Ženidba župana Jovana
Za večeru sjede večerati
U dvorima gospoja kraljica,
Mila ljuba kralja Božidara,
A spored nje dijete Jovane,
Sin rođeni gospoje kraljice, 5
Ovako mu majka progovara:
»Moj Jovane, moj rođeni sine,
»Ti naraste na ženidbu majci
»A majka ti ne traži đevojke.
»Nemaš baba da ti babo traži. 10
»Kaži majci, moj sine Jovane,
»Oklen hoćeš da te ženi majka,
»Majka će ti isprositi, sine.
»Isprositi, pa te oženiti,
»Već mi kaži priliku đevojku 15
»Koju bi ti najvolio, sine!«
To kraljica sinu govorila
A ne znade gospoja kraljica
S kime njojzi ašikuje Jovo.
Njojzi Jovo dugo ašikuje 20
Da je s kime, ne bi čudo bilo,
Već u svome dvoru bijelome
Sa robinjom svoje mile majke
Što kraljici uz koljeno bješe,
Služi vino gospi i Jovanu, 25
Za večerom čaše dodavaše.
Dok kraljica sinu govoraše,
Robinjica preda se gledaše,
Jer se stidi, doznaće kraljica
Da joj Jovo ašikuje š njome. 30
Još joj dao zlatan prsten s ruke
A Jovanu robinjica dala
Vezen jagluk od bijela platna
Te ga Jovo nosi u džepovim.
Jovo šuti, ništa ne govori, 35
Mučno mu je što mu majka kaže
Da će njemu tražiti đevojku.
Jovo krije ali ašikuje.
Đevojka mu stoji prema njemu
Pa pogleda u džepove Jovo 40
Da mu majka ne vidi jagluka
Što je njemu robinjica dala.
Viđe jagluk gospoja kraljica
Na jagluku slova izvezena.
To đevojka zaručniku dala, 45
Poklonila od milosti dara,
Al’ ne piše koja je đevojka.
Kad viđela gospoja kraljica,
Ovako je govorila sinu:
»Kaži, sine, koja je đevojka? 50
»Š njome će te oženiti majka.«
Ali Jova ne kazuje majci,
Jera znade karaće ga majka,
Ne da njemu robinju uzeti.
Ne šće Jovo kazivati majci 55
A kraljica pomislila sama
Stid je Jova kazivati majci.
Ja šta radi gospoja kraljica,
Pokupila trides’ đevojaka
Sve po izbor roda gospodskoga, 60
Pred dvorima kolo uhvatile.
Pa se šeće gospoja kraljica
A spored nje mlada robinjica
Što joj Jovo ašikuje š njome,
Nosi gospi skute i rukave, 65
Š njome hoda Jovova đevojka
A kraljica po gospodi traži
Pa seiri trides’ đevojaka
Koja li je prilika za sina,
Pa govori gospoja kraljica: 70
»Ja boga vam trides’ đevojaka
»Ko je ovđe mog sina đevojka
»Što je njemu vezen jagluk dala
»Na jagluku slovo đevojačko.
»To je cura zaručniku dala, 75
»Od milosti jagluk poklonila.«
Tu sve šuti trides’ đevojaka,
A sve znadu u kolu đevojke
S kojom curom ašikuje Jovo,
S robinjicom što joj nosi skute, 80
Ali cure kazivati neće.
Tu bijaše govorljiva Mara,
Sama Mara gospi progovara:
»O, gospojo, velika kraljice,
»Eto, gospo, tvog sina đevojke, 85
»Spored tebe ispsd ruke šeće.
»Što ti nosi skuts i rukave,
»To je, gospo, tvog sina đevojka
»Spored tebe, tvoja robinjica.
»Il’ ako se ne vjeruješ, gospo, 90
»Metni njojzi ruku u njedarca
»Pa ćeš naći zlatan prsten s ruke
»Tvoga sina, prikladna Jovana.«
Kad je čula gospoja kraljica,
To se gospa vrlo začudila 95
Pa se tome vjerovat' ne more,
Pa se gospa natrag okrenula,
Pa robinji svojoj progovara:
»Ej, robinjo, šinula te guja,
»Zar ti meni s Jovom ašikuješ? 100
»A zar ne znaš da ćeš poginuti?«
Još joj nađe zlatan prsten s ruke
Svog Jovana, sina rođenoga.
Ražljuti se velika kraljica
Još robinji sinle udarila: 105
»Kujo jedna, robinjice mlada,
»Koga dvoriš, s kime ašikuješ?«
Pa još njojzi dosta ne bijaše
Već doziva iz konaka sluge:
»Brzo sluge meni pohitajte 110
»Te uzmite robinjicu mladu,
»Vodite je Tari na obalu
»Te bacite u vodu robinju,
»A nemojte Jovi dokazati
»Šta je bilo od robinje mlade, 115
»Ja ću Jovi za nju odgovarat’.«
Hitro momci gospu poslušali,
Prihvatiše robinjicu mladu
Pa je vode Tari na obalu,
Pa u sebi pomislili momci: 120
Čudna ti je od boga grehota
Pogubiti lijepu robinju
A na pravdu boga velikoga.
Ako Jovo ašikuje š njome,
Zato nije čudo nikoliko, 125
Odviše je lijepa robinja.
A u Jova dosta ima blaga,
Dosta ima zemlje i gradova,
Prije more zemlje zadobiti,
A đevojku ljevšu nać’ ne more. 130
Iako je sirota robinja,
Nekako je roda gospodskoga.
Tudi momci pitaju robinju:
»Od koga si roda i plemena?«
To robinja znati ne mogaše, 135
Tri puta je prodavala vojska,
Četvrtom je kupila kraljica.
Cura bješe roda gospodskoga,
Šćerca mila knjaza Vitomira,
Na bojištu knjaže poginuo, 140
Knjaževinu porobila vojska
I knjaževska zarobljena šćerca,
Zarobljena, pa je preprodana,
Najpošlje je kupila kraljica,
Ali niko znati ne mogaše 145
Od koga je roda i plemena.
Misle momci šta će i kako će.
Da ne bace lijepu robinju,
To ne smiju od kraljice sluge;
A da bace u vodu robinju, 150
To pe smiju od svog gospodara,
Gospodara, mladoga Jovana.
Taman momci u riječci bili,
Opet aber od kraljice dođe
Da robinju ne bi ostavili, 155
Otić će im za robinju glava,
Tudi momci baciše robinju,
Baciše je Tari u valove.
Tara voda ponese robinju,
Uzela je voda na maticu, 160
Pa je nosi Tara valovita,
Nosila je za polu sahata,
Al’ đevojci dobra sreća bila,
Ribari su vodom zaplivali
Pa 'vataju ribe niz valove 165
I bacaju mreže na limane.
Dok ribari curu ugledaše,
Misle momci sama potonula
Na vodici platno bijeleći.
Brzo momci mreže pohitaše, 170
Uhvatiše u vodi đevojku,
Iznesoše vodi na obalu.
Još je malo u životu bila,
Al’ je cura avaz izgubila,
Samo malo očim’ prevaljuje 175
Pa se misle pokraj vode momci
Čudna li je kićena đevojka.
Malo vr’jeme, dugo nije bilo,
Haber dođe gradu u čaršiju:
»O, Jovane, od Zete župane, 180
»Poginu ti u Tari đevojka.
»Tara voda odnese je mladu,
»Baciše je iz konaka sluge
»A tvoja ih opremila majka.«
To se Jovo vjerovat ne more, 185
Već ovako Jovo odgovara:
»Ne zna majka za moju đevojku.«
»O, Jovane, na Zeti župane,
»Doznala ti majka za đevojku,
»Bog ubio govorljivu Maru 190
»Što je tvojoj dokazala majci
»Pa ti majka pogubi đevojku.«
Kad to čuo momak u mehani,
Skoči Jovo iz p’jane mehane
Pa doziva Tomašina slugu: 195
»Brzo trubi trubu i boriju
»Pa mi vodi na Taru vojnike.
»Ponesite mreže ispletene
»I velike kandže od čelika
»Da tražite po vodi đevojku.« 200
To je sluga hitro poslušao,
Zatrubiše zurne i borije,
A diže se na alaje vojska,
Sađe vojska Tari na obalu,
Pred vojskom je župane Jovane. 205
Haber doču u hordiji Jovo
Ribari su curu uhvatili,
Al’ se ne zna hoće l' biti živa.
Tude Jovo muštuluke daje
I ovako momak progovara: 210
»Da ja znadem da je cura živa,
»Koji su je izbavili momci
»Ja bih momke dobro darovao,
»Svi bi bili do mene veziri,
»Ne bi bili po vodi ribari, 215
»Već bi bili moji poglavari,
»Sve vojvode spored mene prve.
»Još bih mnoge pravio haire
»Sve za dušu ribara momaka.«
Oko vode opkolila vojska, 220
Jovan dođe do svoje đevojke
Pa on gleda je li cura živa,
A proljeva suze niz obraze.
Žao mu je robinjice mlade,
Odviše mu vrlo mila bila, 225
Suze roni, kroz suze govori:
»Bog t’ ubio, moja mila majko,
»A i tebe Maro govorljiva!
»Svaka bila prokleta đevojka
»Koja bila mnogo govorljiva. 230
»Govorljiva, junaku nemila,
»Kad šutila, više mila bila!«
Tako čejrek od sahata prođe
Dok robinja očim progledala.
Kad vidio župane Jovane, 235
Od veeelja šenluk učinio.
Tako malo vr’jeme postajalo
Dok robinja rukom pomaknula
I od zemlje glavu podignula,
Uze Jovo na krilo robinju 240
Pa joj meće ruke u njedarca,
Gleda momak kuca li srdašce,
Hoće li mu ostanuti živa.
Kad je prošlo pola od sahata,
Robinjica na noge skočila, 245
Oko sebe očim pogledala,
Mlogu cura vojsku ugledala
I Jovana od Zete župana.
Tu se cura čudu začudila.
Viđe Jovo pa mu milo bilo, 250
Ostaće mu robinjica živa.
Što gođ reče, sve je učinio:
Sve ribare stavi poglavare
A izgradi po zemlji hajire,
Opet uze robinjicu ljubu 255
Na sramotu svoje mile majke
Pa još Jovo robinjicu pita:
»Robinjice, moja gospojice,
»Moreš li mi osjetiti mlada
»Kakva li si roda i plemena?« 260
To robinja znati ne mogaše.
To Jovanu vrlo’žao bilo
I u sebi momak pomislio:
»Evo uzeh robinju za ljubu
»Pa se čudim zašto mi je draga, 265
»A ne znadem ni kojeg’ je roda.«
Svuda Jovo po svijetu pita
Ne bi l’ znao čija li je šćerca.
Dugo Jovan znati ne mogaše,
A kad prođe devet godinica, 270
Veće Jovo podgojio sina
Te mu čedo uz koljeno hoda,
A još ne zna kog’ je roda ljuba.
Pođe Jovo s vojskom ratovati
Preko mora, u zemlju Aziju. 275
Kad je vojska more prehodila,
Tu je Jovan zastavio vojsku
Na bojištu i na konačištu.
Sva je nojska popela šatore,
A Jovan se pokraj mora šeće. 280
Pokraj mora sagrađena crkva.
U sebi je Jovo pomislio:
»Čija li je ovo zadužbina?«
Ide Jovo pred bijelu crkvu,
Al’ na crkvi slova staroslavna, 285
Troja slova u jedno svođena,
Zadužbina knjaza Vitomira,
Pošlje knjaza šćerci naručena,
Al’ mu šćerca ropstva dopanula,
Tri puta je vojska preprodala, 290
Kupila je u Zeti kraljica,
Mila majka župana Jovana.
Što bijahu slova staroslovna
A to Grci čitat' ne mogahu.
Jovan znade dvanaest jezika, 295
Sve pročita što je i kako je.
Tu doznade župane Jovane
Okle mu je mila ljuba bila,
Robinjica, a knjaževa šćerca.
Još Jovanu zadužbina dođe, 300
Zadužbina knjaza Vitomira.
Kad se Jovan dvoru povratio,
Kaže ljubi što je i kako je:
»Moja ljubo, roda gospodskoga,
»Iako si bila robinjica, 305
»Sad si moja u dvoru kraljica.«
I tako se oženio Jovo
Po neznanju robinjom iz dvora
Da je cura kod baba izrasla
Gospodstvo bi prema njemu bilo, 310
Još bi mu je i majka prosila.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
