Žena bez srca/28
XIII
DR. JAKŠIĆ, ONA
DR. JAKŠIĆ (Prilazi fotelji i naslanja lagano ruku na njeno rame): Ne znam čuste li kad sam vam malopre rekao. Spasao sam ga.
ONA: Dakle ipak?
DR. JAKŠIĆ: Uložio sam sve napore, sve znanje svoje da ga spasem.
ONA: To je sve što ste mogli učiniti za mene?
DR. JAKŠIĆ: Da, to je sve što sam mogao učiniti za vas. Ispunjavajući svoju dužnost, ja sam se još i u ime vaše odužio tome mladiću.
ONA: Ja njemu sem mržnje ništa drugo ne dugujem.
DR. JAKŠIĆ: I život i život mu dugujete. On vam ga je zadahnuo u mrtvo telo. Taj dug mu je valjalo vratiti. Vi... vi to niste mogli, jer u vas je izumro osećaj blagodarnosti.
ONA: Iščupali ste mi ga vi, sa srcem zajedno.
DR. JAKŠIĆ: Da se oseti blagodarnost nije potrebno imati samo onaj majušni mišić koji se zove srce; potrebno je imati i dušu široku, prostranu, plemenitu dušu u kojoj se začinju vrline čovekove.
ONA (Sa ironijom): A vi je imate?
DR. JAKŠIĆ: Da, imam je, jer sam u toj duši i bio kadar da smestim osećanje dužnosti, i osećanje čovekoljublja i osećanje blagodarnosti i osećanje ljubavi prema vama.
ONA: Zar vi to zovete ljubavlju kad nemate ni toliko hrabrosti da mi ispunite želju?
DR. JAKŠIĆ: Da, ja to zovem ljubavlju. Vaša je želja zločin koji bi nas unizio i vas i mene; neispuniti vašu želju značilo je uzvisiti i vas i mene. Takvom ljubavlju ja vas volim, ljubavlju koja uzvišava.
ONA: To je ljubav iz priča, iz knjiga; tom ljubavlju se zadovoljavaju gimnazistkinje. Žena ljubav vidi u odricanju samoga sebe, u sagorevanju, u uništenju.
DR. JAKŠIĆ: Našli ste reč. Da: uništeše to je reč koja označava ljubav žene bez srca. Ona je nenasita žrtava do istrage; ona ljubav nagrađuje uniženjem; ona ljubav kažnjava uništenjem. Onaj mladi čovek sagoreo je na nedrima žene bez srca. On vam je dao svu svoju mladost, dao vam je svu iskrenost i svu odanost svoje mladalačke duše; dao vam je zdravlje svoje, dao vam je sve imanje svoje i sve, sve to bilo vam je malo — valjalo je ići do uništenja da bi se zadovoljila nenasitost ljubavi žene bez srca. I on vam je najzad dao i život svoj ali — teško njemu — ostao je u njemu još jedan mali trag života i vi bi u zločin samo da mu i taj poslednji trag iščupate, da mu poslednji dah ugušite.
ONA (Najpre ga prkosno gleda ali malaksava joj pogled pred oštrinom njegovih reči i ona na kraju gubi prkos u očima i neodvažno obara glavu): Govorite dalje, ako mislite da me niste dovoljno optužili.
DR. JAKŠIĆ: Da, i dalje, jer ovoga časa valja vam kazati golu istinu; jer vas samo ona može zaustaviti na putu nemilosrđa, na putu zločina. Vi još jednom rukom niste pustili žrtvu koja izdiše pod vašim zagrljajem, a već ste drugom rukom zagrlili mene tražeći kao prvu žrtvu moje odricanje samoga sebe. Zahtevali ste da se odrečem nauke, da se odrečem poziva svoga, svoje dužnosti, da se odrečem čovekoljublja, da se odrečem savesti — ne zato da sav vama pripadam — to je zvučna laž u koju žene bez srca uvijaju svoj sadizam — već zato da me obezoružate, da me učinite nemoćnim, kako bi me zatim uništili. I da mi ukažete put kojim bi me nemoćnoga poveli — vi ste mi nudili zločin kao dokaz ljubavi!
ONA (Osećajući se bono pobeđena pod šibom njegovih reči, u grlu joj se guši gnev koji ne ume da iskaže. Ona jedva ima moći da prigušeno cikne): Ja vas mrzim!
DR. JAKŠIĆ: U vas je mržnja plemenitiji osećaj od ljubavi jer ste u trenutku mržnje bar iskreni; jer se u mržnji izražavate sva, a u ljubavi ne!
ONA (Slomljena, pobeđena, klonula, brizne u plač i padne po otomanu te gorko zajeca zarivajući glavu u jastuk): Šta hoćete vi od mene?
DR. JAKŠIĆ: Hoću da se vratite ljubavi.
ONA: Ne umem voleti.
DR. JAKŠIĆ: A vi bar nemojte mrzeti.
ONA (Slomljena, pobeđena. klonula, brizne u plač i padne po otomanu te gorko zajeca zarivajući glavu u jastuče)
|