5
Ženidba Gruje Novakovića
(Iz Bosne)
Piju vino trideset hajduka,
U zelenoj gori Romaniji,
Pred pećinom staroga Novava,
Vino služi dijete Gruica,
Svavom bratu ljucki čašu služi,
Novaku je preko ruke služi,
Poliva je groznijem suzama,
Preliva mu skerlet i kadivu.
Tada reče starina Novače:
„Moj Gruica, drago d’jete moje!
„Što sam tebi učinio, sine,
„Te svavome ljucki čašu služiš,
„A meni je prevo ruke služiš,
„Polivaš je groznijem suzama,
„Prelivaš mi skerlet i kadivu?
„Ali ti je vnjiga omrznula?
„Ne uči je, ne naučio je;
„Ali ti je na um pala majka!
„Nju vidio, šnjom ne govorio;
„Ili si se sinko naumio,
„Za mladosti tvoje oženiti?
„Da Bog da se sinko oženio,
„Sa arapkom lijepom đevojkom
„Sa arapkom, sa zemljicoi crnom
„U zelenoj gori Romaniji!"
Al’ Gruica njemu govorio:
„A moj babo, ostarel Novače!
„Nije meni knjiga omrznula,
„Niti mi je na um pala majka;
„No kako ću čašu naslužiti,
„Kad si meni dušman od dušmana.
„Vrsnici se moji iženiše,
„A vrsnice porod izrodiše,
„A ti mene nehte oženiti,
„Za mladosti i l’jepote moje?
„No moj babo, starina Novače!
„Il’ me ženi za mladosti moje,
„Ako mene oženiti ne ćeš,
„Hoću šeher-Savajevu sići,
„U Turčina paše Sarajskoga,
„Kod njega se hoću poturčiti,
„Sa Turcima ću tebi dodijati,
„Po zelenoj gori Romaniji;
„Sve ti staze i bogaze znadem,
„I jatake, kud si dolazio, 45
„I ostavu đe si ootavljao,
„I konake đe si noćivao."
Onda stade Novak govoriti:
„Moj Gruica, drago moje d’jete!
„Nit’ otišao, nit’ se poturčio,
„Već te mili babo oženio,
„Crnom zemljom i zelenom travom,
„Evo ovde u sred Romanije!
„Jesi l’ čuo jesi l’ razumio!
„Babo ti je curu isprosio, 55
„U onome široku Trebinju
„Maksimiju lijepu đevojku
„Đerku milu kneza Trebinjskoga
„A kakva je, sine, Maksimija,
„B’jela lica, rumena obraza, 60
„Vitka stasa, visoka uzrasta,
„Ljjepote joj opisat’ ne mogu,
„Koj j’ vidio na planini vilu,
„Ni vila joj drugarica nije,
„Niti bjela bula nit’ Srpkinja; 65
„Ja potroših tri tovara blaga,
„Dok ja rekoh da je snaha moja,
„I četiri čoje vedeničke,
„Al’ zaludu, drago d’jete moje!
„Evo pune četiri godine, 70
„Kako sjedi cura pod prstenom,
„Preprosi je Grče terzi-baša,
„Od SoFije mjesta ponosita,
„Moje, sine, raskovao blago,
„Raskovao konj’ma na rahtove; 79
„A moju je čoju porezao,
„Porezao rt’ma na čulove,
„No ako te Srpkinja rodila,
„I Srpskijem mlekom zadojila,
„I ako si junak od junaka:
„Idi, sine, u Trebine siđi,
„U subotu koja druga dođe,
„Hoće doći Grče terzi-baša
„Iz SoFije mjesta ponosita,
„Hoće dovest’ kitu i svatove,
„I odvesti tvoju zaručnicu,
„Maksimiju lijepu đevojku,
„Ćerku milu kneza Trebinjskoga,
„Odvešće je Grče u Sofiju,
„Da je ljubi kad se god probudi,
„Sine Grujo, na velju sramotu,
„Na sramotu i moju i tvoju;
„Ti ako si junak na megdanu,
„Idi, sine, te otmi đevojku.“
A kad začu dijete Gruica,
Planu Grujo kako oganj živi,
Lupi čašom o zemljicu crnu,
A kondirom o jelu zelenu,
Pa priprti torbu priprtnicu,
I prebaci struku singašicu
Uze šarku po srijedi pušku,
Novaku je poljubio ruku,
Pa mu onda „ostaj zbogom" viknu.
No Gruici Novak govorio:
„Oj Gruica, čedo moje drago!
„Kad ti sine ide u Trebinje,
„Uvrati se pobratimu mome,
„Pobratimu, Hajdar-alaj-begu,
„Od mene mu odnesi pozdravlje:
„Nek ti dade debela đogata,
„Koga Hajdar u podrumu hrani,
„U podrumu ia sedam godina,
„Kakvog danas u Turnina nema,
„U Turčina nit’ u kaurina;
„Nek’ ti dade svijetdo oružje,
„Kakvog danas u Turčina nema,
„U Turčina nit u kaurina;
„Nek’ ti dade sate iz njedara,
„Koje ’no sam kupovao, sine,
„U Mljetcima, preko mora sinja,
„U onoga dužda Mljetačkoga,
„Ja mu davah hiljadu dukata,
„On ne htede pare ni dinara,
„Veće mi ih dužde poklopio:
„Nek ti čelik-pancijere dade,
„Da t’ ne može oštra poseć’ đorda,
„Nit’ probiti puška iz kubura;
„Nek’ te spremi kako sina svoga,
„A nauči kako sina svoga,
„K’o i babo starina Novače.“
Tu se Grujo do zemlje pokloni,
Roditelju ruku poljubio,
Pa po svome društvu zaredio,
Sa svakim se u lice poljubi;
Svoga čiču deli-Radivoja,
Njega ljubi u skut i u ruku;
Tatomira među oči dvije;
Sa svima se prosti i halali,
Pa priteže na noge opanke,
Uze šarku po srijedp pušku,
Zaigra se kroz goru zelenu,
Kako jelen od godine dana.
Preko polja prehodio vučki,
A planinom prijeđe hajdučki,
Odvde, onde, u Trebinje dođe.
Pred mrak nađe mlađano čobanče
Pa ga Grujo pita za dvorove,
Za dvorove Hajdar-alaj-bega.
Čobanče mu po istini kaže:
„Kad, junače, u Trebinje uđeš,
„Pa ti zađeš u sitne sokake,
„Pogledaćeš s’ desna na lijevo,
„Ugledaćeš prebijelu kulu,
„Trebinje je visom nadvisila,
„Ljijepotom ga svojom začinila;
„Na vrh kude od zdata jabuka,
„Oko kule mermerli-avlija,
„Na avliji demirli-kapija,
„Na kapiji alke usukane,
„To su dvori Hajdar-alaj-bega."
On se rukom u džepove maši,
Pa izvadi trideset dukata.
Darova ih mladu čobaninu:
„Naj čobane, kupi odijelo.“
Pa s’ otale Grujo podigao,
U Trebinje Grujo uhodio,
Kroz sokake sitne prohodio,
Obrće se s’ desna na lijevo,
Dok ugleda pribijelu kulu,
Koliko je pusnica visoka,
Visinom je grada nadvisila,
A ljepotom grada začinila
Na vrh kule od zlata jabuka,
Oko kule mermerli-avlija,
Na avliji demirli-kapija,
Na kapiji alke usukane,
Pozna Grujo dvore Hajdarove.
Kad zahuči odža na jaciju,
U tom hajduk begu na kapiju.
Pa zakuca alkom na kapiju,
Začuo ga Hajdar-alaj-bego,
Pa doziva dvije ćeri svoje:
„Zlatko moja i mlada Merima!
„Nu spadnite, otvor’te kapiju,
„Neko alkom kuca na kapiji,
„Djeco moja, u to doba noći
„Tu erlija ne smije ni proći,
„A kamo li kucnut’ na kapiji,
„Mora da je ruka od hajduka;
„Al’ je pobra starina Novače,
„Al’ je pobra deli-Radivoje,
„Al’ je Grujo, al’ je Tatomire.“
To đevoke jedva dočekaše,
Te spadoše, vrata otvoriše.
U avliju Grujo upadnuo,
Đevojke ga divno dočekaše,
Uzeše ga za bijele ruke,
Odvedoše na ćemerli-kulu.
Na nogam’ ga bego dočekao,
Poljubi ga u bijelo lice.
Pa ga pitat’ ode za Novaka,
I svih trijest njegovih hajduka.
Grujica mu po istini kaže:
„Svi su zdravo u gori zelenoj,
„I tebi se babo pozdravio: 205
„Da mi dadeš debela đogata,
„Koga, čiko, u podrumu hraniš,
„U podrumu za sedam godina,
„Kakvog danas u Turčina nema,
„U Turčina nit’ u kaurina; 210
„Da mi dadeš sate iz njedara,
„Koje ’no je babo kupovao,
„U Mljetcima, preko mora sinja,
„U onoga dužda Mljetačkoga,
„Davao mu hiljadu dukata, 215
„On ne hteo pare ni dinara,
„Veće mu ih dužde poklonio:
„Da mi čelik-pancijere dadeš,
„Da me oštra ne mož’ poseć đorda,
„Nit probiti puška iz kubura; 220
„Da me spremiš kako sina svoga^
„I naučiš kako sina svoga,
„Nauman sam, ako mi Bog dade,
„U subotu koja druga dođe,
„Da otidem Grku u svatove, 225
„Da ja Grku budem na veselju."
A to bego jedva dočekao,
Uze Gruju za desnicu ruku,
Za punu ga postavi trepezu,
Ugosti ga svavom đakonijom, 230
A napoji vinom i rakijom;
Ugosti ga dugo i za mlogo,
Dokle dođe ta subota druga,
Pa u petak, u oči subote,
Skočio je bego Hajdar bego, 235
Uze Gruju za desnicu ruku,
Odvede ga u tople amame,
Okupa ga kako sina svoga;
Pa ga vrati na bijelu kulu,
Izvede ga na bojeve gornje, 240
Idri nanjga đuzel-odijelo:
Po tijelu od zlata košulju,
Nit’ je tkata, nit’ je opredena,
Nit’ u sitno brdo uvedena,
Već od zlatne žice ispletena, 245
Na koliru izvezene guje,
Pod grlom su sastavile, glave,
U zubima drže kamen dragi,
Pored kog se vidi večerati,
U po’ noći vao u po’ dana, 250
Kovat konje, brijati junake;
A na noge kovče i čakšire,
Više mu je pod koljena zlata,
No skerleta čoje na kolenu;
Obuče mu četiri jeleka; 255
Svrh jeleka pancijer-košulju,
Da g’ ne može oštra poseć’ đorda,
Nit’ probiti puška iz kubura;
Svrh košulje šipke od čelika;
Po šipkama kolastu azdiju,
Na azdiji troje toke zlate,
Jedne vite a druge salite,
A treće su toke nakanate;
Pa obuče rumenu dolamu,
Od rumene mljetačke kadife, 265
Na dolami dvajest puca zlatnih,
A što mu je puce pod grocem,
Ono mu se na kanat otvara,
U njemu je čaša od biljura
I u čaši nane-ruj rakija, 270
Čim na jutru mamurluk razbija;
Opasa mu mukadem pojasa
Po pojasu puli-ben-silava;
Zadenu mu dvije puške male,
Oblivene u žeženo zlato; 275
A između nji zlaćana handžara;
Pripasa mu sablju okovanu ,
Na kojoj su tri balčaka zlatna;
Ne ustače kalpak i čelenku;
Zagrte ga skerletli-binjišom; 280
A na noge čizme i kalčine;
Pa mu onda sate donosio.
Kad g’ obuče kako sina svoga,
Izvede ga u mermer-avliju,
Privede mu debela đogina, 285
Osedlana i ohazurana.
Kada Grujo na konja usede,
Onda bego njega sjetovao:
„Moj Gruica, drago moje djete!
„Dobro znadem šta si naumio, 290
„No te zato sjetovat’ ne mogu,
„Gdje ćeš kavgu zametati, siae,
„Tome ćete drugi naučiti;
„No ti hajde kroz Trebinje sine;
„Mirno hodi, ne pogini ludo, 295
„Nemoj dobra konja naljutiti;
„Pa kad budeš kroz Trebinje Grujo,
„Kraj kavane bega Begler-bega,
„Tu ćeš naći Turke Trebinjane.
„Igraju se igre svakojake, 300
„Bacaju se kamena s’ ramena,
„Oko sebe malja gvozdenoga,
„I skaču se skoka junačkoga.
„Zvat’ će tebe Turci Trebinjani;
„Da se igraš igre svakojake, 305
„Da se bacaš kamena s’ ramena;
„Oko sebe malja gvozdenoga,
„Da se skačeš skoka junačkoga;
„Ti se nemoj okrenut’ Turcima,
„No progoni konja kroz čaršiju. 310
„Pa kad dođeš u novu čaršiju,
„Gleda će te s pendžera đevojke,
„Baca će se cvećem i bosiljem,
„Ti se njima okrenuti nemoj.
„No progoni konja kroz čaršiju. 315
„Kad iziđeš iz nove čaršije,
„Bićeš skoro na kraju Trebinja,
„Tu su sami Srbi u mahali,
„I tu ima pijana mehana,
„Pa kad budeš blizu do mehane,
„Spaziće te mehandžika mlada,
„Izšetaće na drum pred mehanu,
„Pa će dobra đoga poznavati,
„Konja ć’ poznat, ali tebe neće;
„Pod tobom će konja uhvatiti,
„Savi će se tebi ovo vrata,
„Kako guja ovo drvca suva,
„Pa će stati tebe preklinjati:
„„Bogom brate, mlađan serhatlija.
„„Odkuda si, od koga li grada
„„Kako li se po imenu vičeš?““
A ti ćeš joj ’vako govoriti:
„„Nu odatle, mlada mehandžiko!
„„Ljutit junak da te ne okara
„„Srdit đogat da te ne očepi.““
„Pa mimo nju progoni đogata
„Nagnaj konja u p’janu mehanu,
„U mehani odjaši đogata,
„Pa iziđi na bojeve gornje,
„Gdje no sjedi Jelka i SoFija,
„Dvije ćeri mehandžike mlade;
„Sestrama ćeš Boga nazivati.
„Dotrčaće mlada mehandžika,
„Pred tobom će na zemlju panuti,
„Pa će tebe Bogom zaklinjati,
„Pita će te: ko si i odkud si?
„Onda ćeš joj pravo kazivati:
„„Ja sam rodom iz sred Romanije
„„Sinak jesam staroga Novaka
„„Ime mi je dijete Gruica.““
„Tako njojzi po istini kaži,
„Pravo kaži, a ništa ne taji,
„Jer će ono tvoja teta biti,
„Tvoja teta, tvoga baba seka,
„A meni je Bogom posestrima. 355
„Pa kad Grče sa svatima dođe,
„Divno će te teta naučiti,
„Kavo treba kavgu zametnuti,
„I u kome mjestu od planine."
Otle Grujo konja posjednuo, 360
Pa istera đoga iz avlije,
Alaj-begu „ostaj zbogom“ viknu.
Kad doćera đoga do kapije,
Đevojke ga dvije dočevaše,
Ćeri mile Hajdar-alaj-bega, 365
Dva jagluka drže u rukama,
Time sestre braga darivaše.
On se rukom u džepove maši,
Dve stotine izvadi dukata,
Te darova dvije seke svoje, 370
Pa sestrama „ostaj zbogom“ viknu,
Pa istera đoga iz avlije.
Kad čaršiji dođe u Trebinje,
Gledaju ga s pendžera đevojke,
Među sobom mlade govorile: 375
„Bože mili, ja dobra junaka!
„Blago majci koja ga rodila,
„I sestrici koja ga imade,
„I đevojci kojoj bude suđen.“
Neka baca stručak bosioka, 380
Neka baca zlaćena jagluka,
Na to Grujo neobrće glave.
Pa kad bio kraj bijela dvora.
Milutina kneza Trebinjskoga,
Daleko ga viđe Maksimija,
Kad ugleda Novakova Gruju,
Koliko joj srce zaigralo,
Zveknuše joj tri niza đerdana.
Oko nje su trijest drugarica,
Maksimija njima govorila:
„Drugarice po Bogu sestrice!
„Ja krasnoga ovoga junaka
„Blago majci koja ga rodila,
„I sestrici koja odgojila,
„I đevojci kojoj bude suđen“.
Tamo Grujo ne okreće glave,
No progoni konja kroz čaršiju.
Malo ide Novaković Grujo,
Dokle dođe do p’jane mehane,
Do mehane bega Begler-bega,
Pred mehanom trideset Turaka,
Igraju se igre svakojake,
Bacaju se kamena s’ ramena,
Oko sebe malja gvozdenoga,
I skaču se skoga junačkoga.
Kad zledaše Novakova Gruju,
Povikaše Gruju dozivaše;
„Oj joldašu, mlađan serhatlija!
„Odjaš’ đoga, pust ti ne ostao!
„Da s’ igramo igre svakojake,
„Da s’ bacaio kamena s’ ramena,
„Oko sebe malja gvozdenoga,
„I skačemo skoka junačkoga.*
Zato haje, i ne haje Grujo,
I na Turke neokreće glave. 415
No je Grujo konja naljutio,
Poteže mu zlatali-dizgine,
A kucnu ga oštrom bakarlijom,
Te mu đogo skače na kolače,
Po tri koplja skače u visinu, 420
A četiri polju u širinu,
Dok iziđe iz turske mahale,
Za njim gleda malo i veliko.
Malo ide Novaković Grujo,
Dokle dođe u srpsku mahalu, 425
U mahalu pred p’javu mehanu.
Al’ ispade mlada mehandžika,
Pod Grujom je konja uhvatila,
Pozna konja, ne može junaka;
Pa s’ Gruici vije oko grla, 430
Kako guja oko drvca suva:
Pa Gruicu stade preklinjati:
„Oj Boga ti mlađan serhatlijo!
„Odkuda si, od koga li grada?
„Kako li se po imenu vičeš? 435
„Odkuda si đoga zadobio?“
Srdito joj Grujo progovara:
„Nu odatle mlada mehandžiko!
„Ljutit junak da te ne okara.
„Srdit đogo da te ne očepi."
Pa mimo nju progoni đogata,
Nagna đoga u p’janu mehanu,
U mehanu đoga odsednuo,
Đoga dade slugam’ mehanskijem,
A on ode na bojeve gornje,
Đe no sjedi Jelka i SoFija,
Mile ćeri mehandžike mlade.
Sestrama je Boga nazivao,
One njemu Boga prihvatile,
U to doba mlada mehandžika,
Ona pisnu kako guja ljuta,
Kako ljuta guja pod kamenom,
Pa Gruicu stade bratimiti:
„Bogom brate, mlađan serhatlija!
„Odkuda si od koga li grada?
„Od koga si roda i plemena?
„A kako se po imenu kažeš?
„Imadeš li koga od poroda?
„Odkuda si đogu zadobio!?“
Gruica joj po istini kaže:
„Ja sam rodom iz sred Romanije,
„Sinak jesam staroga Novaka,
„Po imenu: dijete Gruica;
„Đoga mi je čika darovao,
„A na ime bego Hajdar-bego.“
A kad začu mdada mehandžika,
Obijem’ ga rukam’ zagrlila:
„Blago meni jutros do vijeka."
Uhvati ga za bijelu ruku,
Odvede ga na bojeve gornje,
Za punu ga postavi trpezu,
Ugosti ga svakom đakonijom.
Danak prođe, tavna noćca dođe,
Đevojke se na prelo digoše,
A u dvore kneza Milutina.
Do gospođe kitne Maksimije.
Kad đevojke na prelo dođoše,
O svačemu eglen naturiše,
O zemljama i o gradovima,
O konjima i o junacima,
O momcima i o svatovima;
Ali ćuti kitna Maksimija,
Ona ćuti, ništa ne govori,
A pita je trijest đevojava:
„Maksimija, lijepa đevojvo!
„Sa čim si se mlada ponijela?
„Al’ sa babom knezom od Trebinja?
„Al’sa majkom Trebinjsvom kneginjom?
„Al’ sa Grkom iz grada SoFije?
„Te ti ćutiš, ništa ne govoriš.“
Al’ besjedi kitna Maksimija.
„Ne ludujte, moje drugarice!
„Ja se nisam mlada ponijela,
„Ni sa babom ni sa starom majkom,
„Niti Grkom iz grada SoFije;
„No se jesam mlada zanijela
„Um mi osta na onom junaku,
„Štono juče vroz Trebinje prođe;
„Od kako je postalo Trebinje,
„Ljevši junak nije prohodio,
„Ni đogata vonja progonio,
„Kroz Trebinje, pored dvora moga;
„A da mi ga Bog u sreću dade,
„Ja b’ volila šnjime robovati,
„No s terzijom ja gospodovati." 505
Kad to čule obije đevojke,
Jedna Jelka a druga SoFija,
Mavsimiji po istini kažu,
Da je ono dijete Gruica.
Kad đevojka za to razumela, 510
Da je ono njezin zaročniče,
Pripravi mu gospodske darove:
Prati njemu od zlata jabuku,
I za pojas zlaćena jagluga,
Zlatom vezen u đulsum bijeljen, 515
Đevojke se tada podigoše,
Te Gruici dare ponesoše,
Kad u jutru osvanu subota,
Ljjepo tetka Gruju sjetovala:
„Moj Gruica, drago moje d’jete!
„Ti izvedi đoga pred mehanu,
„Kad naiđe Grče sa svatima,
„Svak će dobra vonja begenisat’;
„Naićiće Grče terzi-baša,
„Pa će tebe Grče zapitati:
„„Oj Boga ti mlađa serhatlio!
„„Odakle si od koga li grada?
„„Od koga si roda i plemena?
„„Kako li se po imenu kažeš?
„„Jel’ ti dobar konjic na prodaju!?""
Ti ćeš njemu ’vako govoriti:
„„Ja sam rodom iz grada Jedrene;
„„Imenom sam od Jedrene Mujo;
„„Nije meni konjic na prodaju;
„„No me zovni u tvoje svatove, 535
„„Pa kad s tobom u Sofiju dođem,
„„Onde ću ti đoga pokloniti,
„„Sofija je blizu do Jedrene,
„„Ja i peške mogu putovati.““
„Pozvaće te Grče u svatove 540
„Pa kad s Grkom u svatove pođeš,
„I kad staneš zametati kavgu
„Ti se nemoj prevariti, sine,
„Ne zameći nakraj grada kavgu,
„Dok nedođeš na dugu poljanu, 545
„Međ’ četiri visoke planine,
„A kad budeš na dugu poljanu,
„Ti doćeraj konja do đevojke,
„Podigni joj puli-duvak s lica
„Pa zapitaj lijepu đevojku: 055
„Ali voli biti Gruinica,
„Ali mlada terzi-bašinica?
„Ako rekne lijepa đevojka:
„„Volem biti terzi-bašinica.““
„Nemoj sine zametati kavgu, 555
„I prolivat’ krvi od junaka;
„Ako l’ rekne lijepa đevojka;
„„Volem biti mlada Gruinica,
„„Nego mlada terziba-šinica.““,
„Ti ćeš onda zametnuti kavgu, 560
„Ti pogubi kuma i đevera,
„Pa pogledaj s desna na lijevo,
„Okreni se na četiri strane,
„Pa podvikni iz grla bijela:
„„Nedaj tamo, starina Novače! 565
„„Nedaj tamo, deli-Tatomire!
„„Nedaj tamo, dedi-Radivoje!
„„Drž’ otuda, trideset hajduka
„„Vi otuda, ja ću odovuda,
„„Da vidimo, braćo moja draga! 570
„„Koće prije na srijedu doći!““
„U svatima oporišta nema,
„Tuđi konji, tuđe odijelo.
„Svako me je žao umrijeti,
„Pobjeći će svak pa svoju stranu; 575
„Grče će se tebi obrnuti,
„Hoće s tobom mejdan dijeliti;
„Ti napuni svoju granajliju,
„U nju turaj dvajest drama zlata,
„Tri testeta šivaljskih igala; 580
„Ako Grče oklope imade,
„Zlato će mu oklope probiti;
„Ako l’ Grče pancijere ima,
„Igle će mu probit’ pancijere;
„Pa ćeš tako Grče pogubiti. 585
„Pa doćeraj konja do đevojke,
„Idi šnjome pravo Romaniji,
„A ne idi više u Trebinje."
Divno Grujo tetku poslušao.
On izvede đoga pred mehanu,
Pa on sede rujno piti vino.
Malo bilo, mlogo ne trajalo,
Pripucaše puške ognjevite,
Zavivaše ognjeni čauši,
Udariše svirke svekolike,
Razležu se brda i doline,
Eto Grka a eto svatova,
Povedoše dilber-Maksimiju;
Udariše kroz šeher-Trebinje,
Naiđoše na p’janu mehanu,
Ugledaše pred mehanom đoga,
Osedlana i ohazurana,
Među sobom Grci govorili:
„Mili Bože, da dobra konjica!
„Što bi dobar bio međ’ svatima,
„A pod našim Grkom đuvegijom.“
Dok eto ti Grka terzi-baše,
Do mehane konja dogonio,
Iz mehane Gruju dozivao:
„Oj Boga ti mlađan serhatlija!
„Odkuda si od koga li grada?
„Od koga si roda i plemena?
„Kako li se po imenu kažeš?
„Jel’ ti dobar konjic za prodaju?"
Iz mehane Grujo progovara:
„Oj Boga mi Grče terzi-baša.
„Ja sam rodom iz grada Jedrene;
„Imenom sam od Jedrene Mujo;
„Nije meni konjic na prodaju;
„No me zovni u tvoje svatove,
„Pa kad s tobom u Sofiju dođem,
„Onde ću ti đoga pokloniti,
„SoFija je blizu do Jedrene,
„Ja i peške mogu putovati."
A to Grče jedva dočekalo: 625
„Bre aferim mlađan serhatlija!
„Kad t’ je milo u svatove poći,
„Hajde jaši konja od megdana,
„Hajde Ture meni u svatove.“
Skoči Grujo na noge lagane,
Pa pojaši đoga od megdana,
Pa sa Grkom ode u svatove.
Kad su bili na kraju Trebinja,
Dobra đoga Grujo naljutio,
Te mu đogat skače na kolače; vzb
Seiri ga kita i svatovi.
Kad dođoše na dugu poljanu,
Među četir’ visoke planine,
Hoće Grujo da zametne kavgu.
Pa doćera konja do đevojke, 640
Podiže joj puli-duvak s lica,
Pa zapita lijepu đevojku:
„Oj Boga ti mlada Maksimija!
„Ali voliš biti Gruinica,
„Ali mlada terzi-bašinica?“ 645
Odgovara lijepa đevojka!
„Volem biti mdada Gruinica,
„Nego mlada terzi-bašinica;
„Volem s Grujom po gori hoditi,
„Nego s Grkom po zelenoj svili;
„Volem s Grujom s lista vodu piti,
„Nego s Grkom šerbet-medovinu
„I crveno vino i rakiju."
A to gleda kume i đevere,
Pa Gruici ništa ne rekoše,
Al’ nehteše ali ne smedoše.
A kad Grujo razumi đevojku,
On poteže sablju okovanu,
Te pogubi kuma i đevera;
Pa pogleda s desna na lijevo,
Okrenu se na četiri strane,
Pa podviknu iz grla bijela.
„Nedaj tamo, starina Novače!
„Nedaj tamo, deli-Radivoje!
„Nedaj tamo, deli-Tatomire!
„Drž’ otuda trideset hajduka!
„Vi otuda, ja ću odovuda,
„Da vidimo, moja braćo draga!
„Ko će prije na srijedu doći!“
Al’ su Grci stare mejdandžije,
Ni jedan mu uteći ne htede
Na Gruicu složno obrnuše,
Na Gruicu oganj oboriše,
A dotrča Grče terzi-baša
Pa podviknu iz grla bijela:
„Stani Mujo da se ogledamo!
„Da te pitam danas na mejdanu,
„Čiju, more, otimaš đevojku?"
Odgovara sa konja Gruica:
„Bliže k’ meni Grče terzi-baša!
„Nije ovo od Jedrena Mujo,
„No je ovo iz gore hajduče,
„A na ime dijete Gruica."
To izreče trže granajliju,
Granajliji živu vatru dade,
Puče puška ne će ostat’ pusta,
Te pogodi Grka terzi-bašu,
Pogodi ga među oči dvije,
Mrtvo Grče na zemljicu pade.
Kad pogubi Grka terzi-bašu,
Trže Grujo sablju od pojasa,
Pa ostale svate rašćerao,
Dok doćera konja do đevojke,
Četrnajest osiječe glava.
No i Grujo rana dopanuo
Na njemu je četrnajest rana
Na đogatu dvajest i četiri
A oganj mu spali odijelo.
Ma je Grujo junak na megdanu,
On doćera konja do đevojke,
Šnjome pođe pravo Romaniji,
Kad su bili na prvom konaku,
Onda reče lijepa đevojka:
„Oj Gruica, dragi gospodaru!
„Mati mi je biljarica bila,
„Od nje sam se bilju naučila."
Bere cura po gorici bilje,
Privija ih svome gospodaru,
I pod njime đogu od megdana;
Pa izvida njega i đogata,
Za dvadeset i četiri sata.
Zdrav Gruica ode Romaniji,
I odvede lijepu đevojku
I zateče u životu baba,
Pored baba deli-Radivoja, 715
I sokola deli-Tatomira,
Šnjima zdravo trideset hajduka.
Kupi Novak gospodu hrišćansku,
A po izbor kitu i svatove;
Pa odoše šeher-Sarajevu, 720
U bijeloj crkvi manastiru,
Zadužbini Kraljević Andrije,
Maksimiju mladu vijenčaše,
Za junaka pelivan-Gruicu;
I činiše veliko veselje, 725
Za tri b’jela danka bez prestanka.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
