Žena bez srca/8
VIII
PREĐAŠNjI
DR. JAKŠIĆ
(Nastavljajući raniju misao): Rekoh vam, ležala je pre tri meseca mrtva na mome operacionom stolu.
DR. NOVAK: Ne mogu da razumem. Kada bi nas bliže upoznali sa svim okolnostima, možda bi još bili u mogućnosti da donesemo svoj sud o toj čudnoj pojavi, ovako...
DR. JAKŠIĆ (Prošeta dva tri put pribirajući misli): Upoznaću vas... da, upoznaću vas... Bilo je to pre tri meseca... tako, pre tri meseca... mislim, da imam i zabeležen datum. Jedne večeri, zadržao sam se ovde u kabinetu duže no obično... sređivao sam neke beleške. Odjednom čuh da se zaustaviše kola pred klinikom a malo zatim uđe poslužitelj i reče mi da je donesen jedan leš. Mislio sam da uputim dežurnog lekara da vidi u čemu je stvar, ali u to upade u sobu jedan mladić, bled, uplašen, očajan. On mi odmah otvoreno reče da je to leš žene koju voli, bezumno voli i dodade još da je umrla od srčanog udara koji je nastupio u jednom trenutku gneva, a zatim me uze preklinjati da joj spasem život: „Doktore, tako vam Boga — cvilio je mladić — spasite je, vratite joj život!“
DR. NOVAK: Odista, cela stvar postaje zanimljiva!
DR. JAKŠIĆ: Ma da se kod srčanog udara obično ne pretpostavlja obamiranje, ipak sam sa dežurnim pohitao u operacionu salu da učinim bar najobičnije pokušaje, ako bi bili od pomoći. Mladić je sam na rukama doneo leš i položio ga na operacioni sto, preklinjući me uvek još da je spasem. Dozvolio sam mu da prisustvuje pokušaju i odmah pristupio operacionom stolu. Na stolu je ležala beskrvna i bleda, mlada žena neobične lepote. I, kad sam je malo bolje zagledao, poznao sam u njoj stvorenje koje sam prvi put u životu zavoleo — istinski zavoleo, a koja se ljubav ugasila, mojim odlaskom u inostranstvo. Zastao sam preživljujući sve uspomene, sva sećanja, svu mladost. Mladić je stajao kraj mene, i gorko je plakao izjavljujući da on smrt ljubljene žene ne može preživeti.
DR. PERIŠIĆ: Pa to je čitav roman!
DR. STEFANOVIĆ: To nije prvi roman koji se na sekcionom stolu svršava.
DR. JAKŠIĆ: Najzad, trgao sam se iz trenutnog zanosa i pristupio sam poslu. Pregledao sam leš. Nikakvog, nikakvog znaka života i nikakve nade da bi se životu mogla vratiti. Potresen i sam sentimentalnim uspomenama, saopštio sam mladiću da napusti svaku nadu. Ali je on i dalje preklinjao da joj vratim život, jer je verovao da u lepome telu, koje je ležalo pred nama, mora biti života. On nije verovao u smrt.
DR. STEFANOVIĆ: Da, da, u tim se godinama ne veruje u smrt!
DR. JAKŠIĆ: Najzad, i ako bez nade, preduzeo sam operaciju. Pokušao sam najpre sa ritmičnim dizanjem ruku, a posle neuspeha ubrizgao sam u lešinu kofein i kamfor. Razume se da ni to nije imalo dejstva te sam pribegao i poslednjem sretstvu, zabo sam iglu u srce mrtve žene i ubrizgao adrenalin. Ali, ni posle toga nikakvog znaka života, nikakvog pokreta krvnoga toka. Leš je i dalje zadržao mrtvačku ukočenost. — Tad se i sam mladić morao izmiriti sa teškom istinom i tražio je da mu predam leš. Kako se već ranije deklarirao kao ljubavnik smatrao sam da mu ne mogu predati leš jer nema prava na njega. I mladić, slomljen i skrhan bolom i očajanjem, otišao je a ja, kada sam ostao sam — učiniću vam jedno priznanje — kada sam ostao sam, ja sam sa jednim dubokim bolom dugo i dugo posmatrao božanski lepo telo koje je ležalo na operacionom stolu. Ja nisam kadar da vam moja osećanja toga trenutka iskažem; teško bi ih i shvatili ako ih niste preživeli. Pao sam u neki mladićski zanos, Vratio sam se u doba ideala, u doba mladih, bujnih maštanja i evo vam se, gospodo, iskreno ispovedam — ja sam se u mrtvu ženu ponova zaljubio! (Pokret među prisutnima i izvesno iznenađenje)
DR. PERIŠIĆ: No, sad već cela stvar dobija sasvim drugi vid.
DR. NOVAK (Dr Perišiću): Kolega, vi ste imali pravo, roman.
DR. STEFANOVIĆ: Malo starinski sentimentalan ali — roman.
DR. JAKŠIĆ: Želite li da ga čujete do kraja?
DR. STEFANOVIĆ: Kako da ne!
DR. NOVAK: Sad smo već toliko zainteresovani.
DR. JAKŠIĆ: Kad sam hteo da se odvojim od tela i da naredim da se nosi u mrtvačnicu, ja dođoh na čudnu misao. Pokušao sam da je se oprostim, ali me je ova sve više osvajala i utisnula mi silom nož u ruke. Rasporio sam mlade grudi mrtve žene i izvadio joj srce... Ja sam taj čin pred svojom savešću pravdao naučničkom radoznalošću, da ispitam dejstvo adrenalina. Verovatno to me je i rukovodilo kada sam to činio. I to srce, što sam ga izvadio iz grudi mrtve žene (pokazujući na staklo u kome je srce) ...eto ga tu... sačuvano.. na mome stolu.
DR. PERIŠIĆ (Diže se i zagleda): Srce koje je nekada kucalo za vas.
DR. JAKŠIĆ: Zatim, pošto sam još jednom pogled bacio na bledo i voštano lice lepe žene, naredio sam da se telo snese u mrtvačnicu.
DR. PERIŠIĆ: I tu je kraj romanu?
DR. JAKŠIĆ: Ne, nije!
DR. STEFANOVIĆ: Zar posle mrtvačnice može još biti nastavka?
DR. JAKŠIĆ: Da. Bilo ga je — sutradan, kada sam došao ovamo, saopštila mi je posluga da je te noći neko razbio prozor na mrtvačnici i ukrao telo one žene.
DR. NOVAK: Oho!
DR. PERIŠIĆ: Izvesno onaj očajni mladić?
DR. JAKŠIĆ: Svakojako on. Prijavio sam stvar vlastima i, vođena je nekakva istraga i, najzad, otišlo je sve u zaborav. Još malo pa bih i ja celu stvar zaboravio...
|