Žena i kokoš
| ←Čovek ubog i žena | Žena i kokoš Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Kornjača i orao→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Žena imađaše kokoš koja joj nošaše svaki dan po jedno jaje. Ona s tim nezadovoljna, lakomeći se na više, počne preizobilno kokoš s ječmom hraniti, želeći da joj po dva jajeta na dan snese. Na ovi način odeblja kokoš, i prestane sasvim nositi.
Telo naše dužni smo hraniti na takovi umereni način da je zdravo i krepko. Duša je naša u takovom sojuzu s telom da kad je ono zdravo i trezveno, i ona je takova, i sposobnije svoja djejstvija črez um ispolnjava, ako je samo odveć silovite strasti i pohoti s puta ne smeću. Bolestan i raslabljen o najlepšoj materiji ne može kako valja misliti, niti najpolezniju knjigu s prinadležećim vnimanijem, rasuždenijem i uslaždenijem čitati, sljedovateljno niti se može njom kako bi inače mogao polzovati.
No u isto vreme ne samo nepristojna je i človeku razumnu nedostojna no i vesma vredovita vešt: telo svoje razmažavati, razbluđavati i gojiti, i črez to kako sebe tako i blagorodniju čast sebe, to jest um, umekčavati, raslabljavati i mnogočislenim bolestima samoproizvoljno podlagati. Telo je dotle dobro „po jeliku” je dostojno žilište slovesne i besmertne duše, a kako se načne od ovoga blagorodnoga namjerenija i konca na koji mu drago način ustranjavati i odaljavati, taj čas načne sebe pohuđavati, k nesmislenim skotom približavati i njima se priupodobljavati. Razuman čovek ljubi sebe i ženu svoju i čada, ali ne razmažuje ni sebe ni svoje. Duša i um mogu se razmaziti kako god i telo, pak iz toga sljeduju različne naravne bolesti, samovoljstvo, tvrdoglavstvo, uporstvo, i pročaja. „Πειρώ το μεν σώμα είναι ϕιλόπονος, την δε ψυχήν ϕιλόσοϕος, ίνα τώ μεν επιτελείν δύνη τα δόξαντα, τη δε προοράν επίστη τα ουμϕέροντα”. Prekrasno uči Isokrat: „Staraj se da si telom trudoljubiv, a dušom mudroljubiv; da s onim ispolnjavati možeš što za dobro nahodiš, a s ovim da predviđaš što ti je polezno.”
Oni drevni slavni Greci, prosvetitelji čelovečeskoga roda, samim jestestvenim zdravim razumom prosvešteni, kako su visoko i blagorodno mislili o duši i o umu čelovečeskom! Čujmo ovoga istoga učitelja kako Dimonika u tom že slovu sovjetuje: „Πάντων μεν επιμελού τωτ περί τον βίον; μάλιστα δε την σεαυτού ϕρόνεσιν ασκει, μέγστον γαρ εν ελάχιστω νούς αγαθός εν ανθρώπου σώματι. Za sve priležavaj što treba životu; a najviše svoj razum upražnjavaj, ibo ono što je najveće u najmanjemu, to je um vredan u čelovečeskom telu.”
Um! Slavna slavenoserbska nacijo u Serbiji, Bosni, Dalmaciji sa Hercegovinom, um kad s naukom prosvetiš i s prosveštenoju dobrodjeteljiju sojediniš, izbranije nacije nad tobom neće biti na zemlji! Dobrodjetelj je tebi prirodna; poštenje, slava, velikodušije, mužestvo — to su tvoje praroditeljske dobrodjetelji. Ovo su dragoceni dijamanti, no potrebuju da ih ruka mudrosti očisti, ugladi i osvetli. Raspuštenije i rastljenije narava nipošto ni od koga naroda među se ne primaj. Samo i jedino božestveno blagorodije, to je s prosveštenim umom dobrodjetelj. Ja znam da gdi varvarstvo vlada, onde niti je mesto učeniju i prosvešteniju ni pravoj dobrodjetelji; obače nek se ova dobra uvode onde gdi glupost ne vlada, a gdi zasad vlada, neće doveka vladati.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|