Žena i muž pijanica
| ←Medved i Ciganin | Žena i muž pijanica Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Krtina i mati njena→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Žena imala pijanicu muža, i svakojako se mučila sovjetujući ga i uvještavajući ga se ostavi pijanstva, črez koje dan o dan potire ne samo dom svoj no i zdravlje i pamet, i dušu, i telo. A kad već vidi da sve to ništa ne pomaže, kako ga upazi jednom da se otreska, ošije i legne kao mrtav, dâ ga odneti u jednu grobnicu punu kostiju, i kad rasudi da se je mogao naspavati i otrezniti, dođe grobnici na vrata, pak stane kucati. Pita on: „Ko to lupa?” —„Ja sam — odgovori žena s pretvorenim glasom — što mrtvim jelo nosim.” Kad ovi počne u mraku oko sebe pipati, ima šta nađi! Glave i kostš mršvih ljudi! Ali što on haje za sve to, nego kaže joj uprav: „Ko mari za jelo, neka ti otvori. Meni donesi što piti, ako hoćeš da ti ja otvorim.”
I ovo je protiv zla obiknovenija, budi u piću, budi u kakvom mu drago zlu delu. Zato neka deca ovi stih Ovidijev dobro nauče i nek se bolje njim polzuju: „principiis obsta, sero medicina paratur, cum mala per longas convaluere moras: Početku protivstoj, pozno se lekarstvo gotovi kad se zlo črez duga usili zakašnjenija.”
Kažu naši u Dalmaciji da se nad jednim pijanicom upali kuća. Viču ljudi spolja: „Vodu, vodu!” A onoga iznutra stane vika: „Ne idite mi s vodom na oči, da vam Božić na zlo ne dođe! Vina meni!”
Ali da ko ne reče da ja samo za smej i šalu pišem, priložiću nešto malo kako ingleski Sokrat, to jest Adizon, prekrasno dokazuje kakovi sojuz ovdešnje obiknovenije s buduštim imade blaženstvom: „The state of bliss, we sall heaven, will not Ьe capable of affecting those minds which are not qualifed for it; we must in this world gain a relish of truth and virtue, which are to make us happy in the next: Sostojanije blaženstva, što mi zovemo nebo, neće biti sposobno dejstvovati u oni umovi koji nisu priučeni za to; mi moramo u ovome svetu dobiti jedan vkus istine i dobrodjetelji koje jesu za učiniti nas blagopolučne u bližnjemu.”
Ne običavati se na zlo, ovo je otricatelno dobro, zašto samo ovo jošte nas ne čini da smo dobrodjeteljni, nego nas samo čuva da nismo zli; a običavati se na dobro, ovo je utverždatelno dobro, zašto ovo nas čini da u samoj vešti bivamo dobrodjeteljni.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|