Ženik slobode/POJAVA VIII

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ženik slobode
Pisac: Dragutin Ilić
PROLOG - POJAVA VIII



POJAVA VIII

(Dolazi Milovan. On je kao i svi seljaci sav u dronjcima. Pavlija kad ga ugleda, skoči i sva uzdrhta od nenadne radosti.)

PAVLIJA:
Mile, sine moj!
MILOVAN:
Majko!
PAVLIJA:
Ranče, gde si mi?
Ne vidim ništa! Suzo, kud baš sad
Navireš? Sine, ja ti čujem glas!
(trlja oči i gleda ga)
Jest, moj Milovan! Mile — ruku...
(zaljulja se, Milovan je brzo prihvati)
MILOVAN:
Majko, čuj!
Evo me, tu sam, razaberi se!
PAVLIJA:
Odbrano moja, smilova se Bog
Te mi te spase!
MILOVAN:
Svemoguć je on!
A moj sin, majko, snaha gde mi je?
PAVLIJA:
Jaoh, ne pitaj! Braneć obraz svoj
Krvoločni njega iskasapi nož.
Nesretnoj meni, zašto oči mi
Ne iskopaše, da ne vidim to?
Na jadnu snahu oboriše, sram,
A kuću u zgar...
MILOVAN (setno):
A unuče mi?...
PAVLIJA:
Siroče spasoh... evo!
(hajduk mu dodade dete, on ga zagrli i jeca nad njim)
ČARAPIĆ:
(posle kratke pauze pristupa mu i spusti ruku na nj')
ALEKSA:
Ne kobi! Dosta! Nisi jedan ti,
Koga je takav zadesio jad;
To nam je svima usudio Bog
Na života nam stazi strmenoj.
Kolevku ljulja suza, krv i bol,
Život nam cedi suzu, krv i bol,
U grob nas prati suza, krv i bol,
S tim se rađaš, s time živiš, mreš!
ČARAPIĆ:
Dobro je kad ti život ostade!
Pa dede zbori, mučiše li te?
MILOVAN (dodaje dete Pavliji):
U Nebojšu me mračnu vrgoše,
Noge u klade, u okove vrat,
A lancem teškim o debeli zid.
Dan i noć kapah u grobnici toj,
Gde toplog sunca ne dopire zrak,
Ni trepet zvezda, niti neba sjaj.
Memla i trulež proglodaše kost,
A dušu jauk roblja sputanog
I škrgut zuba onih jadnika,
Što izdisahu na mukama tim.
Koliko prođe od kad božji svet
Ne vidoh — ne znam; tek u jedan dan
Odvedoše me Kučuk-Aliji.
„Kako je krmku?“ prodera se on;
I kad izredah, prekljinjući ga
Na kolac živa da me nabije
Tek u Nebojšu da me ne vraća
Slobodu mi dade, ali tek...
(prekine kazivanje)
ČARAPIĆ:
Šta?
MILOVAN:
Da tebe svome domu domamim,
I javim mu kada bude to.
ČARAPIĆ:
A ti?
MILOVAN:
Obećah mu to.
ČARAPIĆ:
Da me domamiš?
MILOVAN:
I da ubijem. E šta znadoh tad,
Pritegla muka; ali onaj gor’
Neka je svedok bi li ikad to.
Tek da se spasem, mišljah, a već tad
Nejač ću svoju skloniti u zbeg
A sa sinom bi tebi došao.
ČARAPIĆ:
Pa sad kuda ćeš, na zgarište da l’?
Gde ti sagore iskasapljen sin?
Il u han, snasi?
MILOVAN:
Sveta osveta!
Osvetu tražim; ne primiš me ti
Međ svoje ljude, ja ću Nediću
Il Cepigrabi.
ČARAPIĆ:
Tako junače!
Osveti sina! Momci evo drug,
Oružje dajte novom jatiću
(daje mu nož, dve male puške i dugu)
Za svaku kap mu glavu tursku daj!
Nek su ti sretne! Ruku junače!
(poljubi se s njim; a Malovan ga zatim poljubi u prsa i desnu mišicu. Posle toga svi hajduci ljube se i rukuju s Milovanom)
MARKO:
E, nek je sretno!
MILOVAN:
Hvala, drugovi! (pristupa majci)
Majko, oružju mome blagoslov!
Blagoslovi me! (ljubi je u ruku)
PAVLIJA (zagrli ga):
Sine, nek te svud
Molitve moje prate! Sveti krv,
I prosto da je mleko majčino!
MILOVAN (prihvati unuče):
Siroto moja, praštaj! Ona krv
Osvetu ište! Rasti, junače,
Oca i majku da pokaješ ti!
(otprati Pavliju s detetom u zbeg. Iz dubine čuje se grohot pušaka)
ČARAPIĆ:
Šenluče, kneže! Momci, za mnom svi!
Ti Radovane i ti Milune,
Do Kolubare kneza pratite!
Mi, braćo u han, šta nam dade Bog
Da osvetimo. — Kneže sretan put!
ALEKSA:
Na hlebu hvala, prosti brate moj!
(zagrle se a zatim svaki na svoju stranu ode)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 93 godine.