5
Ženidba Miloša Obilića
(Iz Hercegovine)
Slavu slavi sveti Aranđele,
Uranila Jelisavka mlada,
Mila šćerca slavna car-Lazara,
U Kruševu na bijeloj kuli,
Prije zore i bijela dana,
Pa pošeta do kava-odžaka,
U odaju vojvodi Milošu,
Pak Milošu dobro jutro viče,
A sluga joj zdravlje prihvatio,
I ispred nje na noge skočio,
Od očiju suze protočio,
A gospođa njemu govorila:
„Slugo naša, vojvoda Miloše!
„Što proljevaš suze niz obraze,
„Đe sam došla u tvoju odaju,
„Da mi ne daš kavu ni rakiju?
„Vas je trošak mila babe moga,
„Ti ne žali cara čestitoga;
„A da si ti meni dolazio,
„Ja bih tebi kavu doranila
„I bojali čibuk zapalila,
„I donjela vina i rakije.“
Onda Miloš stade besjediti:
„O gospođo, lijepa đevojko!
„Zar ne znadeš — ako Boga znadeš!
„Tvoje seke kitne Anđelije!
„Ona hoće tebe opaziti,
„Pa će tebe caru opadati
„I mene će s glavom rastaviti.“
Kad to doču lijepa đevojka,
Otalen se natrag povratila,
Pa otšeta u svoje odaje,
Hesapljaše: niko ne viđaše,
A to gleda ljuba Brankovića,
Pa dokaza Brankoviću Vuku:
„Vidi seke, Jelisavke mlade!
„Đe Milošu ide u odaju
„Prije zore i bijela dana,
„Miloš će joj obljubiti lice
„I sramotu caru učiniti,
„Već ti kaži slavnu car-Lazaru,
„Nek pogubi jednog nevjernika,
„A ja odoh k miloj mojoj majci.“
Kad Anđuša majci dolazila,
Kazuje joj, što je i kako je;
A Milica govorit' ne dade,
No ovako šćeri odgovara:
„Sjedi dolje, Brankovića ljubo!
„Obilić je soja gospodskoga
„I u sebi čista srca svoga,
„Sramote mi učiniti ne će.“
Tu Anđušu rezil učinila.
Al' da vidiš Brankovića Vuka,
On ti caru opada Miloša:
„Vidi care, slavni gospodare!
„A Miloša jednog nevjernika!
„Što će njemu cura u odaji?
„On će njojzi obljubiti lice
„Na sramotu slavna car-Lazara;
„Ako ćeš ti mene poslušati,
„Ti ćeš njega skoro pogubiti.“
A kad doču slavan car-Lazare,
Jemin čini pogubit Miloša.
Kad dočula gospođa Milica,
Moli cara i u ruku ljubi:
„Gospodine, slavan car-Lazare!
„Ne moj svoje pogubiti sluge,
„To je nama od Boga grehota,
„A od ljudi golema sramota,
„To će čuti sve sedam kraljeva,
„Svaki će se tebi udiviti.“
Molila se, umolit ne more,
Što car reče, preporeći ne će.
Kad viđela, da će ga smaknuti,
Ovako je njemu govorila:
„Gospodine, slavan car-Lazare!
„Ovako ćeš pogubit' Miloša:
„Pašalji ga u zemlje odmetne,
„Kara-Vlaškoj i Kara-Bogdanskoj,
„Što su nam se skoro odmetnule,
„Pa ne daju danka ni harača,
„No ti spremaš tvoje Brankoviće,
„Da pokupe danke i harače
„I da zemlje pod ruku okrenu;
„Kako koji tamo odlažaše,
„Već se nikad amo ne vraćaše,
„I Miloša hoće pogubiti.“
A kad doču slavan car-Lazare,
On dobavi vojvodu Miloša,
Pak na njega pogleduje krivo.
„Slugo moja, vojvoda Miloše!
„Ti do sutra opremi paripa,
„Da putuješ u zemlje odmetne,
„Da pokupiš danke i harače.“
Kad dočuo vojvoda Miloše,
Golemu se jadu osjetio,
Otalen se natrag povratio,
Pa eto ga do kava-odžaka,
I proljeva suze niz obraze,
A gleda ga Jelisavka mlada,
Sa odaje sa džamli pendžera,
Pa Milošu vako progovara:
„Slugo moja vojvoda Miloše!
„Što proljevaš suze niz obraze?“
Sve joj Miloš po istini kaže:
„O gospođo, lijepa đevojko!
„Koliko sam tebi govorio,
„Da ćeš mene s glavom rastaviti,
„Sad me care pogubiti daje,
„Oprema me u zemlje odmetne,
„Kara-Vlašku i Kara-Bogdansku,
„Da pokupim danke i harače,
„Da mu zemlje prihvatim pod ruku,
„A nikad ih pokupiti ne ću,
„No ja vidim, da ću poginuti.“
Govori mu cura sa pendžera,
„O Miloše, moja prava slugo!
„Ti se ne moj na to prepanuti,
„Kako su se zemlje odmetnule,
„Sve on šalje svoje Brankoviće,
„Brankovići prokleto koljeno
„I tamo su zulum poradili:
„Jedna glava ištu dva harača,
„Na godinu četiri poreza,
„Čula jesam, đe govore ljudi,
„Teška žena da im harač daje, 125
„Sirotinji zulum odolio,
„Na to su se zemlje odmetnule,
„Već ču li me moja prava slugo!
„Kada sutra bijel danak svane,
„Pozvaće te slavan car Lazare, 130
„Da ti Ferman i opravu dade,
„Slugo moja, vojvoda Miloše!
„Ti zaišti careva Fermana,
„I zaišti do dva Jugovića,
„Najmlađega i najstarijega, 135
„Najstarijeg Boška Jugovića,
„A najmlađeg dijete Nenada;
„Ako tebi Bog i sreća dade,
„Te ti dadu oba Jugovića,
„Jugovići mudri i pametni, 140
„Vi hoćete bidat pokupiti
„I pod ruku caru okrenuti.“
Kad Miloša tako sjetovala,
Miloš ode u svoje odaje.
Kako sutra bijel dan osvanu, 145
Uranio vojvoda Miloše,
Pa pošeta slavnu car-Lazaru,
Te zaiska careva Fermana,
Car mu dade sićana Fermana,
I zaiska do dva Jugovića, 150
Najmlađega i najstarijega,
Najstarijeg Boška Jugovića,
Najmlađega dijete Nenada;
Ne dade mu do dva Jugovića:
„Valja t' ići, da ne ćeš ni doći?“ 155
To Milošu care odgovara;
A Miloš se natrag povratio,
Pa otide konjma u podrume,
Te debela opremi ždralina,
Pa pošeta sitnijem sokakom, 160
Objema se rukam podnimio,
A proljeva suze niz obraze.
Opazi ga Jelisavka mlada
Sa pendžera sa bijele kule,
Ovako je njemu govorila: - 165
„Slugo naša, vojvoda Miloše!
„Šta ti jutros babo odgovara?
„Dade li ti sićana Fermana?
„Dade li ti do dva Jugovića?“
- Dade meni sićana Fermana, 170
„A ne dade do dva Jugovića,
„No ovako meni odgovara:
„„Valja t' ići, da ne ćeš ni doći.““
Ovako mu cura govorila:
„Oj Miloše, moja prava slugo! 175
„Kad ti pođeš i povedeš ždrala,
„Uvrati se meni pod pendžere.“
Miloš ode, posjede ždralina,
Pa uvrati konja pod pendžere,
Ovako ga cura sjetovala: 180
„Slugo naša, vojvoda Miloše!
„Kad ti dođeš zemlji Kara-Vlaškoj,
„Kara-begu na konak panućeš,
„Dobro će te beže dočekati,
„Tu ćeš biti dva bijela dana, 185
„A kad treća zorica osvane,
„Pitaće te beže Kara-beže:
„„Carska slugo, vojvoda Miloše!
„„Doklen te je care opremio,
„„Opremio tebe i ždralina?
„Sve mu onda naustice kaži,
„Pokloni se i dva i tri puta,
„I podaj mu sićana Fermana,
„Neka vidi, što mu knjiga piše;
„On će tebi onda govoriti:
„„Hvala tebi, vojvoda Miloše!
„„Kada si se k nama potežio,
„„Daću tebi vješte kalauze,
„„Iz svoje te zemlje ispratiti;
„Kad ti dođeš u Kara-Bogdansku,
„Bogdan-begu na konak panućeš,
„Dobro će te beže dočekati,
„Tu ćeš biti tri bijela dana,
„Kad četvrti bijel dan osvane,
„Pitaće te beže Bogdan-beže:
„„Carska slugo, vojvoda Miloše!
„„Što je tebe care opremio?
„Sve ti njemu naustice kaži,
„I podaj mu sićane Fermana,
„Pokloni se i dva i tri puta,
„Pa što tebi Bog i sreća dade.“
Kad Miloša cura sjetovala,
Dade njemu sedam boščaluka:
„Eto tebi, moja prava slugo!
„Kad se svlačiš, da se preoblačiš.“
Miloš pođe, otište ždralina,
Kuda ide, Kara-Vlaškoj dođe,
Kara-begu na konak panuo,
I dobro ga beže dočekao.
Tu je bio dva bijela dana.
Kad je treće jutro osvanulo,
Pita njega beže Kara-beže:
„Carska slugo, vojvoda Miloše!
„Što je tebe care opremio?“
Sve mu Miloš od istine kaže,
I dade mu careva Fermana,
Kad vidio što mu Ferman piše,
Ovako je njemu govorio:
„Hvala tebi, vojvoda Miloše!
„Kada si se na to potežio,
„Mi ćemo te poslušati slavno
„I pokupit' danke i harače;
„Ev imade sedam godinica,
„Kako sprema svoje Brankoviće,
„Brankovići zemlji zulumćari:
„Jedna glava, ištu dva harača,
„Na godinu četiri poreza,
„Teške žene, da harače daju,
„To nam zemlja trpjeti ne more.
„No zaplaka sirotinja ljuta,
„Pa su teške suze sirotinjske,
„Pogubiše sedam Brankovića,
„I na naske puške okrenuše,
„To je čulo sve sedam kraljeva,
„Da smo se mi caru odmetnuli,
„A sad ćemo cara poslušati.“
Pa mu dade svoje pratioce,
„Hajde idi, begu Bogdan-begu,
„Dok ja skupim na tovare blago,
„Opet ćeš mi na konak panuti,
„I od mene blago prihvatiti.“
Ode Miloš do Kara-Bogdanske,
Bogdan-begu na konak panuo,
I dobro mu na konaku bilo,
Pita njega beže Bogdan-beže:
„Carska slugo, vojvoda Miloše,
„Što je tebe care opremio?“
Sve mu Miloš po istini kaže.
Pokloni se, pa mu Ferman dade,
Kad vidio što mu Ferman piše,
Milošu je vako govorio:
„Hvala tebi, vojvoda Miloše!
„Kada si se za to potežio,
„Ev imade sedam godinica,
„Kako sprema svoje Brankoviće
„Zulumćari zemlji dotužiše:
„Jedna glava, ištu dva harača,
„Na godinu četiri poreza,
„Teška žena, da im harač daje;
„Sirotinji zulum utužio,
„Na naske su puške okrenuli,
„Pogubili carske poglavare,
„Dočulo je sve sedam kraljeva
„Da smo se mi caru odmetnuli,
„A sad ćemo cara poslušati.“
Pa sakupi svoje poglavare,
Sastaviše tridest mazgi blaga,
I dade mu svoje pratioce,
Iz svoje ga zemlje ispratiše,
Dopratiše zemlji Kara-Vlaškoj,
Kara-begu na konak panuo,
Dobro ga je beže dočekao,
I dade mu tridest mazgi blaga,
I dade mu svoje pratioce,
Iz svoje ga zemlje ispratiše,
Pravo ode Krušev-dolu slavnom.
Glas dopade slavnu car-Lazaru,
Da mu ide vojvoda Miloše,
I da goni peset mazgi blaga,
Car poteže srčali durbina,
Okrenu ga niz polje Kosovo,
Dok ugleda vojvodu Miloša,
Đe mu ide i đe goni blago,
Preda nj ga je opravio sluge,
Te mu sluge konja prihvatiše,
Odvedoše do careva dvora.
Njega srete slavan car-Lazare,
Pak Miloša zagrlivši ljubi:
„Prosti meni, moja prava slugo!
„Bog ti dao i ko te rodio
„I pameti takoj naučio,
„A ja sam se vrlo ogrješio.“
I dade mu od riznice ključe,
Predade mu haznu svukoliku,
Da mu bude carski haznadare,
I dade mu Jelisavku mladu,
Do vijeka za vijernu ljubu.
Tadaj care oženi Miloša.
Kad dočuo Brankoviću Vuče,
Za tri dana i noći četiri
Nit' se diže, nit' umiva lice,
Nit' iziđe caru u odaju,
Al' zaludu, Fajde ne imade.
