5
Ženidba Pivljanina Baja
Vezak vezlo tridest đevojaka,
Tamo neđe Senju na Krajinu,
A na tanku Ivanovu kulu,
Sve sestara vlaškijeh serdara,
Među njima Anđa Ivanova,
Svaka cura bješe isprošena,
Svaka cura đuvegiju hvali,
A ne hvali Anđa Ivanova,
Nego mlada suze prolijeva,
Od očiju niz bijelo lice.
Besjedi joj Jela Mandušića:
"Kujo jedna, Anđelijo mlada,
Evo ođe tridest drugarica,
Svaka cura đuvegiju hvali,
A ti si se mlada ponijela,
Đe je tebe dobar isprosio,
Dobar junak Pivljanine Bajo,
Od pitoma Risna i Perasna!"
A govori Anđelija mlada:
"Prođi mi se Jelo Mandušića,
Nijesam se mlada ponijela,
Đe je mene dobar isprosio,
Dobar junak Pivljanine Bajo, -
Zaludu je mene isprosio
I veliko blago potrošio,
Kad se ljuta naturila guja,
Ljuta guja Biščanin Alija,
Te je mene mladu preprosio,
Bajovo je raskov'o prstenje,
Te udrio na hrte litare
I Bajovu čohu raskrojio,
Pa udrio na hrte pokrovce;
Bog ubio senjskog kapetana,
Te me mladu dade za Turčina,
A ja mlada za Turčina neću,
No ću zavit' oči u maramu,
Pa ću skočit' u vodu studenu!"
Mnidijaše niko ne čujaše,
To je čuo Senjanine Ivo,
Pa dohvati divit i hartiju,
Pa je sitnu knjigu napravio,
A sprema je Pivljaninu Baju:
"Čuješ zete Pivljanine Bajo,
Znaš li Bajo nije davno bilo,
Kad si doš'o Senju na Krajinu,
U mene si curu isprosio
I mnogo si roka ostavio,
Ostavio tri mjeseca dana,
Da ti dođeš za đevojku, Bajo, -
Zaludu si curu isprosio,
E se ljuta naturila guja,
Ljuta guja Biščanin Alija,
Te je tvoju curu preprosio,
Otiće ti cura za drugoga,
Za Turčina Biščanin Aliju, -
Čim dobiješ ovo moje pismo,
Odmah kupi kićene svatove,
Hitaj Bajo odmah za đevojku,
Jer će cura otić' za drugoga."
Pa kad Baju knjigu napravio,
Odmah drugu Ivan nakitio,
Pa je piše Bišču na Krajinu,
Baš Turčinu Biščanin Aliji:
"Čuješ zete, Biščanin Alija,
Kad si curu u men' isprosio,
Ljuta se je naturila guja,
Ljuta guja Pivljanine Bajo,
Te je tvoju curu preprosio,
Đevojka će otić’ za drugoga,
Kupi svate hitaj za đevojku,
Jer će cura otić' za drugoga!"
Pa je i tu knjigu ispratio.
Knjiga dođe Baju Pivljaninu,
Kad vidio šta mu knjiga piše,
Četiri ga jada zadesiše;
Kod njega se sestrić pridesio,
Po imenu dijete Jovane:
"Moj ujače, Pivljanine Bajo,
Oklen tebe sitna knjiga dođe,
Te je tako tebe zabrinula,
Je li knjiga od duga megdana?"
Besjedi mu Pivljanine Bajo:
"Moj sestriću, dijete Jovane,
Nije knjiga od duga megdana,
No mi cura hoće za drugoga,
Da za koga ne bi ni žalio,
No se ljuta naturila guja,
Ljuta guja Biščanin Alija,
Pa mi cura hoće za Turčina!"
Kad začuo sestriću Jovane,
Planu Jovan kao vatra živa:
"Ne boj mi se moj ujače Bajo,
Cura otić' neće za Turčina,
Dok je nama na dva rama glava,
Nego sade svate da kupimo!"
Skoči Jovan od zemlje na noge,
Sitne knjige na sve strane piše
I poziva Jovan u svatove,
Knjigu piše Limu barjaktaru,
A da hita do Bajova dvora
I da kupi kićene svatove,
Po Primorju i oko Primorja
I malene lomne Gore Crne,
Dok skunio pet stotina svata,
Skupiše se pod Bajovu kulu,
Postaviše Lima barjaktara,
Da on bude svatski starješina,
A đevera sestrića Jovana
I ostale po redu svatove,
Sve dadoše što je za kojega,
Pa s' otale svati podignuli,
Dan po danak, a konak po konak,
Dok dođoše Senju na Krajinu,
Jeka ide Senju ia Krajinu,
Od dobrijeh konja i junaka
I pušaka boja žestokoga.
A da vidiš Senjanina Iva,
Kad je Ivo ugledo svatove,
On izlazi u polje zeleno
I sretoše kićene svatove,
Ruke šire u lice se ljube,
Za junačko pitaju se zdravlje.
Tu svatove divno razrediše,
Na petine i na devetine,
Da je ljepše svatu na konaku,
Baja vodi na bijelu kulu
I sestrića dijete Jovapa.
Taman sjeli i otpočinuli,
Dokle stade jeka iz prijeka,
Dok evo ti silne poturice
I on vodi kitu i svatove.
Kad ih bio ugledao Ivo,
On iziđe u polje zeleno,
Na on srete kićene svatove,
Lijepo ih Ivo dočekao
I Turčinu razredi svatove,
Na petine i na devetine,
Da je ljepše svat'ma na konake,
A Aliju povede na kulu,
Sastaše se dvije đuvegije,
Tu ih divno Ivo dočekao.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Skupljaju se kićeni svatovi,
Povikaše glasiti čauši:
"Azurala kićeni svatovi!"
No da vidiš muke i nevolje,
Jedna cura, dvije đuvegije,
Pa se odmah naredit' ne more.
Bajo veli: "Moja je đevojka,
Ja sam curu prije isprosio!"
A Alija: "Moja je đevojka,
Ja sam ti je blagom naturio!"
Odmah ćahu zametnuti kavgu,
No ne dade Senjanine Ivo:
"Stan'te malo dvije đuvegije,
Vi nemojte kavgu zametati,
No gledajte no se naredite,
Vi izid'te tamo na glavicu,
Pa prostrite divan kabanicu
I prostrite burme i prstenje,
Ja ću izvest' lijepu đevojku,
Nek' obere koga njojzi drago,
Vi ostali u svatove pođ'te!"
Tu su oni poslušali Iva,
Iziđoše pred bijelu kulu
I prosuše burme i prstelje,
Ivo mladu povede đevojku.
No da vidiš prokletoga Iva,
Besjedi mu lijepa đevojka:
"Mio brate, Senjanine Ivo,
Ja te Bogom velikijem kumim,
Kaži mene Bajovo pršćenje,
Živa otić' za Turčina neću!"
A Ivo joj na to odgovara:
"Sestro moja, Anđelijo mlada,
Nemoj uzet' Pivljanina Baja,
A šta će ti ajduk od ajduka,
Koji kuće ni kućišta nema,
No ti uzmi silnoga Turčina,
A đe no ćeš gospodovat' mlada,
Svilu presti, a zlato derati,
Šećer jesti, mednu vodu piti!"
Ali cura suze prolijeva:
"Mlada otić' za Turčina neću!"
Kad dovede lijepu đevojku,
Tu je Ivo bio prevario,
Te ne uze Bajovo prstenje,
Nego uze silne poturice.
Kad pokuii burme i prstenje,
Skoči Ture od zemlje na noge,
Pa đevojku prihvati za ruku:
"Baš aferim Anđelija mlada,
Voljeću te kao moju dušu!"
Pa joj skide zlaćane marame,
Pa naturi duvak i feredžu.
Planu Jovan kao vatra živa,
Odmah ćaše zametnuti kavgu,
No ne dade Senjanine Ivo:
"Vi nemojte zametati kavgu,
No vodite lijepu đevojku,
Nek' je Bajo svatski starješina,
A đevera sestrića Jovana!"
Tu skočiše pa ih umiriše
I svatovi na to pristadoše,
Tu ručaše kićani svatovi,
Svatovi se divno opremiše
I đeveri spremiše đevojku.
Otalen se svati podigoše
I odoše preko polja ravna,
Odvedoše lijepu đevojku.
Kad su svati pro planine bili,
Blizu bili dvije raskrsnice,
Jedna ide u rosno Primorje,
Druga ide Bišču na Krajinu,
Jovan ide kraj đevojke mlade,
Pa joj Jovai tio progovara:
"Jao mene nesuđena ujna,
Ako Bog da bićeš mi suđena,
Dok je moja na dva rama glava!"
To ga začu Biščanin Alija:
"Moli Boga sestriću Jovane,
A za ajtar Pivljanina Baja,
Sabljom bi ti posjekao glavu!"
No da vidiš dijete Jovana,
Do đevojke konja poprićera,
Pa joj diže duvak i feredžu,
A naturi od zlata marame.
Pošto viđe silna poturica,
On poteže bistra dževerdana,
Pa on gađa dijete Jovana,
Salomi mu nogu u koljenu.
A kad puče puška u Turčina,
Ostali se svati uzmutiše,
Onda tanke puške zapucaše,
Pade tama od puščanog praha,
Pobiše se ognjem žestokijem,
Ni brat brata poznati ne može,
A kamo li Turčin kaurina,-
Po čemu se Turci razlikuju,
Turci viču azret i Alija,
Srbi viču Isus i Marija,
Sam' ostade u polju đevojka,
Od tame se ništa ne viđaše.
Boga moli lijepa đevojka:
"Daj mi Bože vijor niz planinu,
Da ja viđu sinja kukavica
Ima l' ikog živa od svatova,
Da ja vidim sinja kukavica,
Ko li gine, ko li zadobiva?"
Dokle vjetar niz planinu punu
I rašćera tamu niz planinu,
Dok se dade njojzi pogledati,
Od svatova nikog ne viđaše,
Bez đevera dijete Jovana,
Pa cijepa od zlata marame,
Te Jovanu rane zavijaše;
Dok ugleda Pivljanina Baja,
A kakav je neobičan Bajo,
Krvava mu do ramena ruka
I njegova oštra posjeklica,
Iz lakat' mu krvi ledenica
I on vodi svezana Turčina,
A Turčina Biščanin Aliju,
Svezanijeh naopako ruka;
Bajo dođe sestriću Jovanu
I Jovana vidi pod ranama:
"Moj sestriću, dijete Jovane,
Moreš li mi rane preboljeti?
Jesu li ti rane od vidanja,
Da te vodim Risnu i Perasnu,
Da dobavim od mora ećime
I nabavim preblage meleme!"
Besjedi mu dijete Jovane:
"Moj ujače, Bajo Pivljanine,
Ja ti rane mogu preboljeti!"
Stadoše se okupljat' svatovi,
Skupilo se četiri stotine,
Što ih Bajo bješe izbrojio
I stotinu njemu izginulo,
Što mrtvijeh i što ranjenijeh,
Od Turaka niko ne uteče,
Ni da kaže kako mu je bilo,
Osim jednog đuvegije mlada
I njemu su savezane ruke.
Kad je Bajo skupio svatove,
Što je njemu preteknulo živo,
Pa je mrtve svoje sahranio
I ostavi Bajo na planinu
I svakoga divno sahranio
I kada se svati iskupiše,
Tada Ibru posiječe glavu
I odvede lijepu đevojku
Do pitoma Risna i Perasna,
Tu svadbova za neđelju dana,
Tu dovede i popa i kuma,
Te se vjenča s lijepom đevojkom.
A Jovanu dobavi ećime,
Te Jovana divno izvidao.
Ljudi vele da j' istina bilo,
Ja l' je bilo, ja li nije bilo,
Sad velimo da se veselimo.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
