLEPI:
Gospode, sada, sad povrati vid,
Da vidim toga, što poorli sve!
ĐORĐE (Ružici na strani):
Devojko, šta si ugledala to?
RUŽICA:
Mračnoga duha videh, gde stojiš sada ti;
Videla sam ga jasno i čula njegov glas.
ĐORĐE:
Istina dakle bi!
To nisu orli suri, kliktanje ne bi to.
KALUĐER:
Onda nam Gospod šalje nebesno predskazanje.
SLEPI:
Sa srećom neka je!
ĐORĐE:
Zar nije? Znaš li šta me dovede ovom hramu?
Ovo je treća noć
Uzastopce kako sanjam strahobnu, gustu tamu,
I njenu groznu moć;
A u njoj svetlog duha kako mi stupa smelo
I kliče: „Ustaj! Pođi! Oturi ropski san
Onome samostanu, na sveto pođi delo!“
— U koji samostan?
Zapitah sve tri noći, a on mi svuda reče:
„Ti samo pođi, idi! Na putu zavetnom
Pred tobom ja ću ići, ti me videt nećeš,
Ali ćeš za mnom ići, za mnom po tragu mom."
Tako mi u tri noći viđenje ovo reče,
I ja se digoh tad,
Ne znajuć ni sam kako, za onim glasom pođoh,
I eto tu sam sad!
KALUĐER (veselo):
Ruku, junače, tebe čekah ja!
ĐORĐE:
Mene?
KALUĐER:
Ne rekoh li ti, Vide, ovu noć
U manastiru moram čekati?!
I meni u san dođe svetla sen
„Ne beži!“ — kliknu — „jer će doći on",
On, kog ti valja sačekati tu!
I gle ti dođe!
SLEPI:
O, neka vam sni
Vesnici budu dela Božijih!
KALUĐER:
Onaj, koji te amo dovede,
Zacelo će nam javiti se tu! —
Glas onaj možda što ga čusmo svi,
Ne beše orla?!
ĐORĐE:
Četiri veka jada, u krvi i suzama,
Četir' stoleća gorkih na krstu razapet,
Teško smo izdisali u muci nad mukama,
Ali ovakav jad,
Ko što trpimo sad
Trpeo niko nije.
(Šum i šušnjava).
RUŽA:
Spasavaj, eno njega! (pripija se uz slepca)
KALĐER:
Gospode, je l’ ovo san?
|