Ženik slobode/POJAVA VI
| ←POJAVA V | Ženik slobode Pisac: Dragutin Ilić PROLOG - POJAVA VI |
POJAVA VII→ |
(Dolaze žene sa decom i starima; svaka vuče prtljag i šta je ko mogao spasti. Svi su oni, kao i Pavlija, u dronjcima i bednog izgleda. Žene, po koja prilazi Čarapiću i knezu Aleksi te ih celuju ko u ruke ko u mišicu a ko u grudi.)
ČARAPIĆ:
Na poso momci, dižite kolebe
Pod razvalama. Kazuj, starino
Beše l’ koliko dole Turaka?
JEDAN STRAŽAR:
Mula Ibrahim sa pedeset njih,
Gorih od gorih, ostaviše grad;
U smiraj sunca selu bahnuše.
Od nekog čuli: Čarapić je tu,
Savladan ranam’ sišo među nas
Da bolje vida. Mula Ibrahim,
Premetnu selo, ama svaki kut!
Pa kad ne nađe iskupi nas sve,
Podviknu: „Rajo, hajduka mi daj
Il će vam selo, progutati plam!“
Vrisnuše žene, obisnusmo svi
Krvniku o skut; al’ on nesretnik,
S' Turcima zađe iz doma u dom;
Zajmiše stoku, ovce, goveda,
Sve nam uzeše, duša osta tek.
Pa i to njima ne bi dosta još.
No i na obraz nasrnuše naš;
Ko god ne skloni snahu ili kćer
To povedoše u prokleti han,
Noćas da s njima grdno piruju.
Kad Pavlijinom domu dođoše,
Te snasi njenoj oči zgledaše,
Gadovi, šta počiniše tad!
Unuku njenom mrče tada svest,
Te štiteć’ ženu ubi Turčina.
A Turci tada osuše na sve!
Unuka njenog u komade sveg;
Što ne izbeže pokla njihov nož!
Pavlijnu snahu odvedoše u han
A s njom izbor deset mladica.
ČARAPIĆ:
Skotovi!
ALEKSA (za se):
Bože! Možda i moj krov
Sažiže oganj, možda i moj sin
Životom plaća svoga oca dug.
JEDNA STARICA:
Na moje oči pogibe mi sin,
Krv mu proliše. Bože, gde si ti?
Ima l’ te igde, da pokaješ to?
Moj sine, kuku, hranitelju moj!
Obrano moja!
PAVLIJA:
Kuku i dovek!
U gradu sin mi trune kao rob.
Sam Bog zna nisu l’ i njegovu krv
Pod bedemima polokali psi!
Njega u ropstvo, dete mu u smrt
A snahu u sram, u zgarište dom.
I ja još živim! Vidi l’ ovo Bog?
Haje li za nas?
DRUGA STARICA:
Avaj, kud ću sad,
Bez ikog svoga u nemili svet?!
Smiluj se Bože! Dušo gde je smrt
Da me izbavi? Jaoh i dovek!
ALEKSA (otire oči):
Proklestvo to je, kletva kosovska,
Koja nas prati iz veka u vek!
Ah, Brankoviću, sa greha li tvog
Ispašta narod? O, da mi je moć
Da ti iz groba kosti iskopam
U prah i pep’o da ih raspem sve!
Prokleti Vuče!
ČARAPIĆ:
Utolite jad!
Zaklon vam gora, a ja ću u han
Da svetim raju.
STARAC:
Aman, junače!
Neka je sveta tvoja desnica!
Osveti nejač; za krv njihnu krv!
ČARAPIĆ (blago ispraća ih):
Hajde, nejači, hajde u zaklon!
(begunci idu u čestar)
|