Ženidba od Zadra Todora

Piju vino do dva pobratima

U Udbini na ćemerli londži:

Jedno mi je Boičić Alija,

A drugo je Tanković Osmane.

Kad se pobre nakitile vina,

Onda reče Tanković Osmane:

„Pobratime, Boičić-Alija!

„Jesi l’ bio skoro u primorju,

„U primorju, u vlaškom Kotaru?

„A jesi li, pobro, dolazio

„Pod tananu Smiljanića kulu,

„Jesi li se penj’o na pendžere?

„Jes’ vidio Kosu Smiljanića?”

Veli njemu Boičić Alija:

„Pobratime, Tanak Osman-aga!

„Ja sam bio skoro u primorju,

„Dolazio u vlaške Kotare,

„I pod tanku Smiljanića kulu,

„Penj’o sam se kuli na pendžere,

„Vidio sam Kosu Smiljanića,

„Kod nje sjedi Jela Mandušića,

„Evo Kosa hitar vezak veze,

„Kod nje Jela tanko ruho prede;

„Al’ kakva je Kosa Smiljanića!

„Što je zemlje na četiri strane

„Da je ljevše u svijetu nema,

„I narasla cura za udaju:

„Sad je Kosi dvanaest godina,

„Nagojila lice za ljubljenje;

„Al’ zaludu, sladak pobratime!

„Jer je Kosa skoro isprošena

„Za kopile od Zadra Todora;

„U subotu, koja prva dođe,

„Hoće doći Kosini svatovi,

„U neđelju danak predaniti,

„Poneđeljak jutra dočekati,

„I odvesti Kosu Smiljanića

„Za kopile od Zadra Todora.”

Kad to čuo Tanak Osman-aga,

Udrai se rukom po koljenu,

Nova čoha na koljenu puče;

„Jao njemu do Boga miloga!

„Ja je čekam četiri godine,

„Pa mi danas ode za drugoga!

„Boičiću, Bogom pobratime!

„Da si brže na vašu Cetinju!

„Pokupi mi tridest Cetinjana

„Po izboru dobrih konjanika,

„Povedi ih meni na Udbinu

„U subotu, koja prva dođe.”

A Alija ne reče ni riječi,

Već od zemlje na noge skočio,

Pa posjede debela dorata,

Oćera ga pravo na Cetinju.

Osman-aga osta na Udbini,

Pa on knjigu na koljenu piše,

Te je šalje na Hercegovinu

Na koljeno Šarac-Mahmut-agi

I do njega starac-Merdan-agi:

„Eto knjiga, dvije age stare!

„Da ste brže meni na Udbinu

„U subotu, koja prva dođe!

„Poved’te mi po tridest Turaka,

„Sve atlije i dobra konjika.”

Pa je drugu knjigu nakitio,

Te je šalje od Avale Porči

I do njega Topal-Kamataru:

„Eto knjiga, dvije age drage!

„Da ste brže meni na Udbinu

„U subotu, koja prva dođe!

„Poved’te mi po tridest Turaka,

„Sve atlije i dobra konjika.”

Pa je treću knjigu nakitio,

Te je šalje na Tursku Kladušu

Na koljeno Hrnji Mustaf-agi

I njegovu Gojenu Alilu:

„Eto knjiga, dva brata rodjena!

„Da ste brže meni na Udbinu

„U subotu, koja prva dođe!

„Poved’te mi po tridest Turaka,

„Sve atlije i dobra konjika.”

Pa je četvrtu knjigu nakitio,

Te je šalje ka Pećini St’jeni,

Na koljeno Kovačević-Ramu

I do njega od St’jene dizdaru:

„Eto knjiga, dvije age drage!

„Da ste brže meni na Udbinu

„U subotu, koja prva dođe!

„Poved’te mi po tridest Turaka,

„Sve atlije i dobra konjika.”

Pa je petu knjigu nakitio,

Te je šalje Liki i Krbavi

Na koljeno Ličkom Mustaj-begu

I do njega od Orašca Talu:

„Eto knjiga, dvije četobaše!

„Da ste brže meni na Udbinu

„U subotu, koja prva dođe!

„Poved’te mi po tridest Turaka,

„Sve atlije i dobra konjika.”

Take knjige Osman rasturio,

Pa iznese zelena barjaka,

Te ga pobi u rudinu travu,

Pa pod barjak kupi Udbinjane.

Kad sakupi tridest Udbinjana,

Sve atlije i dobra konjika,

Šnjima sjede piti vino ladno,

Dan po danak dok subota dođe,

Kad subota jutro osvanulo,

A jošt nije obasjalo sunce,

Al’ eto ti Boičić-Alije

Od Cetinje grada bijeloga

I za njime tridest Cetinjana

Po izboru dobrih konjanika;

Na selam ih Osman dočekao,

Od dobrijeh konja odjahali,

Odmah sjeli za punu trpezu,

Pa stadoše piti vino ladno.

Prvom su se čašom obredili,

Al’ eto ti od Hercegovine

A na ime Šarac-Mahmut-age,

Šnjim poredo starac-Merdan-age

I za svakim po tridest Turaka;

Na selam ih Osman dočekao,

I oni su konje odjahali,

Odmah sjeli za punu trpezu,

Pa stadoše piti vino ladno.

Prvom su se čašom obredili,

Al’ eto ti od Avale Porče,

Šnjim poredo Topal-Kamatara,

Svaki vodi po tridest Turaka;

Na selam ih Osman dočekao,

I oni su konje odjahali,

Odmah sjeli za punu trpezu,

Pa stadoše piti vino ladno.

Prvom su se čašom obredili,

Al’ eto ti sa Kladuše Muja,

Šnjim poredo njegova Alila,

Svaki vodi po tridest Turaka;

Na selam ih Osman dočekao,

Od dobrijeh konja odjahali,

Odmah sjeli za punu trpezu,

Pa stadoše piti vino ladno.

Prvom su se čašom obredili,

Al’ eto ti od Pećine St’jene,

Al’ eto ti, Kovačević-Rama,

Šnjim poredo od St’jene dizdara,

Svaki vodi po tridest Turaka;

Na selam ih Osman dočekao,

I oni su konje odjahali,

Odmah sjeli za punu trpezu,

Pa stadoše piti vino ladno.

Prvijem se čašam’ obrediše,

Al’ eto ti Ličkog Mustaj-bega,

Šnjim poredo od Orašca Tala

Na kulašu konju velikome

(Zavrg’o se drenovom batinom,

U batini hiljada klinaca);

Svaki vodi po tridest Turaka;

Na selam ih Osman dočekao,

Od dobrijeh konja odjahali,

Odmah sjeli za punu trpezu,

Pa stadoše piti vino ladno.

Tu njih bijel danak ostavio,

I tamo su noćcu prenoćili

Sve pijući vino i rakiju.

Kad u jutru bijel dan osvanu,

Stadoše se Turci opremati,

Opremiše i sebe i konje

Pa na dobre konje usjedoše,

Pod Udbinom polje pregaziše,

Uniđoše u Kunaru Turci,

I Kunaru zdravo pregaziše,

Pa siđoše u Teljigu Turci,

Gaze Turci Teljigu planinu,

I Teljigu zdravo pregaziše,

Pa siđoše u Dinaru Turci,

Gaze Turci Dinaru planinu,

I Dinaru zdravo pregaziše,

Pa siđoše moru u otoku,

Tu ih bijel danak ostavio,

U otoci konak učiniše,

Dobre konje Turci izvodaše,

Pa im onda zopcu ustakoše,

Pa sjedoše age večerati,

Sira, ljeba, rakije i vina,

I debela mesa ovnujskoga;

Polegoše sanak boraviti.

Poneđeljnik jutro osvanulo,

Jošte nije obasjalo sunce,

Skočio je od Kladuše Mujo.

Pa on budi svog brata Alila:

„Ustan’ gore, moj brate Alile!

„Da idemo na Crvene st’jene,

„Sehir’ činit kamene Kotare.”

I odoše na crvene st’jene.

Kad izišli na Crvene st’jene.

Ondar Mujo govori Alilu:

„Da se popni jeli na kičicu,

„I ponesi durbin od biljura,

„Pa mu pruži sedam koljenaca,

„Nasloni ga na jelovu granu,

„Okreni ga kamenu Kotaru.

„Pa pokupi polje pod Kotarom,

„I ufati na gradu kapiju,

„Jesu li se otvorila vrata,

„A jesu li izišli svatovi,

„Hoće l’, brate, u morsku otoku.”

U mlađega pogovora nema.

Ode Alil jeli u kičicu

I odnese durbin od biljura.

Pa mu pruži sedam koljenaca,

Nasloni ga na jelovu granu,

Okrenu ga kamenu Kotaru,

Pod Kotarom polje pokupio,

I na gradu ufati kapiju,

Pa on stade Muju besjediti:

„A moj brate, Hrnjo Mustaf-aga!

„Kotaru se vrata otvorila.

„Iz Kotara izišli svatovi,

„Među njima od zlata kočije

„Prekrivene crvenom kadifom,

„Na njima su četiri jabuke

„Sve od čista saljevene zlata,

„I na njima dragi kamenovi,

„Pri njima se vidi putovati

„U po noći, kano u po dana;

„I eto ih pravo kroz otoku.

„Al’ da vidiš, moj brate Mujaga!

„Da ti vidiš, s jele gledajući,

„A naprijed pred svatov’ma, Mujo,

„U crvenoj čohi Vedeničkoj,

„Tuda idu devet konjanika,

„A pod njima konji alatasti,

„A naprijed junak na alatu,

„Riđih, Mujo, do ramena brka,

„Panuli mu do malih pušaka,

„Neobična oka i pogleda.

„Pa da vidiš, moj brate Mujaga!

„Za njima je sedam konjanika

„U zelenoj čohi Vedeničkoj,

„U zelenu, na zelenim konjma,

„A naprijed junak na zelenku

„Smeđih, Mujo, do ramena brka,

„I u njega pali do pušaka.

„Pa da vidiš, moj brate Mujaga!

„Za njima je do pet konjanika

„Sve u crnoj čohi Vedeničkoj,

„Sve u crnu, na vranijem konjma,

„A naprijed junak na vrančiću

„Crnih, Mujo, do ramena brka

„Panuli mu po malim puškama,

„Sjaju mu se toke kroz brkove,

„Kano mjesec od petnaest dana

„Kad obasja kroz jelove grane;

„Neobična oka i pogleda,

„Neobične slike i prilike.

„Pa da vidiš, moj brate Mujaga!

„Za njima su do tri konjanika

„U bijeloj čohi Vedeničkoj,

„A pod njima konji đogatasti,

„A naprijed junak na đogatu,

„Plavi su mu do ramena brci.

„Pa da vidiš, moj brate Mujaga!

„Što je mlado vlašče uz kočije

„Na vrančiću konju od mejdana.

„On ne ima brade ni brkova,

„A ljevši je od svake đevojke.

„Pa da vidiš, moj brate Mujaga!

„Što je momak jandal od svatova

„Na doratu konju od mejdana

„Garila ga mrka nausnica,

„Sve mu doro zečki poigrava,

„A junaka pjenom prebacuje.

„Pa da vidiš, moj brate Mujaga!

„Što j’ ostragu junak za svatov’ma

„Na putalju konju od mejdana,

„Smeđih, Mujo, do ramena brka,

„I u njeg’ su pali po puškama,

„I pokrili puškam’ tepeluke,

„Sjaju mu se toke kroz brkove,

„Kano mjesec kroz jelove grane

„Kad obasja od petnaest dana;

„Oko glave pera i čelenke,

„Devet pera, dvan’est čelenaka,

„A trin’esto noja tice krilo,

„Pa se krilo na čekrk okreće,

„Te kazuje, koji vjetar puše;

„A putalj ga glavom zaklonio;

„Neobičan junak pogledati.

„A ostalo kićeni svatovi.”

Onda reče Hrnjo Mustaf-aga:

„Moj Alile, moj brate od majke!

„Dobro nije, niti mu se nadaj.

„Sve junake po imenu znadem:

„Što je napr’jed devet konjanika

„U crvenoj čohi Vedeničkoj,

„A pod njima konji alatasti,

„Ono ti je devet Tomkovića;

„Što je napr’jed junak na alatu,

„Što mu riđi po ramenu brci,

„Neobična oka i pogleda,

„Ono ti je Tomković Ilija;

„Ono su ti sve braća rođena,

„Ono su ti pod kamenom guje.

„Što za njima sedam konjanika

„U zelenu na zelenim konjma,

„Moj Alile, moj brate rođeni!

„Ono ti je sedam Daničića;

„A naprijed junak na zelenku

„Smeđih, brate, do ramena brka,

„Panuli mu brci po puškama,

„Ono ti je Daničiću Đuro;

„Ono su ti sve braća rođena,

„Ono su ti pod kamenom guje,

„Kojih žešćih u primorju nema.

„Što z anjima do pet konjanika

„Sve u crnu na vranijem konjma,

„Ono ti je sve pet Mrkonjića;

„Što je napr’jed junak na vrančiću,

„Crni brci pali do pušaka,

„Sjaju mu se toke kroz brkove,

„Kano mjesec od petnaest dana

„Kad obasja kroz jelove grane,

„Neobična oka i pogleda,

„Neobične slike i prilike,

„Ono ti je Petar Mrkonjiću;

„Ono su ti sve braća rođena.

„Svi izginut’ jedan za drugoga,

„Ne pobjeći jedan od drugoga;

„Žešćih guja u primorju nema;

„Ono su ti guje prisojkinje.

„Što za njima do tri konjanika

„U bijeloj čohi Vedeničkoj,

„U bijeloj, a na đogatima,

„Ono su ti sva tri Kulišića,

„Ono su ti tri brata rođena;

„Što je junak napr’jed na đogatu,

„Što mu plavi do ramena brci,

„Ono ti je Niko Kulišiću;

„Ono su ti primorski hajduci,

„Sve izginut’ jedno kod drugoga,

„Ne će pobjeć’ jedan od drugoga.

„Što je mlado momče uz kočije

„Na vrančiću konju od mejdana,

„A ne ima brade ni brkova,

„A ljevši je od svake đevojke,

„Ono ti je đever uz đevojku,

„Ono ti je kurvino kopile,

„A na ime od Senja Tadija;

„Žešće guje u krajini nema

„U Turčina ni u kaurina.

„Što je junak jandal od svatova,

„Garila ga mrka nausnica,

„Pa mu dorat zečki poigrava,

„Gospodara pjenom prebacuje,

„Ono ti je od kurve kopile,

„Ono ti je curi đuvegija,

„A na ime od Zadra Todore,

„Tri godine bio u Mlecima,

„Pa okov’o sebe i dorata,

„Ne more ga sjeći oštra đorda,

„Ni probiti puška iz kubura.

„Što j’ ostragu junak za svatov’ma

„Na putalju konju od mejdana,

„Smeđih, brate, do ramena brka,

„I u njega pali do pušaka,

„I pokrili puškam’ tepeluke,

„Sjaju mu se toke kroz brkove,

„Kano mjesec od petnaest dana

„Kad obasja kroz jelove grane;

„Oko glave perje i čelenke,

„Devet pera, dvan’est čelenaka,

„A trin’esto noja tice krilo,

„Pa se krilo na čekrk okreće,

„Te kazuje, koji vjetar puše;

„A putalj ga glavom zaklonio,

„Neobičan junak pogledati;

„Ono ti je Stojan Jankoviću,

„Ono ti je stari mejdandžija,

„Ljuta, brate, pod kamenom guja;

„Dodij’o je caru i ćesaru,

„U Latinskoj kralju Latinskome.

„Dobro nije, moj brate Alile!

„Dočekati: izginuti listom,

„Ne dočekat’: zazor i sramota,

„Rugaće se nama krajišnici.”

Siđe Alil s visoke jelike,

I odoše, ddruštvo izbudiše,

Po otoci busije metnuše.

Do otoke svati dojezdiše.

Kad su došli svati pod otoku,

Todor viknu grlom bijelijem:

„Stan’te braćo, kićeni svatovi!

„Ustavite bubnje i svirale,

„Ugasite svirke svekolike,

„Da ja junak pred svatove prođem,

„Jer otoka nigda nije sama

„Brez hajduka, ja brez mrka vuka,

„Ja brez čete Turske, ja kaurske.”

Nap’rjed prođe od Zadra Todore,

Pred svatov’ma uđe u otoku

I za njime kićeni svatovi.

Nađe Todor na drumu široku,

Nađe Todor Šarac-Mahmut-agu

I kod njega starac-Merdan-agu,

Drže duge preko krila diljke,

Drže dobre konje za dizgene,

Kod svakoga po tridest Turaka;

Njima Todor dobro jutro viče,

Oni njemu bolje prifatili;

Mimo njih je Todor prohodio

I svatove zdravo provodio.

Malo Todor kroz otoku ide,

Nađe Todor na drumu široku,

Nađe Todor od Avale Porču

I kod njega Topal-Kamatara,

Drže duge preko krila diljke,

Drže dobre konje za dizgene,

Kod svakoga trideset Turaka:

Njima Todor dobro jutro viče,

Oni njemu ljevše prifatili;

I mimo njih Todor prohodio

I svatove zdravo provodio.

Malo ide Todor kroz otoku,

Nađe Todor na drumu široku,

Nađe Todor sa Kladuše Muja,

Šnjim poredo Gojena Alila,

Oba drže preko krila diljke,

Drže dobre konje za dizgene,

Kod svakoga po tridest Turaka;

Njima Todor dobro jutro viče,

Oni njemu ljevše prifatili:

I mimo njih Todor prohodio

I svatove zdravo provodio.

Malo Todor kroz otoku ide,

Nađe Todor na drumu široku,

Nađe Todor Kovačević-Rama,

Šnjim poredo od St’jene dizdara,,

Drže duge preko krila diljke,

Drže dobre konje za dizgene,

Kod svakoga po tridest Turaka;

Njima Todor dobro jutro viče,

Oni su mu Boga prifatili.

I mimo njih Todor prohodio

I svatove zdravo provodio.

Malo Todor kroz otoku ide,

Nađe Todor na drumu široku

Od Cetinje Boičić-Aliju.

I kod njega Tanković-Osmana,

Štono jeste curi mušterija;

Oba drže preko krila diljke,

Drže dobre konje za dizgene,

Kod svakoga po tridest Turaka;

Njima Todor dobro jutro viče,

Oba su mu Boga prifatili.

I mimo njih Todor prohodio

I svatove zdravo provodio.

Malo Todor kroz otoku ide,

Nađe Todor n drumu široku,

Nađe Todor Ličkog Mustaj-bega,

Šnjim poredo Tala od Orašca,

Drže konje dobre za dizgene,

Beg Mustaj-beg preko krila diljku,

Tale drži drenovu butinu,

U kojoj je hiljada klinaca.

Njima Todor dobro jutro viče,

Mustaj-beg mu Boga prifatio,

Al’ mu Tale prifatiti ne će,

Već on skoči na noge lagane,

Pa ovako govori Todoru:

„Kurvo jedna, od Zadra Todore!

„Stani malo, da jeglednišemo,

„Ti čiju ćeš odvesti đevojku

„Na sramotu svim krajišnicima;

„Ne more te sjeći oštra đorda,

„Ni probiti puška iz kubura,

„A more li moja drenovača!”—

Pa poteže drenovu batinu,

Al’ se saže Todor na doratu,

Na dvoje mu sedlo razlomio.

Kad udari drenovačom Tale,

Tu se s mjesta zametnula kavga,

Pade tama od neba do zemlje,

Nije tama od Boga poslana,

Već od brza praha i olova;

Zemlja ječi, a otoka zveči,

Neki veli: „Jao moja majko!”

Neki veli: „Prifati me, druže!”

Neki veli: „Ukloni me s puta,

„Da me dobri konji ne pogaze.”

Neki druže uz dolinu struže.

Ona braća, što se dobro fale,

Bratac brata poznat’ ne mogaše,

Kamo li će Turčin kaurina!

A da vidiš Janković-Stojana!

On ostragu ide za svatov’ma,

Kad nagazi na prvu busiju

S’ svojim slugom Jeroglavac-Markom,

Koji junak za Boga ne znade;

Stojan nađe dvije age stare,

Nađe Stojan Šarac-Mahmut-agu

I kod njega starac-Merdan-agu,

Obojici savezao ruke,

Pa ih daje Jeroglavac-Marku,

Marko veže za jele zelene.

Ondar Stojan iza glasa viče

Po imenu od Zadra Todora:

„Đe si, pobro, od Zadra Todore?

„Kakve tebe savladaše vile

„Danas, brate, u morskoj otoci?

„I tvojijeh devet Tomkovića?”

Todor mu se u lugu odziva:

„Brate dragi, serdar-Jankoviću!

„Nijesu me savladale vile,

„Već eto me tebi po avazu.”

Al’ eto ti od Zadra Todora,

Šnjime ide devet Tomkovića,

Oni vode Ličkog Mustaj-bega

Svezanijeh ruku naopako,

Šnjim poredo Tala od Orašca,

Sav je Tale u krvi ogrezao,

Jer se ne da savezati Tale,

Jer je Tale junak na mejdanu;

Šnjime vode Boičić-Aliju

Od Cetinje grada kamenoga,

Šnjim poredo Tanković-Osmana;

Dadoše ih Janković-Stojanu,

Stojan dade Jeroglavac-Marku,

Marko veže za jele zelene.

Onda Stojan iza glasa viče

Po imenu Daničića Đura:

„Đe si, brate, Daničiću Đuro?

„Kakve tebe savladaše vile

„Danas, brate, u morskoj otoci,

„S tvojom braćom do šest Daničića?”

Đuro mu se u lugu odziva:

„A moj brate, serdar-Jankoviću!

„Nijesu me savladale vile,

„Već eto me tebi po avazu

„Sa mojijeh do šest mile braće.”

Al’ eto ti Daničića Đura

I on vodi od Avale Porču

Svezanijeh ruku naopako,

Šnjim poredo Topal-Kamatara;

Dadoše ih Janković-Stojanu,

Stojan dade Jeroglavac-Marku,

Marko veže za jele zelene,

Ondar Stojan iza glasa viče

Po imenu Petra Mrkonjića:

„Đe si, brate, Petre Mrkonjiću?

„Kakve tebe savladaše vile

„Danas, brate, u morskoj otoci

„A sa tvoja četiri brata,

„Do četiri brata Mrkonjića?”

Petar mu se u lugu odziva:

„A moj brate, Janković-Stojane!

„Nijesu me savladale vile,

„Već eto me tebi po avazu.”

Al’ eto ti Petra Mrkonjića

A sa svoja do četiri brata,

Do četiri brata Mrkonjića,

I šnjima su sva tri Kulišića;

Oni vode Kovačević-Rama.

Svezanijeh ruku naopako,

Dadoše ga Janković-Stojanu,

Stojan dade Jeroglavac-Marku,

Marko veže za jele zelene.

Sastaše se i Srbi i Turci,

Iskupiše odsječene glave,

Iznesoše ranjene junake.

Kad pogleda Janković-Stojane

Po družini i tamo i amo,

Udari se rukom po koljenu:

„Jao njemu, do Boga miloga!

„Nema nama druga najboljega,

„Nema nama od Senja Tadije!

„Bogme nam je Tade poginuo.”

Onda Stojan iza glasa viče:

„Đe si, brate, od Senja Tadija?

„Kakve tebe savladaše vile

„Danas, brate, u morskoj otoci?”

Stojan viče, niko ne odviče.

Opet Stojan iza glasa viče:

„Đe si, brate, od Senja Tadija?

„Jesi li mi danas u životu?”

Onda junak u lužini viknu:

„Đe si, brate, od Zadra Todore?

„Pogiboh ti danas u lužini.”

K njemu Todor trči po avazu,

Kad dopade Todor do Tadije,

Ali na njeg’ nagazila guja,

Ljuta guja sa Kladuše Mujo

S’ svojim bratom Gojenim Alilom

Hoće Mujo curu i kočije,

Da on šnjome bježi na Udbinu,

Ali ne da od Senja Tadija,

Već se tuku drvljem i kamenjem,

Najpotlje se s Mujom ufatio,

Ufatio u kosti junačke,

Pa se nose po zelenu lugu;

Tadija je pjenam’ zapjenio,

Zapjenio pjenam’ bijelijem,

A Mujo je pola krvavijem;

A oko njih Alil opskakuje,

Golu nosi sablju u rukama,

Pa udara od Senja Tadiju,

Sedam ga je udario puta,

Sedam mu je načinio rana,

Sedam rana od sedam pedalja;

Kad dopade od Zadra Todore,

Na Alila ršum učinio,

Alil baci okovanu đordu,

Todor mu je savezao ruke,

Pa on dođe, te govori Muju:

„Čuješ li me, sa Kladuše Mujo!

„Pušti meni pobratima moga,

„Žao mi te pogubiti, Mujo,

„Jer sam čuo, govore mi ljudi,

„Da si dobar junak na mejdanu.”

Za to Mujo haje i ne haje,

A kad viđe od Zadra Todore,

On poteže tešku topuzinu,

Pa udara sa Kladuše Muja,

Dok je njega triput udario,

S Tadijom je njega rastavio,

A s crnom ga zemljom sastavio,

Pa mu sveza naopako ruke.

Pod Tadiju džide podmetnuše,

Tadiju su rane osvojile,

Ranjena ga nose Jankoviću,

A vezana Muja odvedoše

I dijete Gojena Alila.

U kočije Tadiju metnuše,

Kod đevojke ranjena Tadiju;

Cura dere vezene jagluke,

Te Tadiji krvcu ustavljaše.

Otale se svati podigoše,

Povezane Turke povedoše,

I dođoše Zadru bijelome;

Pobacaše Turke u tavnicu,

A Tadiji hećime nađoše;

Kad Tadiji rane izvidaše,

Onda Turke za blago pustiše,

I vjenčaše Kosu za Todora.

Davno bilo, sad se spominjalo,

Kano Đurđev danak u godini,

Baš k’o dobar junak u družini:

Tamo raslo klenje i jasenje,

Među nama zdravlje i veselje!

Izbor

• Sabrana dela Vuka Karadžića, Srpske narodne pjesme, izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964 i dvestogodišnjici njegova rođenja 1787-1987, Prosveta. Pjesme junačke srednjijeh vremena, knjiga treća 1846, Beograd, 1988., str. 109-124.