Ženidba Ljubovića Bega
(Kate Murat)
Reče majka Ljuboviću Begu:
»Ljuboviću, drago d’jete moje!
Što se, moje, ti ne ženiš, d’jete?
Veće sam ti ostar’jela majka,
ne mogu ti ni prešetat’ dvora, 5
ni nositi ključa srebrnoga,
ni činiti po dvoru izmeta;
neg’ se ženi, drago d’jete moje.«
Bego svojoj govorio majci:
»Ja b’ se, moja, oženio, majko! 10
Obih mnogo zemlje i gradova,
ja ne nađem za sebe đevojke.
Đe bi naš’o đevojke za sebe,
tu ne nađem kući prijatelja;
đe ja nađem kući prijatelja, 15
tu ne nađem za sebe đevojke.
Ma sam čuo, mila moja majko,
a da ima jedna cura mlada
u Vrgovcu, gradu bijelomu,
sestra draga Vrgovac Alije. 20
Ma sam čuo Bego od drugoga
da je mnogo prosilo junaka,
da j’ svakomu mlada zabavila;
ja bi po’šo, mila moja majko,
prosit’ l’jepe Vrgovkinje Fajke, 25
ma se strašim, mila moja majko,
da mi ne bi mlada zabavila;
bi volio izgubiti glave
nego da mi zabavi đevojka.«
Begu stara govorila majka: 30
»Hajde, Bego, drago d’jete moje!
Hajde, Bego, i prosi đevojke,
tebi čemu zabaviti nema;
imaš, Bego, silnovito blago,
a ti nemaš brata ni sestrice, 35
nemaš s kijem razd’jeliti blago.«
Kad je Bego svoje majke čuo,
stane Bego pa se resi l’jepo,
ni u velo ni u b’jelo platno,
neg’ u svilu i u suho zlato, 40
stavi na se kape samurlije,
a za kapu dvanaes’ perjanica,
sve dvanaes’ od suhoga zlata,
sve mu s’ perje na perje naslanja
i Begu se viju oko vrata 45
da ga sablja pogubit’ ne može.
Utom majka konja napravila.
Kad se Bego na konja bacio
i svojoj je majci govorio:
»Ostan’ s Bogom, mila moja majko!« 50
Begu stara govorila majka:
»Pođi s Bogom, drago d’jete moje!
Srećan, sinko, u đevojci bio!«
Pa s’ otole Bego otpravio.
Kud go’ iđe, u đevojke siđe. 55
Kad je bio rosnu uz livadu,
uz livadu Vrgovac Alije,
vidio ga od Vrgovca Ale.
Kad vidio Bega Ljubovića,
on je Fajke sestre dozivao 60
i Ale je sestri govorio:
»Sestro moja Vrgovkinjo Fajko!
Ev’ odovud Ljubovića Bega
iz bijela grada Nevesinja,
ide tebe prositi u mene. 65
L’jep je Bego, nije mu zabave:
kad bi rekla da ga uzet’ nećeš,
korda moja — prošla bi te glava!«
Kad je Fajka svoga brata čula,
na prozor je iznosila glave. 70
Netom Bega očima viđela,
Bego joj je srcu omilio.
Pođe Fajka b’jele u kamare,
stane Fajka resit’ lice b’jelo;
a on junak Vrgovac Alija, 75
šeta Ale dvore pred bijele,
on je Bega l’jepo pričekao
i vod’o ga u dvore bijele,
za pune ga sopre postavio.
Govori mu Ljubovića Bego: 80
»O moj pobre Vrgovac Alija!
N’jesam doš’o Vrgovcu b’jelomu
da ja pijem rakije i vina
u tvojemu dvoru bijelomu;
neg’ sam Bego u Vrgovac došao[1] 85
prosit’ Fajke, drage sestre tvoje;
Fajka l’jepa uzet’ hoće li me?«
Govori mu Vrgovac Alija:
»O moj pobre Ljubovića Bego!
Čekaj mene, dragi pobratime, 90
da ja pitam Fajke sestre moje,
sestra moja uzet’ hoće li te.«
Pa se Ale na noge skočio,
sestri Fajci ide na kamare
i Fajci je sestri govorio: 95
»L’jepa Fajko, draga sestro moja!
Evo tebe dobra sreća ište,
junak dobar Ljubovića Bego
iz bijela ramna Nevesinja.
Sestro moja, uzet’ hoćeš li ga?« 100
Kad to čula plemenita Fajka,
šeta Fajka b’jele iz kamare
kako b’jela iz planine vila.
Kad viđela Ljubovića Bega,
netom Bega očima viđela, 105
Bego joj je srcu omilio.
Tu je Begu tvrde vjere dala,
Bego Fajku darim’ nakitio,
prsten dava Ljubovića Bego,
prsten dava, vjere ugovara: 110
»Ova vjera, draga dušo moja,
ova vjera za petnaes’ dana
dok ja Bego Nevesinju dođem
i sakupim kićene svatove.«
Pa s’ otole Bego otpravio. 115
Nije Bego ni do dvora doš’o,
drugi mu je dragu preprosio:
junak dobar Kuna Asanago;
Aliju je blagom nametnuo,
a đevojku darim’ nakitio; 120
više Kune jedan prsten valja
neg’ svi dari Ljubovića Bega.
Kad viđela lijepa Fajkula,
ona Begu b’jelu knjigu piše:
»Drago moje, Ljubovića Bego! 125
Milo moje, ne muči se drago;
ne muči se ni vodi svatove:
drugi me je junak preprosio,
junak dobar Kuna Asanago;
dođe đinđel s mora debeloga, 130
on donese blago nebrojeno,
moga brata blagom nametnuo,
mene Fajku darim’ nakitio.
Više Kune jedan prsten valja
nego, Bego, svi tvoji darovi! 135
Nego dođi Vrgovcu b’jelomu,
dođi, Bego, i uzmi darove,
dođi, Bego, kad god ti je drago.«
A kad Begu b’jela knjiga pade,
knjigu lega Ljubovića Bego, 140
knjigu lega, suzam’ je pol’jeva.
Sve mi Bega stara gleda majka,
pa je Begu sinu govorila:
»Drago moje, Ljubovića Bego!
Otkle, sinko, b’jela knjiga pade 145
kad je legaš tako neveselo?«
Kad je Bego svoje čuo majke,
od jada joj kazati ne može,
neg’ je majci na skuto[2] bacio.
Primi stara listak knjige male. 150
Kad viđela Ljubovića majka,
kad viđela što đevojka piše,
grohotom se stara nasm’jejala
i Begu je sinu govorila:
»Ne boj mi se, Bego, d’jete moje! 155
Sama će ti mlada Vrgovkinja,
sama će ti na dvor došetati.«
Pa pošeta stara u kamare,
pa mi stane b’jelu knjigu piše
a na ruke Fajci Vrgovkinji; 160
ovako joj u toj knjizi piše:
»Vrgovkinjo, l’jepa moja Fajko!
L’jepa Fajko, nesuđena nevo!
Što si moga Bega ostavila,
to si, Fajko, dobro učinila. 165
Netom mi je Bego dvoru doš’o,
on mi se je na smrt pobolio,
umr’jet’ hoće, preboljet’ mi neće;
moj je Bego tebe pozdravio,
u pozdravu jes’ ti poručio 170
da ti dođeš ramnu Nevesinju,
da mu sviješ v’jenca zelenoga,
dušo moja, desnom rukom tvojom;
l’jepe 'e ti halaniti dare.«
Kad je knjigu b’jelu nakitila, 175
tad je mladu knjigonoši dava
i njemu je stara govorila:
»Na ti knjige, mladi knjigonošo!
Nosi knjige Vrgovcu b’jelomu
na dvor b’jeli Vrgovac Alije. 180
Ne daj knjigu nikomu u ruke
nego Fajci, sestri Alijinoj.«
Pa mu dava četiri cekina:
»Na to tebi, knjigonoša mladi!
Kadar dođeš Vrgovcu ramnomu, 185
ti se napi vina crljenoga!«
Pa s’ otole momče otpravilo,
zdravo dođe Vrgovcu b’jelomu
na dvor b’jeli Vrgovac Alije.
Knjigu ne da nikomu u ruke 190
nego Fajci, sestri Alijinoj.
Primi Fajka listak knjige male,
po knjizi je očim’ pogledala,
pa se l’jepa nasm’jeje đevojka.
Sve je gleda Vrgovac Alija; 195
Ale svojoj sestri govorio:
»L’jepa Fajko, draga sestro moja!
Otkle tebi b’jela knjiga pade
kad je legaš i na nju se smiješ?«
L’jepa Fajka bratu odgovara: 200
»O moj brate Vrgovac Alijo!
Ovo mi je paka[3] knjiga mala
iz bijela ramna Nevesinja
od nje majke Ljubovića Bega.
Ona meni u knjizi kitila 205
da sam, brate, dobro učinila
a ja Bega što sam ostavila:
on netom je Nevesinju doš’o,
da se j’ Bego na smrt pobolio,
umr’jet da će, ma preboljet’ neće. 210
Da je Bego mene pozdravio,
u pozdravlju meni poručio
da ja, Fajka, Nevesinju dođem,
da mu svijem v’jenca zelenoga
ja đevojka desnom rukom mojom; 215
da će m’ Bego halaniti dare,
neću m’ doć’,[4] brate, dobro moje,
da bi dare nigda ne viđela!«
Alija je sestri govorio:
»Hajde, Fajko, draga sestro moja, 220
kad ć’ ti Bego halaniti dare:
grehota je onake darove pustit’,
sestro, iz b’jeloga dvora.«
L’jepa Fajka bratu odgovara:
»Neću ni doć’, brate, dobro moje, 225
znat’ mi nigda ne viđet’ darova,
er se strašim da prevara nije.«
Mučno Ali pustiti darove
iž njegova dvora bijeloga;
on je sestri svojoj govorio: 230
»Sestro moja, ti se resi l’jepo
i ti pođi ramnu Nevesinju
dvor na b’jeli Bega Ljubovića.
Da bi tebi dobrom srećom bilo
da bi Bega u životu našla, 235
da b’ ti l’jepe halanio dare!
Grehota bi, moja sestro, bila
ove dare iz dvora puštiti.«
Kad to čula plemenita Fajka,
pođe Fajka pa se resi l’jepo. 240
A kad se je l’jepo uresila,
uzela je štitka svilenoga:
kadar bude hoditi goricom,
što ć’ se mlada štititi od sunca.
Pa joj Ale konja napravio, 245
Fajka s’ konju u sedlo bacila,
udre konja ramnu Nevesinju
dvor na b’jeli Bega Ljubovića.
Kad je bila rosne uz livade,
uz livade Ljubovića Bega, 250
on je Bego gleda sa prozora
i svojoj je majci govorio:
»O gospođo mila moja majko!
Ev’ odovud Vrgovkinje Fajke!
Pogledaj je, mila moja majko, 255
a kakva je Vrgovkinja mlada,
bi l’ mi za njom živo srce puklo!«
Begu svoja govorila majka:
»Drago moje, Ljubovića Bego!
Hajde, Bego, tvoje u kamare, 260
i ti lezi meke u dušeke,
ti se pokri po lišcu mahramom
kako da si preminuo, sinko;
ja ću poći dvore pred bijele,
pa ću sjesti žute pod naranče, 265
rasplesti ću žute kose moje
cmilit’ hoću kako zmija ljuta
bez nevolje, kolik’ za nevolje;
ja ću mlade pričekat’ đevojke,
ja ću r’jeti mladoj Vrgovkinji: 270
’Dobro došla, nesuđena nevo!
Sinoć ti je Bego preminuo,
na smrti je meni ostavio
da ti dođeš, l’jepa moja Fajko,
da mu sviješ v’jenca zelenoga, 275
da ga staviš Begove na glave,
l’jepa Fajko, desnom rukom tvojom;
na dar tebi dari svikolici.’«
Kad je Bego svoje čuo majke,
grohotom se Bego nasm’jejao 280
i on pođe b’jele u kamare,
pa mi leže meke u dušeke,
pokrio se po lišcu mahramom.
Da ko vidi mlada Bega majke!
Rasplela je žute kose svoje, 285
pa mi sjeda pred dvor pod naranču,
cmili stara kako zmija ljuta,
kose kida, grdi lišce svoje.
U to dođe Vrgovkinja mlada;
Begovoj je majci govorila: 290
»O gospođo Ljubovića majko!
Sto ti cmiliš i suze prol’jevaš?
Oli ti je Bego preminuo?«
Ali joj je stara govorila:
»A đe si mi, nesuđena nevo? 295
Sinoć ti je Bego preminuo,
na smrti je meni ostavio
da ti dođeš, l’jepa moja Fajko,
da mu sviješ v’jenca zelenoga
da ga staviš Begove na glave, 300
l’jepa Fajko, desnom rukom tvojom;
na dar tebi dari svikolici.«
Kad to čula mlada Vrgovkinja,
pošetala kule u visoke,
mladu Begu b’jele u kamare. 305
Kadar Begu u kamare dođe,
diže Begu sa lišca mahrame,
govori mu Fajka Vrgovkinja:
»A l’jep ti si, Ljubovića Bego!
Ne bi rek’o da si preminuo, 310
nego da si sanak uhitio.
Da ja mlada nemam vjerenika,
sad bi meni živo srce puklo.
Ma ja mlada i ne hajem za te
er đevojka moje imam drago, 315
moga draga Kunu Asanaga.«
Kad to čuo Ljubovića Bego,
srcu živu odoljet’ ne može;
on đevojke l’jepo uhitio,
pa je meke baca na dušeke 320
i Fajci je lišce obljubio;
a kad joj je lišce obljubio,
on je l’jepoj Fajci govorio:
»Pođi s Bogom, Vrgovkinjo Fajko,
i pozdravi Alu, brata tvoga, 325
ja da sam ga Bego pozdravio,
u pozdravlju njemu poručio
da te dade komu mu je drago;
ma da meni moje vrati dare.«
Kad to čula Vrgovkinja mlada, 330
cmili jadna i suze prol’jeva.
Begu svoja govorila majka:
»D’jete moje Ljubovića Bego!
Kad si mlade ljubio đevojke,
ne vraćaj je dvora iz b’jela,[5] 335
d’jete moje, neg’ se ženi za nju.«
Bego svojoj govorio majci:
»O gospođo mila moja majko!
Da ne gledam Boga velikoga,
da me n’jesi porodila, majko, 340
vjera moja, bi te prošla glava.
Idem Bego u lov u planine;
ako Fajke ja u dvoru nađem,
tvrda vjera, osjeću joj glave.«
Tez’jem Bego iz dvora otiđe. 345
Kad viđela mlada Vrgovkinja,
ona svoga konja uzimala,
pa se svoga bacila na konja,
konja udre ramna put Vrgovca,
neveselo svoga konja igra. 350
Sve je gled’o Vrgovac Alija
sa visoka od dvora prozora,
vidi svoju sestru neveselu.
Suproć sestri svojoj išetao
i sestri je svojoj govorio: 355
»Dobro došla, draga sestro moja!
Što si srca tako nevesela?
Što ti Bega žališ Ljubovića
što je tebi Bego preminuo?
Je l’ ti l’jepe dare halanio?« 360
Fajka svomu bratu govorila:
»Zli ti dari, a gore ti bilo!
On je Bego mene prevario
i moje je lišce obljubio
i pošlje me iz dvora ljubljenu. 365
I još te je Bego pozdravio,
u pozdravlju jes’ ti poručio
da me dadeš komu ti je drago,
ma da m’ vratiš plemenite dare.«
A kad Ale svoje sestre čuo, 370
on je sestri svojoj govorio:
»Fala Bogu, draga sestro moja,
fala Bogu, krivina je moja:
ja se neću ženit’ nikadara.«
Dan po danak, devet godinica, 375
nit’ se ženi Vrgovac Alija,
nit’ udava plemenita Fajka,
nit’ se ženi Ljubovića Bego.
Mladu Begu b’jela knjiga pade
od onoga cara čestitoga 380
da on Bego pođe niz Krajine,
niz Krajine kupiti harače,
niz Cetine svake desetine;
da se Bego kroz Vrgovac vrati
da pokupi harač po Vrgovcu. 385
Kadar Begu b’jela knjiga pade,
kad vidio što mu care piše,
on mi Bego pođe niz Krajine,
niz Krajine kupiti carine,
niz Cetine svake desetine; 390
pa se Bego kroz Vrgovac vrati
da Vrgovcu pokupi harače,
ide na dvor Vrgovac Alije.
Kad je Ali ispred dvora bio,
on zapjeva tanko iza glasa: 395
»Mili Bože, na svemu ti fala!
Ovo ima devet godin’ dana
da sam dvoru bio na ovomu,
a ja Bego rujno vino pio,
vino pio, đevojku prosio; 400
ma je mene mlada prevarila,
prevarila pa me ostavila,
za nju ne znam smrti ni života:
oli se je mlada udomila,
ol’ je mlada umrla đevojka.« 405
Govori mu iz kule Fajkula:
»Hod’ otole, Ljubovića Bego!
Ne rani mi živo srce moje!«
Kad đevojku Bego razumio,
u b’jele je dvore ušetao, 410
Fajku b’jele za ruke fatio,
izvede je dvore pred bijele,
pa je baca na konja uza se
i vodi je dvoru bijelomu
i za nju se Bego oženio. 415
