Žena bez srca/42
X
ONAJ MLADIĆ, PREĐAŠNjI
ONAJ MLADIĆ (U bolničkoj mantili, bled, ispiven, malaksalim glasom): Izvinite!
DR. JAKŠIĆ: Ali, zaboga, niste trebali ustajati, došao bih ja k vama.
ONAJ MLADIĆ: Ipak... bolje je ovde kod vas... nisam želeo pred asistentima, pred bolničarima...
DR. JAKŠIĆ (Uzeo ga za ruku i gleda na sat): Eto, imate ubrzani puls. Vi još niste toliko snažni, niste se smeli kretati. A šta ste to hteli kod mene?
ONAJ MLADIĆ: Da vam se zablagodarim, doktore, vi ste mi vratili život.
DR. JAKŠIĆ: Ali, zaboga, za blagodarnosti imamo još uvek dosta vremena.
ONAJ MLADIĆ: I da vas zamolim da me pustite iz bolnice.
DR. JAKŠIĆ (Iznenađen): Ta kako zaboga, to je nemoguće!
ONAJ MLADIĆ: Osećam se već vrlo dobro.
DR. JAKŠIĆ: Ali ne, nikako, nikako! Na vama su još zavoji; vi trebate još nege; vi niste još van svake opasnosti.
ONAJ MLADIĆ (Oborene glave pa ipak uporno): Pa ipak... ja bih vas molio da me pustite.
DR. JAKŠIĆ: Zašto? Recite, zašto begate od nege koja vam se ovde tako pažljivo nudi i koja sam je još uvek tako potrebna?
ONAJ MLADIĆ: Ja sam donesen ovde u bolnicu da umrem, a ne da se vratim u život. Zašto me niste pustili da umrem?
DR. JAKŠIĆ: Oh, oh, oh! Još uvek iste misli koje su odapele onaj zlokobni brovning. Ja sam već verovao da ste se oprostili tih misli; sreo sam vam osmeh na usnama i on me je uverio da ste se izmirili sa životom, a gle... vi još uvek onaj očajan mladić. Upamtite: očajanje nije drug mladosti.
ONAJ MLADIĆ: Ali je drug onih koji su izgubili mladost.
DR. JAKŠIĆ: Ne govorite zaboga tako! Ta vi tek nastajete; život je tek pred vama. Strpite se samo dok prezdravite, dok se okrepite, dok se vratite životu.
ONAJ MLADIĆ (Bono i sa dubokom rezignacijom): Našto mi sve to! Ne, ne... u život ne više!
DR. JAKŠIĆ: O, pa to ja imam pred sobom težeg bolesnika no što sam to ja zamišljao. Moram vam dakle sasvim lekarski pristupiti. ’Ajde, sedite; dugo ste na nogama. Sedite (Pošto ga je naterao da sedne) recite mi gde vas boli; čime vas je život tako duboko uvredio? Ispovedite mi se!
ONAJ MLADIĆ (Digne glavu i pogleda doktora u oči kao da bi hteo reći ali ne odvažava se i ponova obara glavu)
DR. JAKŠIĆ: Recite mi... ispovedite se!
ONAJ MAADIĆ (Kao i pre): Ne mogu... dužan sam vam blagodarnošću.
DR. JAKŠIĆ: No pa zar iskrenost nije najlepši izraz blagodarnosti?
ONAJ MLADIĆ: Ja nemam prava da vređam onoga kome sam blagodaran.
DR. JAKŠIĆ: A vaša ispovest bila bi za mene uvreda?
ONAJ MLADIĆ: Da!
DR. JAKŠIĆ: Ja vas ne razumem! Govorite, mladiću, govorite jasno; recite sve što vam je na duši.
ONAJ MLADIĆ: Moja smrt bi vam kazala sve; zašto ste mi zakratili tu reč?
DR. JAKŠIĆ: Jer reč mrtvih je mašta bolesnih; istinu samo živi kazuju, ako mislite istinu da kažete.
ONAJ MLADIĆ: (Proprati najpre poledom nju pa kad se ne sretne sa njenin pogledom, jer je ona duboko oborila glavu on plane i počne živo): Da, reći ću vam, reći ću vam istinu! (Ustaje oslanjajući se na stolicu) Čujte, dakle. Moja ljubav prema ovoj ženi, koja je ovako duboko oborila glavu, nije bio trenutan izraz; nije to bilo prolazno osećanje, nije to bila zabluda mladosti. To nije bila pojava kakvu svakodnevno sretate svud oko sebe; pojava kakvu viđate na pozornicama ili čitate u knjigama. Ne, ne, to je bilo nešto dublje, nešto što se zarilo u sve moje biće; nešto što je sraslo sa mnom; nešto što je bilo nerazdvojni deo moga organizma, kao što je oko, kao što je pluće.
DR. JAKŠIĆ: Umirite se, zaboga! Vi se ne smete uzrujavati.
ONAJ MLADIĆ (Nastavlja istim žarom): Ja sam toj ljubavi prineo na žrtvu svu svoju mladost; svu čistotu jedne čedne mladosti, sve svoje osećanje, sve svoje biće; sve svoje dane i sve svoje noći; svu svoju budućnost i svoju nepreživljenu prošlost. Sve, sve, sve pa i — život koji je trebao da bude moja poslednja žrtva ovoj ženi, a koju ste mi vi tako nemilosrdno opet naturili.
DR. JAKŠIĆ: Al’ nije to samo ljubav prema ženi koja veže čoveka život; život ima i drugih zadaća, a mladost i drugih ideala.
ONAJ MLADIĆ: Ne, niste vi meni zato vratili život da bi me uputili drugim idealima, već zato da još jedanput umrem.
DR. JAKŠIĆ: O?!
ONAJ MLADIĆ: Ili bolje zato, da bi me istom rukom, kojom ste mi život dali, mogli zatim vi lično ubiti.
DR. JAKŠIĆ (Neprijatno iznenađen): Kako?!!!
ONA (Sklapa ruke i preklpnje mladića da ćuti)
ONAJ MLADIĆ (Njega je već obuzeo gnev i on ne može više da se uzdržava): Da, ubiti me, jer vi ste, prilazeći operacionom stolu na kome sam ja ležao, imali u svakoj ruci po jedan nož; jedan kojim ćete mi vratiti život i drugi kojim ćete mi ga odmah zatim oduzeti.
DR. JAKŠIĆ (Uzbuđen): Ja nisam zločinac, gospodine!
ONA (Prišla je Dr Jakšiću i moli ga da se utiša)
ONAJ MLADIĆ: Ne ogrćite se naučničkom togom, gospodine profesore, ona nije kadra da pokrije vaš zločin. Ili vi možda mislite, zato što mi niste na operacionom stolu oduzeli život, da ste tim manji zločinac. Ta vi to niste hteli, jer vašoj požudi nije godilo da ja na jedan mah umrem; vi ste hteli da mi oduzmete kap po kap života; vi ste razbojnički čekali u zasedi, kada će se na mojim usnama pojaviti osmeh sreće, kako bi ga odmah vašom krvavom rukom zbrisali!
ONA (Vapije, kršeći ruke): Smilujte se!
DR. JAKŠIĆ (Savlada se dokekle. Njoj): Pustite ga, neka kaže, neka kaže sve. On će verovatno sve to i oporeći kao što je oporekao i uvredu koju je vama naneo u svome posmrtnome pismu.
ONAJ MAADIĆ: Ona uvreda koju sam ja oporekao izraz je jednoga teškoga bola, a taj bol je izraz jedne velike ljubavi. Ja sam u smrt pošao samo zato da bi za uvek, za celu večnost, sačuvao tu ljubav, a vi ste me u život vratili samo zato da bi mi tu ljubav oteli.
DR. JAKŠIĆ (Prekorno): O, mladiću!
ONAJ MLADIĆ: Ne branite se, ne pravdajte se! Vašu sebičnost ne može dovoljno pokriti vaš naučnički ugled, jer ste vi jedan običan bednik koji ide za frontom naučnika i pljačka mrtve.
DR. JAKŠIĆ (Uvređen, ali savlađuutći se): Zaboga, ućutite!
ONAJ MAADIĆ: Da, da, gospodine profesore, vi pljačkate mrtve. Kada je na vašem operacionom stolu ležala ova žena, vi ste joj opljačkali srce, a kad sam ja legao na vaš operacioni sto, vi ste mi opljačkali ljubav.
ONA (Prelinjući): Tako vam Boga, umuknite!
ONAJ MLADIĆ: I, kada ste me skinuli sa operacionoga stola da me predate nezi, vi ste izmislili inkvizitorsku spravu kojom ćete mi cediti kapi života. Poslali ste mi kraj postelje ovu ženu da me neguje. Zar to nije najžešća vrsta sadizma, nedostojna vašeg naučničkoga imena? Hteli ste u časovima umiranja da me zavaravate životom; kako bi samo što duže trajali sati moga umiranja! Uživali ste u tome da me zalagujete verom u život kako bi mogli u času, kada ja u život poverujem, u času kada se moje samrtničke usne ozare osmehom sreće — zariti mi nož u srce i istom rukom raščupati spasonosne zavoje kojima ste mi vi oblagali rane? Jeste li to hteli? O, ne trudite se, ne trudite se; sad ću se ja odreći ponovo života; sam ću raščupati vaše spasonosne zavoje... sam ću... (U besu gnevu i razdraženju razdire na grudima bolnički mantil i kida sa sebe krvave zavoje).
ONA (Cikne očajno): Ne, ne pobogu!
DR. JAKŠIĆ (Pritrči mu i snažno ga ščepa za ruke da osujeti dalje raskidanje zavoja).
ONAJ MLADIĆ (Savladan uzbuđenjem, posrne i zanese te ga odvode do fotelje u KOJU ga onesvešćena spuštaju).
ONA (Očajno kršeći ruke): Doktore, preklinjem vas, spasite ga!
DR. JAKŠIĆ (Osluhuje mu srce, a zatim disanje i puls): Dajte mi brzo etera, ona bočica na etažeru.
ONA (Donosi hitno bočicu)
DR. JAKŠIĆ (Podnosi mu bočicu pod nos, zatim mu trlja slepoočnice i ponova osluhuje srce i ispituje puls): Budite spokojni! (On se mirno diže i odmiče te u drugome kraju kabineta, pali cigaretu i posmatra dalju scenu).
ONA (Ostaje uz mdadića klečeći kraj fotelje i sa izrazom straha zebnje, saučešća i ljubavi, očekuje da se u njemu probudi život. Ona ga miluje po čelu i kosi i uzima mu ruku te je prinosi svome obrazu)
DR. JAKŠIĆ (Pošto je duže vremena posmatrao, savlađujući bol, koji se toga trenutka u njegovoj duši javio i, pošto je osetio da je savladao sebe, prilazi joj i uzima je za ruku): Ustanite; ostavite za časak bolesnika, on je van svake opasnosti; njemu je potreban samo jedan trenutak mira. Odite ovamo! (Povede je k sebi).
ONA (Podaje se pogruženo a bez otpora i oborene glave ide za
njim).
DR. JAKŠIĆ (Pošto ju je odveo u drugi kraj kabineta, držeći je uvek za obe ruke, mirno, tiho): Ja sam vam se odužio! Vratio sam vam srce!
ONA (Ćuti, oborene glave).
DR. JAKŠIĆ: Onaj mladić tamo, koji vas voli jednom nadčovečanskom i nadzemaljskom ljubavlju, za koji trenutak otvoriće oči i potražiće vas pogledom. Njemu je u ovom trenutku, više no ikad, potreban zračak sreće koji će ga vratiti u život. Priđite mu i kada se probudi iz zanosa i sretne se pogledom sa vašim, recite mu: ja te volim!
ONA (Htela bi da digne glavu, ali nema hrabrosti i pokušava muklim izrazom da odreče).
DR. JAKŠIĆ: Recite mu to, istinu ćete mu reći!
ONA (U teškoj borbi sa sobom diže najzad i nepouzdano glavu, ali kao grešnica pred sudijom hteda bi da izbegne doktorov pogled. Najzad, kada im se sretnu pogledi, ona mu tiho ali sa bolom i saučešćem prošapuće): A vi?
DR. JAKŠIĆ: Ja se vraćam sebi. U jednom trenutku samoobmane ja sam se spustio duboko ispod sebe. Tu SVOJU samoobmanu dužan sa iskupiti odricanjem.
ONA (Nežno): Hoće li vas to boleti?
DR. JAKŠIĆ: Odricanje je gdekad uzvišenije osećanje i od same ljubavi. A ko se preda uzvišenim osećanjima taj lakše podnosi životne bolove.
ONA: Pa ipak... jesam li vam ja trebala naneti bol?
DR. JAKŠIĆ: Da, vi! Takvi su možda zakoni fataliteta; moramo im se potčinjavati! (Pogledao je mladića) Kreće! Idite, idite, budite kraj njega i dajte mu života! (On je nežno odvodi tamo, a sam se vraća te ostaje po strani).
ONA (Prišla i nasloniv ruku na bolesnikovu glavu, bez daha, očekuje njegov pokret. Kada on otvori oči i pogleda je duboko u zenice, ona pribira snagu i pridušeno mu šapće): Ja te volim!
ONAJ MLADIĆ (Tihi i blagi osmeh sreće ozari mu lice i on joj pruža nemoćne ruke).
ONA (Okreće se doktoru pitajući ga pogledom je li tako trebala učiniti).
DR. JAKŠIĆ (Prilazi mladiću i ispituje puls): Vama je lakše, zar ne?
ONAJ MLADIĆ (Gleda iznenađeno i sa čuđenjem doktora ne odgovarajući na pitanje).
ONA: Lakše vam je, je l’ te?
ONAJ MLADIĆ: Lakše mi je... dobro mi je...
DR. JAKŠIĆ: Ne osećate se umorni?
ONAJ MLADIĆ: Ne, ne, dobro mi je i vratila mi se snaga,... evo, mogu ustati... (Diže se al’ posrne).
DR. JAKŠIĆ (Njoj): Prihvatite ga i vodite ga u postelju; njemu je potreban odmor.
ONA (Mladiću): Hoćete li?
ONAJ MLADIĆ: Hoćete li me vi povesti?
DR. JAKŠIĆ: Razume se i ostaće kraj vas.
ONA: Da, ostaću kraj vas. Odite, naslonite se na mene! (Pogleda doktora bojeći se njegova prekora)
DR. JAKŠIĆ: Da, da, da! Prigrlite ga čvrsto jer je slomljen, nemoćan je; prigrlite ga čvrsto i vodite ga!
ONA (Zagrlivši mladića): Doktore... oprostite!
DR. JAKŠIĆ: Vodite ga i ostanite kraj njega. Ne napuštajte ga!
ONA (Odvodi u zagljaju mladića, osvrnuv se još jednom na vratima da pogledom izmoli oproštaj od doktora).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|