Ženidba Milana Toplice
Šetnju šeće Obilić Miloše,
Rano jutrom, u ogrranak sunca
Po Spletaku gradu latinskome,
Ispod kule od Spletaka kralja,
Tiho Miloš po kaldrmi šeće, 5
Na njemu je čudna đeisija:
Prigrnuo ćurka velikoga,
Iznutra js samur lisičina,
A na lice od skerlet-kadife;
Uz prsa su šeriti od zlata, 10
A po čohi izvezene grane,
Zlatne grane na četiri strane;
Po prsima prepleteno zlato,
Izvedeno na trostruke ruke;
S jednu stranu dugmeta od zlata, 15
S druge strane alke ispletene,
Što sapinju puca niz njedarca:
Sedimeest je od zlata dugmeta,
Svako dugme od po litre zlata,
A što bješe dugme pod grhocem, 20
To je dugme od tri litre zlata.
Oko vrata sva jaka od zlata,
Iznutra je žuta lisičina,
A na lice suho čisto zlato,
Potkićeno dragijem kamenjem, 25
Pod grlom se sastavilo zlato.
Suho zlato i drago kamenje,
Pa se zlato do kamenja tiče:
Zlato zveči, dragi kamen ječi,
Žuberkaju puca niz njedarca, 30
Kao tice na zelenoj grani.
Na Milošu od čohe čakšire,
Po čohi su izvezene grane,
Niza šavr šeriti od zlata;
Pod koljenim' kopče ežderlije, 35
Na nogama čizme carigradske,
Na čizmama od srme mamuze.
Kako Miloš po kaldrmi šeće,
Tiče mu se srma do kamenja,
Srma zveči, a kamenje ječi, 40
Odjekuje u tanke čardake,
U čardake kralja spletačkoga.
Na prsima toke i jeleke,
Toke su mu u Mljetku šljevane,
Uz prsa im guje izvedene, 45
U Skadru su gradu izvezene,
Pod grlom su sastavile glave,
U zubima dva draga kamena,
S preko mora iz Kara Okana,
Što ne bješe u drugog junaka; 50
Među glavam' pločobaša zlatna,
Na srijedi alka ižljevena,
Na alci je čisto dugme zlatno,
Na burmu se svija i razvija;
Kad se dugme na burmu odvija, 55
Baš k'o da je čaša od biljura;
Su tim momak mamurluk razbija,
U potrebi, kada čaše nema.
Na bedri mu sablja opasana,
Kolan su u Mljetku kovani, 60
A oštrice u Arabistanu;
Na njoj balčak od suhoga zlata,
U Rusiji zemlji opravljeno.
Na bedri su kite iz kolana,
U Stambolu biserom kićene. 65
A ruskijem zlatom okićene;
Spušćile se kite u junaka,
Ko vinograd na lozovoj grani.
Korice su od suhoga zlata,
Te mu zlato do kildrme tiče, 70
Ispod sablje bijel kamen zveči;
Na balčaku naslonio ruku,
Na ruci su burme i pršćenje.
Jedna ruka na balčaku bješe,
A u drugoj štito od čelika; 75
Do pola je od čelika ljuta,
A od pola od suhoga zlata,
Izvezena vezom skadarskijem,
Okićena biserom morskijem,
Pod rukom su dva draga kamena. 80
Kako Miloš po sokaku šeće,
Tako štito u rukama kreće,
Pa se čelik do kamenja tiče,
Te kaldrma u širinu ječi,
Bi rekao b'jelo stado bleči. 85
Na glavi mu krilo i čelenka:
Sjednu stranu čisto krilo zlatno
S druge strane šipke od čelika,
Što čuvaju od sablje junaka.
U krilu mu sedamdeset pera, 90
Sve se pero na pero nadvilo;
Što mu pero nad očim' bijaše,
Na čerek se samo okretaše,
Po dvanaest u sahatu puta,
Znati more kad mu sahat prođe, 95
Da ne gleda sahat iz njedara.
Što mu bješe samur nad očima,
Prekriva mu čelo do obrva,
To junaka čuva od uroka.
Preko vrata azdija od zlata, 100
Na kojoj su od zlata krstovi;
Na bedri su burme na čekrku,
Što azdiju sklapa i rasklapa;
Iz burme su alke ižljevene,
A iz alki kite iskićene, 105
Žuberkaju niz bedru junaku,
K'o da cvrče tice u oblaku.
Misli Miloš niko ne viđaše,
Kako junak po sokaku šeće,
Al' to gleda s čardaka đevojka, 110
Šćerca mila kralja od Spletaka.
Prsd njom bješo đerđef od bisera,
Na đerđefu platno razapeto,
A po platnu grane razgonjaše.
Kad đevojka viđela junaka, 115
Od sebe je đerđef oturila;
Koliko ga lako oturila,
Sve četiri noge salomila,
I bijelo platno istrgala;
Salomila iglu od biljura, 120
Zamrsila svilu iz Misira,
U pendžere rukam' udarila,
Sasu stakla niz bijelu kulu.
A junaka očim’ pogledala
I ovako cura govorila: 125
„Bože mili, prikladna junaka!
„Okle li je, od zemlje koje je?
„Blago majc, koja ga rodila!
„I sestrici, koja ga gojila!
„Il’ ako se nije oženio, 130
„Toj đevojci, kojoj bude suđen!
„A da Bog da, da mi bude suđen!
„Za nj bih dala svo babovo blago,
„I babove zemlje i gradove;
„Pa još kad bi bio na otkupe: 135
„3a nj bih dala čeiz iz sanduka,
„I sa grla sićane đerdane;
„Pa bih dala iz ramena ruku,
„I sa glave kose pletenice,
„I dala bih jedio oko crno, 140
„Drugijem bih gledala junaka!"
„Ja imadem mnogo mušterije,
„Što ne ima u druge đevojke.
„Mene prose i cari i kralji,
„A ja sve bih za junaka dala, 145
„Gospostva mu ne bih zatražila!
„Ja da hoće moj milosan babo,
„Da upita glavita junaka,
„Da bi mene njemu poklonio,
„Što bih baba u spomen držala. 150
„Do vijeka i života svoga,
„Kad bi moju volju ispunio!"
A to misli kićena đevojka,
Da to njojzi niko ne čujaše,
Al' to sluša kralje od Spletaka; 155
A Miloša očima pogleda,
Pa u sebi bio pomislio:
„Ja bih njemu šcercu poklonio,
„Al’ je cura drugom naručena,
„Naručena kralju madžarskome. 160
„Kralj je mnogo potrošio blaga:
„Dvanest mazgi blaga gotovoga,
„Dok u kralja curu isprosio".
Pa se kralje misli i premišlja,
Đe se cura ašik učinila, 165
Na Miloša, prikladna junaka.
Svud se Miloš po junaštvu glasi,
I ljepoti i svojoj pameti.
A kralj nema od srca njvlada,
Muška čeda u bijelu dvoru. 170
Pa ovako kralje govoraše:
„Ja bih šćercu dao za Miloša.
„Kad bi bilo mrijet’ po zemanu,
„Bi na njemu zemlje ostanule,
„Pa bi znao zemlje održati"! 175
Brže sluge po Miloša sprema.
Hitro sluge kralja poslušaše,
Dobaviše pred kralja Miloša.
Ja kad Miloš stade u čardake,
Poklanja se i Boga naziva, 180
A kralj mu je ljepše privatio,
Pokjaj sebe mjesto načinio,
A na sluge očim’ namignuo:
Brzo sluge pivo donesoše,
Pune čaše meću predd Miloša. 185
Tu su pili, razgovarali se,
Dok je bilo oko pola dana,
Tada Miloš na noge skočio,
Al’ mu kralje izlazit' ne dade:
„Sjedi dolje, Obilić Miloše! 190
„Nijesam te ni očim’ vidio,
„Da kamo li štogod govorio"!
Miloš kralju lako odgovara:
„Dobro meni u tvojemu dvoru,
"A kako je mojemu ždralinu? 195
„Ost'o mi je ždralo u mehani,
„A ja nemam od roda nikoga,
„Samo Boga i ždralina svoga!
„Ždralo mi je i otac i majka,
„Ždralo mi je kuća i kućište, 200
„Volim ždralu neg životu svome“!
Kad to čuo kralje od Spletaka,
Ovako mu kralje odgovara:
„Ja Miloše, ako Boga znadeš,
„Što ne kaza za ždralina svoga? 205
„Ja bih ždrala dobavio tvoga,
„Postavio pokraj đoga svoga.
Kralj na sluge ršum učinio,
Hitre sluge hitro poskočiše,
Dovedoše ždrala Miloševa, 210
Odvedoše u tople podrume,
Navališe zobi i sijena,
Osta Miloš za neđelju dana,
Pije pivo s kraljem od Spletaka.
Pošto prođe neđeljicu dana, 215
Oprema se Obilić Miloše,
Da polazi iz kraljeva dvora.
Opet njemu kralje progovara:
„Sjedi dolje, Obilić Miloše!
„Imam tebi nešto govoriti, 220
„A ni za te loše biti neće!
„Stid je mene što ću govoriti,
„Ali viđu druga bit' ne more“.
Pa mu kralje sve po redu kaže.
„Već čuješ li, vojvoda Milošu. 225
„Hoćeš li ti krlja poslušati?
„Daću tebi šćercu za ljubovcu,
„Nek ti bude do vijeka ljuba!
„Kada meni smrtan časak dođe,
„A ja muška čeda ne imadem, 230
„Na tebe će zemlje ostanuti.
„B'jele ću ti dvore načiniti,
„Kod svojijeh, bolje od svojijeh,
„I daću ti državu u ruke!
„Još me počuj, vojvoda Miloše, 235
„Ti ne misli kakva je đevojka,
„Da je tebi navaljuje kralje.
„Mnogo cura ima mušterija.
„Šćerca mi je samovoljna bila,
„I po sebi momke izbirala, 240
„Pa ne nađe sliku prena sebi,
„Već svakome manisa đevojka.
„Na tebe se ašik učinila,
„I ja ću ti šćercu pokloniti"!
Kad to doču Obilić Miloše 245
Uz lice mu plamen udario,
Pa se Miloš misli i premišlja,
Sprema toga odgovora traži.
Miloš bješe mudar i pametan,
A sve drugo stoji na pameti. 250
Pamet gubi, pamet zadobiva!
Pametno mu Miloš odgovara:
„Fala tebe, zemlje gospodaru!
„Sve je dobro što si govorio!
„Što mi prvo zemlje obećaješ, 255
„A što će mi tvoje kraljevinstvo?
„Kad sam dužan do vijeka svoga,
„Sluge imam i tamo i amo.
„A tako ti tvrdu vjeru kažem,
„Da ne mogu znati, ni pamtiti, 260
„Kada sam ja kulam’ dolazio!
„Niti imam dana, ni zemana,
„Od svatova, niti od mejdana!
„Đe gođ bjehu kićni svatovi.
„Miloš bješe u svatima prvi. 265
„Đe god bješe ljutijeh mejdana,
„Miloš bješe prvi na mejdanu!
„A što meni za đevojku kažeš:
„Ja bih tvoju uzeo đevojku,
„Pa da nema vida očinjega. 270
„A kamo li roda gospodskoga!
„Već sam prije curu zagledao,
„U Kruševcu, šćercu Lazarevu,
„I Bogu sam jemin učinio,
„Da se hoću oženiti š njome; 275
„Ja li š njome, ja li ni s jednome!
„Pa još kralju, dati čudo kažem;
„I da bi se prije oženio,
„Dosta bi me ljuba počekala,
„Bijelijeh dana nabrojala, 280
„Dok joj Miloš iz svijeta dođe!
„Moreš šćercu dati za boljega,
„Za boljega i ljepšeg od mene,
„Što se broji zemlje starješina,
„Gospoduje u gospostvu svome. 285
„A kad tebi ne bi mrsko bilo,
„Bih ja tvoju šćercu zaprosio,
„Za svojega Bogom pobratima,
„Kao svoga brata rođenoga!
„Ti upitaj kićenu đevojku, 290
„Hoće l’ poći pobratimu mome?
„Da mu bude do vijeka ljuba!
„Čestita će imat’ gospodara,
„A ti kralju zeta milosnoga,
„Što ti znade zemlju održati, 295
„Kad i svoje drži knjaževinstvo!
A to kralju nije mrsko bilo.
Ode kralje u drugu odaju,
Đe ‘no sjedi kićena đevojka.
Sve joj kralje po istini kaže. 300
A đevojka babi odgovara:
„A moj babo, od Spletaka kralju,
„Ja sam Bogu jemin učinila,
„Po sebi ću birat’ gospodara!
„Do sada sam svakom manisala, 305
„A Milana nijesam viđela
„Krivo sam ss Bogu zaklinjala:
„Hoću mlada za Milana poći,
„Pa što meni Bog i sreća dade,
„A ne znadem ko je, ni kako je! 310
„Ja ću doći u tanke čardake,
„Zamoliću svog mila đevera,
„Kad on meni sa svatima dođe,
„Nek povede vojvodu Milana,
„Da ja vidim moj milosan babo 315
„Za koga sam u kavezu rasla."
Obuče se kićena đevojka:
Stoji škrina zlata na đevojci,
Stoji jeka svile i kadife,
Pa izađe na tanke čardake; 320
Š njom se babo uz čardake šeće!
Pred Miloša cura dolazila,
Pred njime se smjerno poklonila.
Miloš skida sa ruka pršćenje,
Pa đevojku rukam’ zagrlio: 325
„Snaho moja, kićena đevojko,
„Uzmi mlada sa ruka pršćenje,
Da se znade da si isprošena;
„A dok siđem dvoru bijelome,
„Kovaćemo na novo pršćenje! 330
Đevojka je burme privatila,
Pa iznosi gospodske darove:
Jedne daje vojvodi Milošu,
Druge sprema vojvodn Milanu.
Miloš tako amaneta primi 335
I isprosi Milanu đevojku.
Na tom Miloš svadbu ugovara:
„Snaho mila, gospojice mlada,
„Kad dovedem kićene evatove,
„Ja ću dovest’ gospodara tvoga, 340
„Pa da vidiš prikladna junaka!
„Nemoj biti nevesela mlada,
„Što nijesi viđela Milana!"
Cura mu se oko grla svija:
„Moj đevere, roda gospodskoga! 345
„Ne pitam te za Milana tvoga,
„Po tebi se mogu osjetiti,
„Biće bolji od mene đevojke!“
Otlen ode Obilić Miloše.
Ide Miloš u tanka čardaka, 350
Tude nađe bogom pobratima.
Pobratim mu božju pomoć viče
A Milan mu na noge skočio.
Ruke šire, u lice se ljube,
Pitaju se za junačko zdravlje. 355
Zdravo bilo i tamo i amo.
On postavlja vojvodu Miloša.
U čardaka, na meka šiljteta,
Pred Miloša pivo postavio.
Sjede braća, razgovaraju se;
Sve mu Miloš po istini kaže 360
Kad je Milan čisto razumio,
Ovako mu junak progovara:
„Ja Miloše, bogom pobratime,
„Kud gođ hodiš, s dobrijem dohodiš
„Blago onom, ko te je rodio! 365
„Blago zemlji kud si prohodio!
„Svuda ti je sreća i junaštvo!
„Ja kad ne bih kraljevu đevojku,
„Oklen bi se onda oženio?
„To u natoč seda kraljevina, 370
„Što prosiše u kralja đevojku;
Započeše kupiti svatove.
Pa se Miloš zamislio misli,
Jer ne bješe na skupu junaka
Ne bijaše ni Relje ni Marka, 375
A Miloš se prijevari nada,
Da mu neće svati izginuti!
Pa je Miloš knjigu nakitio,
Sprema knjigu b'jelu Vučitrnu,
A na ruke Jugu bogatome! 380
„Spremi meni tri rođena sina!"
Pa mu kaže što je i kako je.
„Za mlađe te ni moliti neću,
„Jer su đeca luda i nejaka;
„Spremi Boška, mlada bajraktara, 385
„I dva sina Marka i Danila:
Nek mi Boško nathvaća svatove,
„Nek mi Marko bude rad junaštva,
„A Danilo za više ljepote!"
Drugu sprema Smederevu gradu 390
A na ruke Smederevac Đuru:
„O ti Đuro, srpska poglavico,
„Hajde meni u svatove pođi!
„Ti ćeš biti svatim'starješina!“
Pa mu kaže što je i kako je. 395
Treću spremi do Sibinja grada:
„Čuješ Janko, na glasu vojvodo,
„Hajde brzo u svatove pođi,
„I povedi nejaka Sekula!“
Druge kupi kud je njemu drago. 400
Tako malo postojalo vr'jeme.
Svi junaci redom poslušaše,
Pokraj Drine polje uvatiše,
I u polju svate iskupiše,
Nabroji se hiljadu svatova. 405
Svatovi su polje uvatili:
Starješine u tanka čardaka,
Na bijeloj Milanovoj kuli,
Momci sjede, hladno piju vino,
Dokle pade knjigonošče mlado, 410
U bijele dvore Milanove,
Traži kulu Toplice Milana;
A sluge ga hitro privatiše,
Pred Milana pravo odvedoše,
Tu bijahu u krugu junaci. 415
Pokloni se knjigonošče mlado;
„Ko je ovđe vojvoda Milane?
Miloš skoči od zemlje na noge,
Iz ruke mu knjigu privatio,
Veliku se jadu osjetio, 420
Da će svatim' biti ratovanja
Pa daruje knjigonošče mlado,
A ništa ga n pitati neće.
Dijete je natrag odlazilo.
Miloš čita knjigu u rukama, 425
Spored njega Toplica Milane.
To bijaše knjiga od đevojke,
I kraljice đevojačke majke;
Na Miloša knjigu načinila,
A u knjizi cura govorila: 430
„Moj đevere, Obilić Miloše,
„Jesi mene mladu isprosio,
„I ja ti se mlada obećala!
„Al da vidiš velikijeh jada,
„Dočulo je sedam kraljevina, 435
Da ću doći u vašu Srbiju,
„A mene je bio isprosio
„Od madžarske, kralje Madžarine
„Ja sam njemu mlada manisala.
„On potroši dvanest mazgi blage! 440
„Blago traži, a i mene traži.
Kad je Miloš knjigu proučio,
Ni malo mu milo ne bijaše.
Progovara Smederevac Đuro:
„Da Miloše, naša poglavico, 445
„Ti rasturaj svate na dvorove,
„Jera ćemo grdno izginuti!
„To nam nije za nevolju ljutu!“
Još ovako Đuro govoro:
„Neka nama po izbor junaka, 450
„Nema nama ni Relje, ni Marka!
Odgovara Obilić Miloše:
„Šuti Đuro, ne straši svatova!
„Milu snahu neću ostaviti,
„Kad ću svoju glavu izgubiti! 455
„Ti ćeš biti pred svatima prvi,
„I prvi ćeš izgubiti glavu!
„Zar da nema među nama Marka,
„Svakom bi se pod noge pustili?
„Da nestane Marka i Miloša, 460
„Šta bi onda sa zemljam' činili?
„Al to Đuri milo ne bijaše,
„Pa preda se objesio glavu.
Ali njemu Miloš odgovara:
Šta je Đuro, što si s' zamislio? 465
„Kad ja budem zametnuti kavgu,
„Neću mnogo trebato svatova,
„Nego sedam po izbor momaka:
„Evo prvo do tri Jugovića,
„Pa mu svakog po imenu kaže. 470
„Evo mene pred njima prvoga,
„I dijete Banović Sekula,
„I Ivana mlada bajraktara,
„I Milana pobratima moga!"
Razviše se krstati barjaci, 475
Otle su se svati podignuli,
Kudgođ išli kićeni svatovi,
I sađoše moru debelome.
Kad svatovi moru silazili,
Haber daje Obilić Miloše, 480
Da se kralje svatovima nada.
Dođe knjiga kralju spletačkome,
Da trijebi konak za svatove.
Knjigu gleda od Spletaka kralje,
Brzo drugu knjigu odgovara, 485
I Milošu u svatove sprema:
„Lako ću ti konak trijebiti,
„Nego što ću tebe zamoliti:
„Prije dođi Spletku bijelome,
„Da mi kažeš po redu junake, 490
„I sve redom kićene svatove,
„Da se ne bih za to sramotio,
„Po konacim' svate rasturio,
„Jer ja ne znam svata ni jednoga,
„Ni po izbor mladijeh junaka, 495
„Ako nama Bog i sreća dade,
„Kada sađu u polje svatovi,
„Đe je vojska kralja madžarskoga,
„Ako svati meni zdravo prođu,
„Lako ću ja konak trijebiti. 500
Dođe knjiga Miloš Obiliću:
Tu se Miloš misli zamislio,
Nije lako svate ostaviti,
Jer se boji da će izginuti,
A još gore da kralju ne dođe! 505
Ne zna kralje svata đavoljega.
Pa doziva pobratima svoga,
Po imenu Toplicu Milana,
Kazuje mu što je i kako je:
„Kad prođemo u polju Spletaku, 510
„Lijepo ćeš svate okupiti,
Na kapiju kralju spletačkome;
Ja ću kralju ići na divana,
I po redu svate kazivati,
A ti ćeš mi svate provoditi". 515
Tako su se svati poslušali
I stigoše polju spletačkome.
Bože mili na svemu ti fala!
Na kapiji krstati barjaci,
Što prijete svatovima proći. 520
Miloš viđe što biti ne more,
Dv mu tude valja ratovati:
Iskupio po izbor junake,
A u buljuk sve druge svatove;
Udariše na kapiju tvrdu, 525
Naokolo isjekoše stražu,
Razoriše šance i čardake,
Dok se diže vojska pod oružjem,
I pred njima kralje Madžarine,
Pa bi rek'o i bi se zakleo, 530
Da grom puče u polje zeleno:
Zablistaše sablje brijatkinje,
Polećeše perni buzdovani,
Tu se strašna započela kavga;
Krv se ljeva konjma do kopita, 535
Vojvode su konje užljutile,
Propinju se konji u visine,
I razgone u širinu vojsku.
Vojska bježi na četiri strane,
Al' se lako uteći ne more! 540
S jednu stranu more ufatilo,
S drugu stranu bedem i kapija,
S treću stranu šanci i čardaci.
Što gođ bješe mora debeloga,
Pritisle su mlade seirdžije, 545
I od moram mlađani trgovci,
Đemije su kraju privedepe.
Da viš sada* čuda velikoga,
Kad se strašia bitka započela,
Drmnuše se na moru đemije, 550
A vojvode vojsku naćeraše,
Razbjegoše s’ mlađani trgovci!
Mnogu vojsku u more htnuše,
A nekoju nogam' pogaziše.
Gleda kraljee s visoka čardaka 560
I čudi se čudu velikome,
Šta se radi u polju zelenom!
Ode Miloš, oćera ždralina,
Kroz veliku spletačku čaršiju!
Koliko je ždrala ražljutio, 565
Pozatvara hane i dućane,
Dokle dođe kralju na divanu!
Pred njega je kralje išetao,
I Miloša zove na čardake;
Miloš sjede a dvori ga kralje, 570
Pa mu Miloš pođe govoriti:
„Sjedi kralje, nemoj me dvoriti!"
A kralje mu drugu odgovara:
„Čudo ii je, čudo gledajući!
„Da se dobro nagledam junaka!" 575
U to doba kićeni ovatovi.
Iskupi se gospoda od grada.
Na divanu kralja od Spletaka,
A počeše svati prolaziti.
Dok eto ti svatskog starješine, 580
Na njegovu visoku zelenku.
Po imenu Smederevac Đura,
Brže kralje Miloša zapita:
„Ko je ono na konju zelnku?
„Velikoga ćurka prigrnuo, 585
„Bijeli mu od obraza brci,
„I visoka rasta gospodskoga?"
Njemu Miloš po imenu kaže:
„To je Đuro, naša poglavica,
Za njim drugi na konju kulašu, 590
B'jela lica i visoka rasta,
Plave brke iz obraza suče,
Zalio se vas u suho zlato.
Pita kralje Obilić Miloša,
A Miloš mu po istnii kaže: 595
„Ono nam je od Sibinja Janko!"
Za njim drugi na konju vrančiću,
Na vrančiću, u kratku ćurčiću,
Lepši bješe od svake đevojke;
Sjaju mu se toke na prsima, 600
Pita kralje ko je i kako je?
„Ono nam je dijete Sekula,
„To je sestrić od Sibinja Jaika!"
3a njim momak na konju alatu,
Na alatu vas u čistu zlatu, 605
Krstaš barjak nosi u rukama;
Zlatne su mu kite na barjaku,
Privaćaju po plećim' junaka,
A natfaća kićene svatove!
Pita krlje ko je i kako je? 610
„Ono nam je Boško Jugoviću!
„Barjaktar je slavnome Lazaru!“
Za njim momak na konju doratu
Izvadio zlatna buzdovana,
Pa ga baca nebu i oblaku, 615
Dočekuje u junačke ruke,
Oko sebe stakla razlamaše,
A pod sobom ploče razbijaše,
Sasiplju se stakla na sokake.
Pita kralje ko je i kako je? 620
„Ono nam je Jugoviću Marko,
„Brat rođeni Boška Jugovića!"
A za njime na konju đogatu,
Visok momak, staćan i prikladan,
Plave brke poprijeko suče, 625
Na visoku kosatu đogatu,
Griva mu je pala do kamena,
Sva je griva zlatom okićena;
Propinje se parip u visine,
A kaldrmu grabi u širine, 630
Ispod sebe kamen izbacuje;
Kamen bije na četiri strane,
I udara đecu krevetare.
Pita kralje ko je i kako je?
„Ono nam je Kosančić Ivane! 635
To je đever lijepe đevojke!"
3a njim momak na konju zelenku,
Na zelenku, u čistome zlatu,
I ljepaši je od svake đevojke,
Fatila ga mrka nausnica. 640
Pita kralje ko je i kako je?
„Ono nam je Jugović Danilo!"
Za njim momak na konju doratu,
Na doratu, u suhome zlatu,
Na njemu je čudna đeisija. 645
Sjaje mu se toke na prsima,
Na prsa su guje ispletene,
Pod grla su glave sastavile;
Zjevkaju mu ispod prsa guje,
Pa bi rek’o kao da su žive; 650
U ruci mu sablja okovana,
Pa je hita nebu i oblaku.
Golu sablju u ruku faćaše,
A pod sobom konja užljutio;
Propinje se doro u visine, 655
Ispod sebe ploče izvaljuje,
Ploča puca, a sipa kamenje;
Koliko se parip užljutio,
Iz nozdrva modar plamen bije,
Iz usta mu pjena udarila, 660
Odlijeću b'jeli klobukovi,
K'o da lete b'jeli golubovi.
Pita kralje ko je i kako je?
„Ono ti je ščerci đuvegija!
„Eno tebi mila zeta tvoga, 665
„Po imenu vojvode Milana!"
To je kralju vrlo milo bilo,
Sve svatove sluge privaćahu,
U kraljeve dvore dovođahu;
Tu se kralje čudu začudio, 670
Pa poleće u drugu odaju,
Đe 'no bješe majka i đevojka:
„Šćeri mila, jedinice mlada,
Jesi l' vidla gospodara svoga?
Još ga Miloš ni kazat ne znade, 675
On je ljepši od tebe đevojke,
Junaštva mu u junacim' nema!"
To gledala majka i đevojka.
Svi su svati dvoru dolazili,
Lijepo im konak učinili, 680
Po konacim' svate rasturili,
A prljence u kraljeve dvore.
Sastala se gospoda građanska
I kraljeva butum porodica,
Da seire gospodu svatove. 685
Al’ eto ti brata rođenoga,
Velikoga kralja od Spletaka,
Mila strica kraljeve đevojke:
Koji nema od srca evlada,
Bijela mu do pojasa brada, 690
Pa se starac s kraljem razgovara,
Kad mu kaza mila zeta svoga,
Koliko mu vrlo milo bilo,
Od zemlje je na noge skočio,
I Milana rukam' zlgrlio: 695
„Fala Bogu, fala istinome,
Kad ja stekoh zeta ovakoga“.
Suze proli niz bijelu bradu,
I Milanu govoriti pođe:
„Moj Milane, k'o rođeni sine, 700
Nema starac od srca evlada,
Već kraljevu šćercu sinovicu,
Lijepo ću tebe darivati,
Mnogo dobro svoje pokloniti,
Jer mi nema kome ostanuti!“ 705
Tu su svati divno prenoćili.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Svatovima ručak izlazio,
A po ručku gospodski darovi,
Darivaše što za kog bijaše: 710
Starom svatu zlatnu abaiju,
A prljencu zlatnu amajliju,
U kojoj je alem kamen dragi,
Š čime vide svati prohoditi
I brez sunca i jasna mjeseca. 715
Jugovićim' troje toke sjajne.
A Sekuli od zlata jabuku,
Iz nje zlatna erpezeta mašu
Da mu sunce ne našteti lice,
Jer je ljepši od svake đevojke. 720
Đeverima krilo i čelenku.
Obiliću boščaluka zlatna,
I na glavu od zlata čelenku,
Na kojoj je sedamdeset pera:
Svako pero od suhoga zlata 725
Devet šipki od čelika ljuta,
Što čuvaju od sablje junaka.
Pa Milana darivaše krasno:
Prekrivena debela dorata,
Prekrivena zlatnom abaijom, 730
Po njoj grane sve od suha zlata,
Iskićene sitnijem biserom,
To je darak kralja od Spletaka
Od kraljice tepsija od zlata,
Na njojzi je četerest sahana, 735
I sahani od suhoga zlata.
Od đevojke zlatna boščaluka.
A od strica ata četvrtaka,
Ohraćena i opusaćena,
Sve bijaše u opravi zlatnoj. 740
Pa iznese ćurka velikoga,
Te daruje vojvodu Milana,
Koliko je troška potroišo,
Tome nema kraja ni esapa.
Iznutra je žuta lisičina, 745
A na lice čoha izvezena,
Što su vezle cure na godine,
Koliko je potrošeno zlata,
Tome nema kraja, ni esapa.
To ne bješe u drugoga kralja, 750
Ni u cara, niti u kraljeva,
Što se nosi jednom u godini,
U godini na Vaskrsenije.
Poklanja ga vojvodi Milanu
Za milosti svoje sinovice. 755
Vidi da će brzo umrijeti
Pa će mu drugom ostanuti,
Milanu ga voli pokloniti,
Neka ide na dobra junaka.
Suze roni, kroz suze govori: 760
„Ja moj zete, vojvoda Milane,
Da mi bude od Boga suđeno,
Kad ja dođem svojoj sinovici,
U pohode s kraljem velikijem,
Otić' neću za godinu dana, 765
Onda ću te bolje darivati,
I bolje se tebe nagledati".
Tu se Milan njemu poklanjaše,
Pa ga ljubi u skut i u ruku
I privaća gospodske darove, 770
A daruje u kraljevu dvoru,
Sve po redu što je za kojega.
Počeše se spravljati svatovi:
Razviše se krstati barjaci,
Podviknuše svatovshi čauši: 775
„Hazurala kićeni svatovi,
Izvedite đeveru đevojku!"
Lijepo se svati opremiše,
Đevojka se s rodom rastanula,
I pođoše iz grada svatovi, 780
Pratila ih gospoda građanska,
Pa se svati s njima rastanuli.
Kud gođ išli kićeni svatovi,
Zdravo došli dvoru Milanovu,
Tu su bili za petnaest dana, 785
Dobaviše i popa i kuma,
Po zakonu vjenčaše đevojku.
Lijepo se svati rozlazili,
Đevojka je svakog darivala.
Pošto su se razišli svatovi, 790
Osta Milan u bijelu dvoru.
Al’ da vidiš čuda velikoga,
Razbolje se u Milana ljuba,
Boluje mu na bijelu krilu,
Po krilu mu suze proljevaše. 795
To Milanu vrlo žao bilo,
Pa govori svojoj vjernoj ljubi:
„Šta je ljubo, gospojice mlada
Što proljevaš suze niz obraze?
Il, ti žao baba rođenoga, 800
Il’ ti moji ne po volji dvori,
Il' gospodar vojvoda Milane?"
A Milanu draga odgoaara:
„Stid je mene u te i gledati,
A kamo li s tobom govoriti: 805
Ja sam baba prežalila svoga,
Po volji su meni tvoji dvori,
A još više Milan gospodare,
Već mi žao do Boga miloga,
Što mi ne bi od Boga suđeno, 810
Da ti budem do vijeka ljuba,
Mlad ostaješ, drugu ćeš ljubiti,
A ja mlada u zemlji trunuti!"
To izusti, pa dušu ispusti.
To Milanu vrlo žao bješe, 815
Pa on svoju sahranjuje ljubu,
Oko groba navraća vodicu,
Oko vode posadi lozicu,
I iskiti sićanim cvijećem,
A postavi krsta od mramora, 820
Po njemu su slova ispisana:
Ko je žedan nek pije vodicu,
Ko je gladan nek bere lozicu,
Koji hoće neka bere cv'jeće.
To dočuše svi redom junaci, 825
Pa je njima vrlo žao bilo,
U Milana što umrije ljuba,
Jer zašto se junaci mučiše,
I hoćahu pogubiti glave.
To je bilo kada se čnilo 830
Mi velimo, da se veselimo.
(Iz zbirke Nikole T. Kašikovića)
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
