Ženidba sokola s vilom
Pitoma se ruža odgojila,
Duga rasta do gusta oblaka,
Sve rastura u oblake grane,
Te junake gleda izabrane,
Koji će se kitom zakititi, 5
Ko li će joj lice obljubiti;
To ne bila pitoma ružica,
Veće bila vila đevojčica,
Koju goji u oblaku majka,
Vilu prose mloge mušterije, 10
A najviše soko 'tica siva,
Visoko se u oblak izvija,
Majka ne da vilu za sokola,
Al' je šćerka ni slušati neće,
Veće često po oblaku šeće, 15
U rukam joj tri kite cvijeća,
Jedna ruže, druga bosijoka,
Treća mavi, što sokola mami.
Tako stade za godinu dana,
Kad iziđe godinica dana, 20
Soko nabra tri kite jablana,
Pa ih dade lijepoj đevojci,
I na njima tri prstena zlatna.
Nek se znade da je isprošena.
Kad je soko curu isprosio, 25
Na prstenu svadbu odgodio:
»Svadba moja sa petnajest dana,
Dok ja dođem na Golub-planinu,
Dok sakupim kićene svatove,
Sve svatove sive sokolove, 30
Đeverove zlatne golubove,
Dobre konje lave iz planine,
Što ih goje u planini majke,
A uzdaju 'tice lastavice,
A sedlaju sivi golubovi.« 35
Kad to reče soko 'tica siva,
Ode soko na Golub-planinu,
stade kupit kićene svatove,
Sastavio hiljadu svatova,
Sve svatova sivih sokolova, 40
Kad je soko svate sakupio,
Odvede ih nebu pod oblake,
Tu ih vile dobro dočekaše,
Dočekaše, pa ih darovaše,
Svakom sitno perje pozlatiše, 45
A ženika kitom zakitiše,
Koja kita uvenut ne može,
Dadoše mu lijepu đevojku.
Tadaj svati curu povedoše,
Polepeše sivi sokolovi, 50
Prelećeše četiri planine,
Kad su bili na Otres-planinu,
Tu svatove žeđa osvojila,
Na planinu do vode savila,
Kod jezera na konak padoše, 55
Kod te vode noćcu zanoćiše.
Oko vode gusta gora bješe,
A u gori pet stotin' delija,
A pred n>ima delibaša Ibro,
A do Ibra Porča buljukbaša 60
Sve gledaju kićene svatove,
Sve svatove sive sokolove,
Đe kod vode u travu padoše,
Kad se vila u travu savila,
Na jezeru lice umivala, 65
Na sve strane ševak oturila,
Bi ti reko i bi se zakleo,
Usred noći da ogrija sunce,
Tako bješe đevojačko lice,
Kad to viđe delibaša Ibro, 70
On se na to ašik učinio,
Te družini svojoj govorio:
»Braćo moja, pet stotič' delija,
Nije l' majka rodila junaka,
Da on ode na vodu jezero, 75
Da poveže sive sokolove?«
A veli mu Porča buljukbaša:
»Pobratime, delibaša Ibro,
Ni kako ih pohvatat ne moreš,
Već natuci džama i sičana, 80
daj ga meni u bijele ruke,
Da ja odem na vodu jezero,
Da zatrujem vodu u jezeru,
Da opojim sive sokolove.«
Kad to začu delibaša Ibro, 85
Brzo Turčin na noge skočio,
Pak dohvati džama i sičana,
Dodade ga Porči buljukbaši,
Hitro Porča na noge skočio,
Pak se vuče od jele do jele, 90
Kajno guja od trna do trna,
Dok on vodi i jezeru priđe,
Zatrova je džamom i sičanom,
Pak s' otalen natrag izmaknuo,
Sokolovi kićeni svatovi, 95
Po na jandal od vode panuli,
Po zelenoj travi popa'nuli,
Oni piju vino i rakiju,
Večeraju svatovsku večeru,
Kad se 'tice vinca napojiše, 100
Do studene vode dolaziše,
Na jezeru konje napojiše,
Za večere vode zahvatiše,
Zahvatiše, pak se napojiše,
Kako koji hladnu vodu pije, 105
Sve sa njega polijeće perje,
A sve pada glavom bez uzglavlja.
Tu je njihe noćca ostavila,
Bijeli ih danak prihvatio,
Kad ujutru jutro osvanulo, 110
Dok evo ti delibaše Ibre,
Sa njegovo pet stotin' delija,
Sve poveza kićene svatove,
Oko vode sive sokolove,
Pak uhvati nagorkinju vilu, 115
Odvede je strmo niz planinu,
Kad su bili niz tijesne klance,
Niz tijesne klance jadikovce,
Dok zapjeva delibaša Ibro:'
»Veseli se, goro i planino, 120
Danas sam ti šićar zadobio,
Na planini vilu uhvatio,
Barem ću se vilom oženiti.«
Stoji vriska pet stotin' delija,
Stoji cika nagorkinje vile, 125
Sve proljeva suze niz obraze,
Kad su bili na dugu poljanu,
Pogleduje nagorkinja vila
Oko sebe i tamo i amo,
Može l' iđe ikog ugledati? 130
Dok se pramen magle zapodio,
A iz maglejunak ispa'nuo,
Na zekanu ko na gorskoj vili,
Britku sablju nosi u rukama,
Pak je baca nebu pod oblake, 135
U gole je dočekuje ruke,
Kad ga viđe nagorkinja vila,
Kada ga viđe, tadaj ga poznade,
Pak zavika iza svega glasa:
»Pobratime, sa Zmijanja Rajko, 140
Al' ne vidiš, al' ne haješ za me,
Đe su mene prevarili Turci,
Prevarili, pak me uhvatili,
Odvedoše mene niz planinu ?«
Kad to začu sa Zmijanja Rajko, 145
Hitro svoga poćera zekana,
Pred delije u polje široko,
Pak zavika grlom bijelijem:
»O, Turčine, delibaša Ibro,
Oklen tebi nagorkinja vila? 150
To je vila moja posestrima,
Puštaj meni moju posestrimu,
Evo tebi pet stotin' dukata,
Te ti daruj pet stotin' delija.«
Kad to začu delibaša Ibro, 155
Ovako je njemu govorio:
»Kopiljane, sa Zmijanja Rajko,
Ne moli se za tuđu vlahinju,
Već se moli za svoju glavinu,
Danas ću ti odsijeći glavu.« 160
Kad to začu sa Zmijanja Rajko,
Više njega ni moliti neće.
Već uzljuti pod sobom zekana,
A prihvati sablju zakovanu.
Pa u Turke naćera zekana. 165
A zavika nagorkinju vilu:
»Nemoj mi se, seko, prepanuti,
Neće tebe Turci obljubiti.«
Dok do Ibra dopera zekana,
Sedamnajest odsiječe glava. 170
Sad da ti je stati, pa gledati,
Kad se stade krvca proljevati,
Neki viče: »jao moja majko!«
Neki viče: »ne udrime, Rajko,
Na poklon ti tvoja posestrima!« 175
Neki daje na oke dukate,
Kad to viđe delibaša Ibro,
Kako Rajko odsijeca glave,
On zavika Porču buljukbašu:
»Drži, brate, mrka Kaurina!« 180
Pak preda nj'ga konje povratiše,
Pa na njega konje naćeraše;
A veli mu Porča buljukbaša:
»Kaurine, sa Zmijanja Rajko!
Lasno ti je đecu razgoniti, 185
Ja ću tebe bolje udariti.«
Pak do njega doćera dorata,
S jedne strane Porča na doratu,
S druge strane Ibro na đogatu,
Opkoliše sa Zmijanja Rajka, 190
Da vi'š Rajka, vesela mu majka!
Stadoše se sabljam udarati,
Kud udaro Porča buljukbaša
Po plećima sa Zmijanja Rajka,
Presijeca na kate haljine, 195
Po tri kata čohe vedeničke,
A košulja ni habera nema;
Kud udara sa Zmijanja Rajko
Na dohvatu Porču buljukbašu,
Na dohvatu po svilenu pasu, 200
Pre'stavlja ga na junačkom glasu,
I pod njime sedla prihvaćaše,
I pod sedlom debela dorata,
U zemljici sablju zastavljaše.
Kad to viđe delibaša Ibro, 205
Da je njemu Porča poginuo,
On povrati debela đogata,
Pleći dade, a bježati stade,
Hesabljaše, more pobjegnuti,
Al' ne dade sa Zmijanja Rajko, 210
Veće za njim povrati zekana,
Poćera ga poljem širokijem,
Brz je đogat delibaše Ibra,
Brži zekan sa Zmijanja Rajka,
Dostiže ga u polju široku, 215
Pak je njega sabljom dohvatio,
Na dohvatu po svilenu pasu,
U dvije ga pole prestavio,
Turčin pade u zelenu travu,
S jedne strane glava i ramena, 220
S druge strane noge i čakšire,
Kad to viđe sa Zmijanja Rajko,
Dalje njega ni gonit ne šćaše!
Već povrati pod sobom zekana,
Pak naćera konja u delije. 225
Isiječe pet stotin' delija,
Dok on nađe svoju posestrimu,
Pak je pita za mir i za zdravlje,
I za one kićene svatove:
»Đe s' ostali sivi sokolovi?« 230
A veli mu vila nagorkinja:
»Pobratime, sa Zmijanja Rajko,
U napredak poćeraj zekana,
Tamo gore do vode jezera,
Tu ćeš naći kićene svatove, 235
Al' se nemoj, brate, prevariti,
Nemoj puštit konja na jezero,
Ni napojit sebe ni zekana,
Jer je voda gorko zatrovana.«
Kad to začu sa Zmijanja Rajko, 240
U napredak poćera zekana,
Brzo dođe do vode jezera,
Kad to leže sivi sokolovi,
Oko vode kao labudovi,
Njima Rajko božju pomoć daje, 245
A oni mu prihvatiše zdravlje,
Odriješi sive sokolove,
Popušta im sokolova krila,
Al' nikakav polećet ne može,
Tadaj reče sa Zmijanja Rajko: 250
»Seko vilo, moja posestrimo,
Sad što ćemo od života svoga,
Kako ćemo njihe izvidati?«
»Lako ćemo, mio pobratime!«
Pak poleće po zelenoj travi, 255
Te sabira trave svakojake,
Čim liječi konje i junake,
Pak zasipa sive sokolove,
Kako koga travom zasipaše,
Svaki soko na noge skakaše, 260
Svi od zemlje na noge skočiše.
Tu se rujna vinca napojiše,
Pak otalen svati polaziše,
Tadaj reče soko 'tica siva:
«Pobratime, sa Zmijanja Rajko, 265
Ali ćemo drumom putovati?
Al' ćemo se pod oblak izviti?«
A veli mu sa Zmijanja Rajko:
»Vi putujte kuda vama drago,
A ja odoh na Zmijanje ravno.« 270
To rekoše, pak se poljubiše,
I tu Rajka dobro darovaše,
Dadoše mu zlatnu amajliju,
I na njojzi tri draga kamena,
Valjaju mu tri grada careva, 275
Ode Rajko do Zmijanja ravna,
Sokolovi krila rasklopiše,
Bijel krstaš barjak razaviše,
Visoko se pod oblak digoše,
Odlećeše zavičaju svome, 280
Odvedoše lijepu đevojku,
Oženiše sa vilom sokola,
Na junaštvu sa Zmijanja Rajka,
Kog je mila odgojila majka,
Nađela mu ime za junaka, 285
Da se znade i da se poznaje.
Sokolovi kad dođoše tamo,
Na Goluba visoku planinu,
Tu veliku svadbu zaturiše,
Visok krstaš barjak razaviše, 290
I veselje mlogo učiniše,
Svu gospodu na svadbu sazvaše,
Labudove, pak i sokolove,
Golubice, pak i lastavice,
Golubice kolo uhvatiše, 295
Lastavice pjesme zapjevaše,
I junake srpske opjevaše, -
A u svaku Rajka pripjevaše,
Svadba bila za petnajest dana,
Svadba bila, pak se rasturila, 300
Svaki ode zavičaju svome,
Sve svadbare vila darovala,
Sokolice, pak i golubice,
Njekom zlati do ramena krila,
Njekom daje pitomo cvijeće, 305
Njekom daje zlatne perjanice,
Nek imade dosta porodice.
Sve otide zavičaju svome,
Vila pade sokolu na krilo,
Soko ljubi nakićeno lice, 310
Ko 'čelica kad ogrije sunce,
Dvore seli, pak se tu veseli.
Već ne znamo šta je dalje bilo,
Od Boga nam dobro zdravlje bilo!
