Ženidba Todora od Stalaća

Sede Todor za večeru s majkom
U Stalaću gradu bijelome
U svojemu dvoru gospodskome,
Večeraju, piju vino ladno;
Stade mati suze prosipati,
Svome sinu poče besediti:
"O Todore, moje čedo drago!
"Već sam, sine, vrlo ostarila,
"Ostarila i onemoćala,
"Ne mogu ti poslovati, sine,
"Ni po belu dvoru posrtati,
"Niti tvoje goste privatati.
"Već prosipaj riznicu i blago,
"Te ti prosi gospođu devojku,
"Tebe ljubu, a mene odmenu.
"Neka radi po gospodsku dvoru."
Todor muči, ništa ne besedi,
Povečera i napi se vina,
Pa ustade na noge junačke,
Pa se časnu krstu prekrstio,
Pomenuo oca Nikolaja
I nedelju i vaskrsenije
I veliko časno vanđelije,
Pa užeže rzan jasnu sveću,
Te odšeta konjma u ahare,
I izvede đogu babajina,
Triput ga je zobi nazobio.
I triput ga napojio vina,
Osedla ga sedlom Carigradskim,
A zauzda uzdom seratlijnskom;
Pa na sebe ruo izmenjuje,
Sve ubavo ruo krajišnjičko,
A na glavu kapu i skuviju,
Za skuviju pozlaćeno perje,
Jeste u dnu srebrom zaliveno,
A po sredi prepleteno zlatom,
A po vru kićeno biserom;
Pa pripasa sablju babajinu,
A usede konja babajina,
Otište se niz vodu Moravu,
Prvi su ga petli zapevali
Kod ubava mesta Požarevca,
A jarko ga ogrejalo sunce
Kod malena sela Dubrovice
Na Dunavu lepoj vodi ladnoj,
Al' na vodi tridest devojaka,
Te devojke belo platno bele,
I med njima sestra Nikolina,
Mila seja Martoloz-Nikole;
Jerina je jeste isprosila
Za Tomaša braca rođenoga,
Prsten dala i jabuku zlatnu,
Poarčila dvan'est tovar' blaga;
Na devojki gospodsko odelo:
Na njojzi su kaftani od zlata,
A na glavi tri venca biserna,
Tri biserna, četvrti od zlata,
Oko grla tri drobna đerdana,
Dva od zlata, treći od bisera;
Pa devojka za đerđevom veze,
Zlatom veze sve po čistoj svili
Njima Todor višnja Boga nazva:
"Božja v' pomoć, beljare devojke!
"O devojke, tako sreću stekle!
"Tako vam se ubelilo platno!
"Dušo moja, na dar ga delile!
"Kažite mi druma Smederevska?"
Sve devojke zemlji pogledaše,
Ne pogleda sestra Nikolina,
Već pobaci i đerđev i zlato,
Pa išeta na drum pred junaka:
"Eto, junak, druma Smederevska "
A besedi Todor Pomoravac:
"Dušo moja! gospođo devojko!
"Dodajde mi malo vode ladne,
"Da s' napijem trudan i umoran
"Iz daleke zemlje putujući."
Uze kondir gospođa devojka,
Pa zagrte kaftanima skute,
Pa zagazi u vodu Moravu.
Te zavati vode u kondiru,
Te junaku na konju dodaje.
Junak vode ni gledači ne će,
Mimo kondir dovati devojku,
Podiže je za se na đogata,
Pa je triput opasa pojasom,
A četvrti od sablje kajasom;
Šnjom se manu preko polja ravna,
Kako zvezda preko vedra neba;
Sunce sede, stiže dvoru svome,
Te gospodu svate sakupio,
I miloga okumio kuma;
U ponoći nagna sveštenika,
Te se junak venča sa devojkom.
Kad u jutru beli dan svanuo,
Glas dopade Jerini gospođi:
"O Jerina, luda ženska glavo!
"Zaludi si snau isprosila
"I toliko potrošila blago
"Kad si ludo roha ostavila
"Od godine opet do godine:
"Odvede je Todor od Stalaća."
Kad to čula Jerina gospođa,
Ode brže na divana Đurđu:
"Slavni Đurđu, Srpska kruno zlatna!
"Ti ne držiš kod sebe vojvode,
"Veće držiš Turke janičare,
"Vojvode ti, ka' i janičari,
"Te otimlju pod silje devojke
"Isprošene i prstenovane:
"Slušaj čuda: Todor Pomoravac
"Odveo mi snau isprošenu,
"Isprošenu i prstenovanu!"
Nasmeja se Đurađ na divanu:
"Oće Bog me moj vitez Todore!
"Al" mu vrlo trebuje devojka."
Al' ne može slavan despot Đurđe
Svojoj gospi atar da pokvari,
Već pogleda po divanu redom:
"O vojvode, moji sokolovi!
"Vitezovi, moja desna krila!
"Jeli majka rodila junaka,
"Il' sestrica braca održala
"I muškijem opasala pasom,
"Da otide do Stalaća grada,
"Da dovede vezana Todora?"
Sve vojvode zemlji pogledaše,
Dobro znadu Todor-Pomoravca,
Lako maše, al' udara teško,
Gdi udari, melem ne trebuje;
Al' ne glede četiri vojvode,
Što su skoro pristupile Đurđu,
Još Todora ni vidili nisu,
A kamo l' mu na boj izodili;
Pristupiše slavnome despotu,
Celuju ga u skut i u ruku:
"Prosti Đurđu, Srpska kruno zlatna!
"Mi idemo do Stalaća grada,
"Dovešćemo vezana Todora."
Onda Đurađ poče besediti:
"Id'te deco, pošli u dobri čas!
"Al' čujete, moja deco draga!
"Ko se godi na Todora fali,
"Sramotan je svaki se vraćao:
"Ja se bojim, moja deco draga,
"I vi ćete sramotni se vratit',
"Mene ćete vi osramotiti."
Ne slušaju četiri vojvode,
Usedoše konje vitezove,
I odoše do Stalaća grada
Kad dođoše Todoru pred dvore,
Al' u dvoru igra i popevka,
A nevesta stoji kod devera;
A vojvode s konja ne sjauju,
Već Todora pred dvore zazivlju.
Upadoše Todorove sluge:
"Na milosti, Todor-gospodaru!
"Pred dvorom ti kraljeve vojvode,
"Oni tebe pred dvore zazivlju."
Usta Todor na noge junačke,
U desnicu uze kupu vina,
Kupu vina od dvanaest oka,
A u levu šestoper pozlaćen,
Pa iziđe pred gospodske dvore,
Pa besedi Todor Pomoravac:
"Braćo moja, dobro ste mi došli!
"Od'te u dvor, vino da pijemo,
"Ja se ženim te činim veselje."
Al' vojvode ne gledaju vina,
Već Todora biju buzdovanom,
Namiriše tridest buzdovana;
Kad junaka dobolelo beše
I junačko pleće utrnulo,
Baci Todor i kondir i vino,
Pa i stade biti buzdovanom,
A kako i lako udaraše,
Iz bojni i sedal' izmetaše,
Sa dobrijem konjma rastavljaše,
A sa crnom zemljom sastavljaše,
Pa bijene opet naterao,
Te bijeni konje usedoše,
I popiše jednu kupu vina,
Kupu vina od dvanaest oka;
Pa i Todor ispratio lepo.
"Id'te, braćo, pošli u dobri čas!
"Pozdrav'te se Jerini i Đurđu,
"Kako sam vas dočekao lepo,
"A još lepše, braćo, ispratio."
Pa se majki u dvore povrati:
"Sandaćija, moja mila majko!
"Svetuj mene, moja slatka rano!
"Kud ću sade, na koju li stranu?
"Ako ć' ići Smederevu slavnu,
"Oće mene Đurađ obesiti;
"Ako ć' ići caru u Carigrad,
"Nazvaću se carev novi prebeg."
A devojka sluša od devera,
Pak se mlada pusti od devera.
Pak Todora privati za ruku:
"O Todore, dragi gospodaru!
"Zazor mi je u te pogledati,
"A kamo li s tobom besediti,
"Bit' ne može, valja besediti:
"Ti ne idi slavnu Smederevu,
"Nit' ti idi mestu Carigradu,
"Odbroj mene dvan'est tovar' blaga,
"I daj mene Srblje vitezove,
"Sedamdeset bojnokopljanika,
"Kopljanika, izbrani junaka.
"Ja ću sama ići Smederevu,
"Da Jerini za'vi arač vratim;
"A tako mi dobre sreće moje!
"Nevere ti učiniti ne ću."
Onda usta Todor Pomoravac,
Te otvori na riznici vrata,
I odbroj'i dvan'est tovar' blaga,
I dade joj Srblje vitezove,
Da gospođi zafaita nema
Putujući sama Smederevu,
Ode šnjime gradu Smederevu.
Kad je bila gradu na pogledu,
Daleko je Jerina videla
Sa čardaka sa bijele kule,
Čim je vid'la, tim je i poznala,
I na nju se grotom nasmejala:
"Blago mene, eto snae moje!
"Nevere mi učinila nije.
"Venčaće je za braca Tomaša."
Poklanja se ljuba Todorova:
"O Jerina, nesuđena za'vo!
"Ne mogu se po dvaput venčati
"Za života gospodara moga"
To ne sluša Jerina gospođa,
Već pod siljem okumila kuma,
I pod siljem nagna sveštenike,
Te venčala braca i snašicu.
A kad došla ona noćca tamna,
Te svedoše dvoje mladenaca
Kad Tomaša sanak prevario,
Trže nože ljuba Todorova,
Te zaklala braca Jerinina
Kad u jutru beo dan osvanu,
Podranila gospođa Jerina,
Te otišla u novu al-bašču,
I nabrala cveća svakojaka,
Da probudi braca i snašicu;
Kad đerdeku otvorila vrata,
Sva ložnica u krvi ogrezla,
A bratac joj u krvi ležaše,
Nevesta mu stoji čelo glave,
U ruku joj noževi krvavi.
Kad to vide Jerina gospođa,
Ud'ri licem o zemljicu čarnu,
A zapišta, kao zmija ljuta:
"Za što, snao? da od Boga nađeš!
"Za što si mi braca umorila?
"Da nij' ovo Jerina gospođa!
"Ni ti ne ćeš po svetu oditi."
Povikaše Srblji vitezovi,
Sedamdeset bojnokopljanika:
"Ostani se, Jerina gospođo!
"Od neveste ljube Todorove,
"Od neveste, od naše gospođe!
"Da nis' ovo Srblji vitezovi'
"Ni ti ne ćeš po svetu oditi."
Onda ode Jerina gospođa,
Ode brže na divana Đurđu:
"Slavni Đurđu, Srpska kruno zlatna!
"Snaa mi je never' učinila,
"Zaklala mi braca u ložnici."
Tad' joj stade Đurađ besediti:
"O Jerina, luda ženska glavo!
"Šta s' tražila, još si malo našla;
"A nisam li tebe besedio:
""Ostani se, Jerina gospođa,
""Od neveste ljube Todorove?""
Ona svoga braca izgubila,
Svoga braca saranila lepo,
Sa snaom se lepo pomirila,
I sav joj je arač poklonila,
Te nevesta ode dvoru svome.