Ženidba Sekule-srdara
U našega kneza viteškoga,
U njega ti lepu ćerku kažu,
Lepu ćerku Draginju devojku,
Koja nosi i srebro i zlato,
Droban biser i kamenje drago, 5
Na rukama devet prstenova,
Svaki vredi do devet gradova,
Sama burma košta Carigrada;
Na pojasu dragi kamenovi,
Spram kog' vidi lepo večerati, 10
I dvanaest konja podkovati,
U po noći kao u po dana.
To dočulo Type momče mlado,
Koje brani tu tursku ormandu,
Pa je doš'o pred kneževe dvore, 15
Od kneginje vodice zaisko.
Al' kneginja turski ne doznaje,
Šta joj veli Type momče mlado,
Već Draginja turski doznavala,
Pa je majki srpski tumačila, 20
A mati joj 'vako besjedila:
„Uzmi pehar u bijele ruke
„Pa zajti mu vodice lađane!“
Kad je ona razumela reči,
Uze pehar u bijele ruke, 25
I njemuka vodice donela.
Ne će Type vode ni da gledi,
Već on gledi Draginju djevojku,
Kako j' lepa, radosna joj majka!
Pa se naže preko polja ravna, 30
Baš na ime paši od Udbina.
Pa besjedi paši gospodinu:
„U toliku pašaluku tvome,
„Nema take lepote u svetu,
„Ko što ima u Grahovu bjelu! 35
„Ta mogla bi biti pašinica,
„I zvati se mlada kadundžika!"
Njega paša pomilova rukom:
„Fala, Ture, fala djete moje,
„Koje si mi dobar glas donjelo!“ 40
Pa on piše sitnu knjigu bjelu,
Pa on šalje u Grahovo bjelo:
„Oj Nikola, drago djete moje,
„Šta sam čuo, sine, u tebeka,
„Da u tebe ljepu ćerku kažu, 45
„Ljepu, ćerku Draginju djevojku?!“
Nikola je njemu besjedio,
I ovako njemu, odpisao:
„U men' ima lepo žensko dete,
„Al' je moje djete isprošeno, 50
„Isprošeno za Sekulu mladog,
„Mladog sina vojevode Janka,
„A iz Senja bijeloga grada,
„Koji jaši dobroga čilaša,
„Pa mu čilaš odpustio krila, 55
„K'o da mu je u pomoći vila,
„Kanda roda Kraljevića Marka!“
Pa ostavi onu knjigu bjelu,
Pa on piše drugu knjigu bjelu,
Koja ide u Senja bijela, 60
A na krilo Sekule-srdara:
„Ajde sine, što-god brže možeš,
„Hoće paša da otme djevojku!“
Kad je čuo Sekula-srdare,
Svrh je sebe na konja skočio, 65
Pa on ciknu kao guja ljuta,
Pa s' oblači i oprema ljepo,
Sve u srebro i u čisto zlato,
Droban biser i kamenje drago,
Na čitaša mrku međedinu, 70
Po njem stere zlaćane ćultane,
A preteže zlaćane kolane,
Pa on ide u Grahovo bjelo,
Pravo ide starcu na užinu.
Kod starca je užinu užin'o, 75
I tu bio noćcu prenoćio;
Kad u jutru beo dan osvanu,
Ali sprema Grahovački kneže,
Sprema ćerku u Udbine grada,
Da mu vidi paša lepu ćerku. 80
Kad je došla u Udbine grada,
Al' bjesedi paša iz Udbine:
„Oj Draginja, drago djete moje,
„Kaži, čedo, za kog voleš poći?
„Il' se voleš zvati pašinica, 85
„Ili mlada poći za junaka?
„Kod junaka nosiš čistu svilu,
„Kod mene ćeš u svimi hoditi,
„A nosićeš i srebro i zlato,
„Droban biser i kamenje drago!“ 90
Prevari se ujede je guja,
Pa govori paši gospodinu:
„Ala jeste, paša gospodine,
„Ja se volem zvati pašinica,
„Nego mlada poći za junaka!“ 95
Kad to čuo Sekula-srdare,
On ti ide paši gospodinu,
Pa besjedi Sekula-srdare:
„Kažider mi, paša gospodine,
„Deder kaži toj tvojoj Draginji, 100
„Neka pruži svoju desnu ruku,
„Da ja junak sakidam prstenje,
„Jer prstenje mene mnogo košta:
„Svaki vredi po devet gradova,
„Sama burma košta Carigrada!“ 105
Al' besedi paša gospodine:
„Pruži, Draga, tvoju desnu ruku,
„Neka kaur sakida prstenje!“
Pruži ona ujede je guja,
Trže sablju Sekula-srdare, 110
Trže sablju otseče joj ruku;
Pa podviknu jasno, glasovito:
„Sad smo, pašo, pravo podelili,
„Meni ruka a tebi djevojka!“
Al' besjedi paša od Udbine: 115
„Oj Sekula, jedna jogunice,
„Sutra ćeš mi na mejdan izići,
„Na čistome polju Grahovačkom,
„Tad ću tebi oduzeti glavu!“
Pa on piše sitne knjige bjele, 120
Pa ih šalje u Bosnu ponosnu,
A po one Bosanlije Turke,
Koliko je na gorici lista,
Toliko je u Turčina vojske!
Pa dozivlje Type momče mlado: 125
„Odi, Ture, drago djete moje,
„Da ti kažem do dve do tri reči:
„Oćeš-li mi sakinuti glavu,
„Sa Sekule iz Senja srdara?
„Ako-li mi, sine, to učiniš, 130
„Ja ću tebi Bosnu pokloniti,
„Pa njom vladaj za života tvoga,
„I daću ti jednu kulu blaga,
„U kojoj je do kolena zlato,
„I daću ti bulu za sluškinju!" 135
To je Ture teško dočekalo,
Pa besjedi naši gospodinu:
„Hoćeš dati što si obećao?"
Al' ga paša pomilova rukom:
„Hoću, Ture, drago djete moje!“ 140
Pa se Type kroz poljanu vine,
Kroz poljanu bjeloga Grahova,
Kanda zvezda preko neba pređe,
Na poljani Sekulu našao,
Triputa je njega obišao, 145
Četvrti put sabljom izmanuo!
Al' Sekuli Bog i sreća dade,
Nikakve mu rane ne zadade,
Već košulju utera u pleća.
Ali viknu Sekula-srdare: 150
„Oj Turčine vjero nekrštena,
„Nije majka rodila junaka,
„Nit' Turčina kučka oštenila,
„Ko b' Sekuli na mejdan iziš'o,
„I skinuo sa ramena glavu, 155
„Vidiš more, da si poginuo!
„Što-li će ti nena kukavica,
„Što-li će ti bula udovica?“
Ponda manu i desno i levo,
A kako je lako zamanuo, 160
Pod njime je sedlo presekao,
Pade Ture u zelenu travu.
Pa podviknu Sekula-srdare,
Pa podviknu jasno glasovito:
„Što si stao, pašo od Udbine? 165
„Kupi, pašo, svu svoju ormandu,
Pa ti odi meni na mejdane!“
Nema kuda paša gospodine,
Već on kupi svu svoju ormandu,
Pa on dođe njemu na mejdane; 170
Koliko je na gorici lista,
Toliko je u Turčina vojske!
Pa se magla vedru nebu digla,
Ne vidi se nebo od prašine,
Kako lete Turci na mejdane! 175
Al besedi Sekula-srdare,
On besedi svojemu čilašu:
„Oj čilašu, drago dobro moje,
„Evo lete Turci na mejdane,
„Ajde sada, juriš, među Turke!" 180
Kako mu se čilaš rasrdio,
Sedam fati unapredak skače,
Bjelu penu preko sebe baca,
Iz ušiju gromovi pucaju,
Iz nozdrva ladna kiša bije, 185
Iz kopita oganj-vatra sjeva;
Kad se oni jesu sustrčali,
Pet stotina sabljom isekao,
Pet stotina ode ranjenika,
Da ni jedan preboljet' ne može; 190
Pet stotina konjem pogazio,
Pet stotina buzdovanom bije,
Pet stotina nateruje junak,
Jedan drugom da vezuje ruke.
Od Turaka niko ne ostade, 200
Samo osta paša od Udbine,
I on bježi, pa se Bogu moli:
„Mili Bože, iznesi mi glavu,
„Nigde više na mejdane ne ću,
„Za života ti senjski srdara, 205
„Ponajviše Sekule-srdara!“
Od gospode niko ne ostao,
Samo paša od Udbine grada.
Prestupa mu Sekula serdare:
„Ala pašo, tebe nužda našla, 210
„Vidiš, paša, da ćeš poginuti!"
Trže sablju odseče mu glavu.
Pa podviknu jasno glasovito:
„Pogledajder, od Grahova kneže,
„Di je paša, a di mu je glava, 215
„A di jošte pašina ormanda?"
Pa se krenu s Bogom putovati.
Kad je doš'o dvoru svome bjelom,
Ot'šo junak, a naš'o djevojku,
Pa se junak opet oženio, 220
I opet je na mejdan išao.
Sa gospojom porod porodio,.
Do tri ćeri i devet sinova!
Ćeri jeste dao za gospodu,
A sinove ženi od gospode!225
