Ženidba age Hasan age (Gračanica)

Vino pije đuski kapetane
I s njim pobro aga Hasan aga,
A pred Đusom na rosnoj livadi.
Kad se pobre vinca ponapile,
Pa im vince udrilo u lice,
A rakija eglen otvorila,
Onda poče đuski kapetane:
„O moj pobro, aga Hasan aga,
Da se n’jesi junak oženio,
Ja bih tebi sestru poklonio,
L’jepu seku, mladu Anđeliju.
I ako si, aga Hasan aga,
Opet ću ti sestru pokloniti,
Jere Turci po tri žene drže;
Tebi zakon to podnijet’ može.”
Kad to čuo aga Hasan aga,
Prsten daje, svadbu ugovara
I ta svadba do petnaest dana.
Još mu veli đuski kapetane:
„O Boga ti, aga Hasan aga,
Kupi svata, koliko ti drago,
Al ne vodi dva sestrića mlada,
Na pivu su čudne ispindžije,
A na kavgi čudne kavgadžije,
Napiće se, zametnuće kavgu,
Pa svatovim’ tad valjati ne će.”
Ode aga svom bijelom dvoru,
Pa on kupi kitu i svatove,
Al ne zove dva sestrića mlada.
Skupio je hiljadu svatova,
Pa podiže kitu i svatove,
Sve krijući od svojih sestrića
Uz livadu mile sestre svoje.
Gledala ih sestra sa pendžera,
Uz koljena dva nejaka sina:
Mlad Ali beg od petn’est godina
I Ahmed beg od devet godina.
Pa pitaju svoju milu majku:
„Mila majko Omer-begovice,
Čiji svati, otklen je djevojka?”
Njima majka na to odgovara:
„Svatovi su daje, Hasan age,
A cura je đuskog kapetana.”
Vele njojzi dva nejaka sina:
„Što nas dajo u svate ne zovnu?” —
„A Boga mi, dva nejaka sina,
Tako ga je šura naputio,
Hoće dajo izgubiti glavu.
Već skočite na noge lagane,
Obucite bugarsko od’jelo,
Ogrnite bugar kabanice,
Dobre konje tebdil učinite,
Pa hajdete za njim u svatove,
Morete mu valjat u nevolji.”
Kad to djeca čula, razumjela,
Onda djeca na noge skočila,
Obukoše bugar odijelo,
Pripasaše silah i oružje,
Ogrnuše bugar kabanice,
Dobre konje tebdil učiniše,
Na avliji konje pojahaše,
Sageše se, majku poljubiše:
„Halali nam, naša mila majko,
Jer odosmo u dušmanske ruke.”
Mila majka njima halalila.
Tad odoše poljem stranputice,
Te stigoše svate pod planinom.
Kad opazi aga Hasan aga,
Kad opazi dvoje Bugarčadi,
Tad je sm’ješno društvu govorio:
„Mili Bože, čuda golemoga,
Kud je pošlo dvoje Bugarčadi,
Za koricu hljeba bijeloga
I čašicu vina crvenoga!”
Šćadijaše djecu povratiti,
Dok zavika svatski starješina:
„Sjedi aga, ne sjelo ti meso,
Neka svašta u svatovim’ ima.”
Kad su došli kićeni svatovi
Kad su došli pred Đus na kapiju,
Al od grada zatvorena vrata.
Podvikuje aga Hasan aga:
„Otvor’ vrata, đuski kapetane,
Da uvedem kitu i svatove.”
Odvikuje đuski kapetane
Sa bedena od bijela grada:
Stani, stani, aga Hasan aga,
Tude ćeš ti noćcu prenoćiti,
Sjutra će ti jutro osvanuti,
Spremiću ti lagana soldata,
S njime ćeš se igre poigrati.
Ako njega igre ne nadigraš,
Nit’ ćeš otić’, ni odvest djevojku.”
Tud su svati noćcu prenoćili,
Kad u jutru jutro osvanulo,
Osvanulo i sunce granulo,
Tad se Đusu otvoriše vrata,
A pred vrata tanano soldače.
Blizu dođe kiti i svatov’ma,
Zabi koplje u zelenu travu,
A na koplje od zlata jabuku,
Na jabuku čašu od fildiša,
Ona puna vina crvenoga.
Pa on viknu agu Hasan agu:
„Hajd’ ovamo aga Hasan aga,
Pa preskoči koplje od mejdana
I uhvati čašu na jabuci.
Ako toga učinit ne možeš,
Ne ćeš otić’, ni odvest djevojku,
Nit’ izvesti ni jednoga druga.”
Kad to čuo aga Hasan aga,
On zavika: „Do Boga miloga!
Da su meni dva sestrića mlada,
Sad bi oni koplje preskočili
I daji bi glavu učuvali.”
Al se njemu ino ne mogaše,
Veće pušća po društvu telala,
Da on zove u kitu svatove,
Ne bi li se koji junak našo,
Da preskoči koplje ubojito,
Steć’ će bakšiš od stotin’ dukata.
Telal viče, al fajde nejmade,
Niko mu se naći ne mogaše.
Dok zavika mlađahno Bugarče:
„Te li izun, aga Hasan aga,
Da preskočim koplje od mejdana ?”
„Izun tebi, sine Bugarine.”
Tad zaskaka mrki Bugarine,
Te preskoči koplje od mejdana
I ujagmi čašu na jabuci.
Nju ispio, na zemlju padnuo,
Sa zemlje je na noge skočio
I soldata mlada pogubio.
Dok se Đusu zatvoriše vrata,
A povika đuski kapetane:
„Još ćeš, aga, noćcu prenoćiti
I sutra ćeš novu igru igrat.”
I tu noćcu svati prenoćiše,
Kad u jutro jutro osvanulo,
Tad se Đusu otvoriše vrata,
A na vrata seiz izlazio
I četiri konja dovodio,
Na četvrtom sedlo od junaka.
Pa on viče agu Hasan agu :
„Hajd’ ovamo, aga Hasan aga,
Preskoči mi do tri dobra konja
I četvrtom na sedlu ostani.
Ako toga učinit ne mogneš,
Nit’ s’ uteko, ni glave odnio,
Nit’ s’ izveo druga ni jednoga.”
Opet aga u svatovim’ pita,
Ko će njemu konje preskočiti,
D će njemu sto žutih dukata.
Niko mu se naći ne mogaše.
Dok zavika mrki Bugarine:
„Je li izun, aga Hasan aga?
Ja ću dobre konje preskočiti.”
Odgovara aga Hasan aga:
„Izun ti je sine Bugarine.”
Tad zaskaka mrki Bugarine,
Te preskoči do tri konja dobra
I četvrtom na sedlo uskoči.
U tom skoči na noge junačke
I pogubi seiz momče mlado.
Dok zavika đuski kapetane:
„Ču li mene, aga Hasan aga,
I opet ćeš noćcu prenoćiti,
I treću ćeš igru ogledati.
Ak’ nadigraš, tvoja je djevojka.”
Opet aga noćcu prenoćio.
Kad mu sjutra b’jeli dan osvanu,
Tad se Đusu otvoriše vrata,
A na vrata tanahno soldače,
Ono vodi devet djevojaka
I desetu Ijepu Anđeliju.
Ja kakve su, vesela im majka,
Bi rekao i bi se zakleo,
Da ih jedna majka izrodila.
Jednako je u svih odijelo,
Ni mile ih ne b’ poznale majke,
Ja kamo li momak jabandžija.
Pa zavika tanahno soldače:
„Hajd’ ovamo, aga Hasan aga,
Izibiraj svoju Anđeliju,
Ako li se ti druge dotakneš,
Rusu ću ti odrubiti glavu
I svi će ti svati izginuti.”
Kad to čuo aga Hasan aga,
On podviknu u kitu svatove:
„Ne bi li se koji junak našo,
Da poznade l’jepu Anđeliju,
Pola bi mu dobra poklonio.”
Al se niko naći ne mogaše.
Dok zavika mrki Bugarine:
„Je li izun, aga Hasan aga,
Da ti glavom dovedem djevojku?
Dobru curu ja u glavu znadem.”
Veli njemu aga Hasan aga:
„Izun ti je, sine Bugarine.”
Tad Bugarin na noge skočio,
Zlatan prsten u ruci nosio,
A u drugu sablju izvađenu,
Pa podviknu grlom glasovitim:
„Kuje, kučke, devet djevojaka,
Kud ste pošle s mojom dajinicom?
Nije ovo mrki Bugarine,
Nego sestrić age Hasan age
Po imenu beže Ali beže!”
Kad to čulo devet djevojaka,
Pobjegoše gradu na kapiju
I pred njima vođa im soldate,
Sama osta l’jepa Anđelija
Tad je uze beže Ali beže,
Tad je uze za bijelu ruku,
Odvede je daji pod čadore.
Onda viknu đuski kapetane;
„Hajd’ ovamo, zete Hasan aga,
U mom gradu noćcu prenoćiti,
Sjutra hoćeš dvoru polaziti.”
Otle svati gradu kroz kapiju,
Pa u bašču đuskog kapetana.
U bašči su popeti čadori,
Jedan čador od svile crvene,
U njeg sjede aga Hasan aga,
S desnu njega đuski kapetane,
A s lijevu sestrić Ali beže,
A služi ih mladi Ahmed beže,
Mio bratac bega Ali bega.
Dok eto ti kapetanovice,
Vjerne ljube đuskog kapetana,
Zamoli se agi Hasan agi,
Da joj dade mladoga sestrića,
Ludo d’jete bega Ahmed bega,
Da s djevojkom noći u odaji.
Na to aga s voljom privolio.
Piše pivo u zelenoj bašči;
Dok je noći dva sahata bilo,
Dok eto ti gospodske večere
I najposl’je janje na tevsiji.
Njega nosi kapetanovica,
Metnu njega sofri na trpezu,
Pa govori agi Hasan agi:
„Bujur zete, aga Hasan aga,
U vašoj se zemlji odgojilo.”
Kad to vidje beže Ali beže,
On ti ciknu kao ljuta guja:
„Nije janje, neg’ brate Ahmede!”
Opet viknu, pa na noge skoči,
Pa podviknu grlom bijelijem:
„Bjež’te svati, gradu na kapiju,
Dajo nam je hilu učinio!”
To izreče, te sablju izvuče
I posječe đuskog kapetana,
Pa odletje na bijelu kulu.
Od odaje vrata je obio:
Gdje je našo l’jepu Anđeliju,
Pa je njojzi tiho govorio:
„Anđelijo, šinula te guja,
Jer ispeče mog jedinog brata!” —
„N’jesam, beže, očinjeg mi vida,
Nego majka da od Boga nađe;
Zgorješe mi skuti i rukavi,
Sve braneći tvog brata Ahmeda,
Al ne mogoh obraniti mlada.”
Kad to čuo beže Ali beže,
Zgrabi curu za bijelu ruku.
Do svog konja Anđu dovodio,
Na konja se s njome uzbacio,
Pa udari niz varoš čaršiju.
Dočeknju po Đusu soldati,
Dočekuju, fajde ne imade.
Kud nagoni sebe i dorata,
Sokak čini i sebi i njemu
I krvavi tragovi ostaju.
Dokle dopre gradu na kapiju,
Na kapiji zastali svatovi,
Jer ne dadu naprijed soldati.
Kad to vidje beže Ali beže,
On natjera doru od mejdana,
Put napravi sebi i svatovim’.
Dok s’ hvatiše polja širokoga,
Onda svate preda se pustio,
On ostade zadnji na doratu,
Pa uzvraća silu i soldate.
Dok su tako poljem odmašili,
Dosti kvara u svatovim’ bilo,
Jer je i njih pet stotina palo.
Hasan aga rana dopadnuo,
Bog će dati, da će preboljeti. —