Ženidba Mije Begovića[1]
Sina ženi begova gospoja,
Ona ženi Miju jedinoga,
Isprosi mu Anncu devojku.
Malo Ani roka ostavili,
Malo roka dok do dvora dođe 5
I sakupi kićene svatove.
Lijepe je svate sakupila,
Sve mezimce negom negovane,
Bele konje, a mrke junake,
Vučji kapa, mori podbradnika. 10
Izbaciše pušku dvocjevkinju,
Pa razviše svilene barjake,
Udariše bubnji i svirale,
Razigraše pomamne konjice
I odoše gorom po djevojku. 15
Kad su došli devojačku dvoru,
Gostili se za nedelju dana,
Vino pili i konje igrali,
Sve nadigra svate i junake,
Nadigrala udavača Ana. 20
Al' govori iz oblaka vila:
„U z’o čas si, jedinice Ano,
U z’o čas si kolo nadigrala,
Zaći će ti tvoje jarko sunce
Neljubljeno i nezagrljeno!” 25
To govori vila iz oblaka,
To govori, Mijo se obori
Usred kola, sv’jetu na pogledu,
Dole pade, više ne ustade
I predade Bogu svoju dušu. 30
Kad zacvili neljubljena Ana,
Sve kolo zaplakalo bilo,
Nit’ ostala u svatovi duša
Koja nije Miju celivala,
Celivala i rosila lice. 35
Mrtva Miju Ana celivala,
Celivala, pak je zapevala:
„Čarne oči, jer me ne gledate
K'o šgo ste me kod majke gledale!
Medna usta, jer me ne ljubite 40
K'o što ste me kod majke ljubila!
Bele ruke, jer me ne grlite
K’o što ste me grlile kod majke!”
Kida Ana svoj venac zeleni
I nakiti u sanduku Miju, 45
Od prstenja krst mu načinila,
Od priveza pokrov sakrojila
I pokriva Miju jedinoga.
Glas dopao begovoj gospoji,
Cvili, plače begova gospoja, 50
Pa uzima tanane pokrove,
Brzo jezdi jedinome Miji
Da pokrije čedo neženjeno.
Besedila Anica devojka:
„Svekrvice, mila moja majko, 55
Nerođena kano i rođena,
Ja sam Miju lepo saranila,
Od prstenja krst mu napravila,
Od prevljeza pokrov sakrojila
I pokrila Miju jedinoga!” 60
Svekrvica Ani besedila:
„Oj Anice, moja jedinice,
Jer mi nisi bar do dvora došla?”
Odgovara Anica devojka:
„Svekrvice, moja mila majko, 65
Nerođena kano i rođena,
Ja bi došla dvoru bijelome,
Al’ je mene sreća preskočila,
Mrtav Mijo u kolu klonuo,
Baš u kolu, u majčinu dvoru, 70
I predao Bogu svoju dušu!”
Kad su Miju svati saranili,
Vode majku dvoru bijelome,
Savijaše svilene barjake,
Ućutaše bubnji i svirale, 75
Mukom idu, mukom jadikuju,
Mukom s majkom i tugu dijele.
Kad stigoše dvoru bijelome,
Dvori b’jeli tamom potavniše,
Uvatiše kolo naopako, 80
Pop’jevaše pesme žalovite,
Otpjevaše Miju jedinoga.
(ASANU, br. 8552/257, XV, 2, br. 85).
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
