Eleonora Duze

Eleonora Duze Pisac: Boško St. Petrović

Pre nekoliko godina pojavila se umetnica na većim Jevropskim pozornicama, glumica, s početka dosta nepoznata pred zapadnom publikom. Igrala je u jednoj putničkoj družini, što onda još nije imalo velike važnosti. S toga se velika publika nije mnogo ni interesovala za nju, glumicu. No za kratko vreme, ta glumica obraća na sebe pažnju ne samo obične pozorišne publike, već i same naučenjake, naposletku sve umetničke krugove, koji u njoj pronađoše novu zvezdu na umetničkom nebu, koja u glumačkoj veštini kida sa starom tradicijom i stvara sasvim novu školu na „daskama što znače svet”.
    To se ime pronelo za kratko vreme po svom obrazovanom Jevropskom svetu, pa evo ime, te slavne zvezde moderne glumačke umetnosti, došlo je već i među srpski svet, gde se sa ushitom spominje.
    Eleonora Duze se zove ta nova glumica, koja stvara novu glumačku veštinu, koja se na prirodnosti zasniva. Njezina igra, to je sama istina. Eleonora Duze ne igra po nekim pravilima, niti po zakonima koje glumačke škole. Ona je prava Magda i prava Margareta. Ona se smeje, plače i pobledi istinito, kao što ljudi čine u životu; „ona čak i umire istinito.” rekao je jedan kritičar za nju. Jednom reči, najveći vrhunac onoga, što mi zovemo: prirodnost u umetnosti, postigla je Eleonora Druze u svojoj umetnosti.
    Za Jevropsku publiku, koja je već presita bila lažnog patetičnog stila, što je ovladao svud na Jevropskim pozornicama, ta istinita igra je postala mamkom, u kojoj je upoznala na bini pravi i istiniti život.
    No ne treba misliti, da je Duze zato obratila pažnju na sebe, što je neku novinu donela na pozornicu. Ne! Zbog toga je ona za sobom povela i zamamila sav umetnički svet, što je pred njega umela da dočara onaj ideal moderne umetnosti, koji vazda počiva na du svake obrazovane duše. Eleonora je Duze prešla kroz sve faze razvijanja glumačke umetnosti, i uzvisila se do samog ideala njezina.
    U glumačkoj umetnosti, koja je počela da stiče svoje prave reprezentante tek svršetkom prošastog i početkom ovoga stoleća, vladao je sve do tridesetih godina ovog stoleća samo patetičan stil. Uvek se išlo za onim, što je vanredno. To je „šturm-und-drang-perioda” u glumačkoj veštini. Tek sa mladom nemačkom književnom školom, kojoj je reprezentant Hajne, počinje da ulazi u poeziju, prozu, i u sve grane umetnosti nov duh —— težnja za prirodnošću. Nemački glumac Sajdelman je preneo to načelo na binu, pa je na njojzi objavio predstavljanje istinitih ljudi (Menschendarstellung).
    No ta škola nije uzdigla visoko ovaj princip. Ona je više pažnje obraćala na masku, hod, držanje tela i na glas. Pa ipak u toj igri pored svih dobrih spoljašnjih svojstava, nije bilo one istinske toplote, koju je tek docnije Francuskinja Rahel glumica donela na binu. Iz ove se dve škole stvorila toliko hvaljena igra na Bečkom Burg-Teatru, koja i danas imade žive slike te škole u licima gospođe Volter, Sonentala, Levinskog i mnogih manje više i srpskom svetu poznatih glumačkih snaga.
    Dok se s jedne strane Bečki Burg uzdizao kao reprezentanat vrhunca realne umetnosti na pozornici, dotle je iz Italije počela i zapad da očarava nova umetnost u licima Rosija i Salvinija, koji su doneli na pozornicu estremni moderni naturalizam. I ova škola, koja je osnivala svoju umetnost na znanju kao i sve dosadanje škole zajedno sa Bečkim Burgom, nije se umela da uzvisi do istinitog čoveka u svome prikazivanju. Umetnost ne proizilazi samo iz znanja: iz glave, već i iz osećanja : iz srca.
    Glumica, koja je donela ovaj princip na binu, jeste Eleonora Duze.
    Ona svoju veštinu nije učila iz knjiga ni iz predavanja, već iz suštog istinitog života. Ona je učila, ali život i samu sebe.
    Eleonora Duze se rodila u Viacenci, 1860. Otac joj je također bio glumac. Od svoje male maloće živela je među glumcima. Kao što sama kaže za sebe, s početka je počela da igra iz nevolje, da hleb sebi zaradi. I ona je prošla kroz gorku školu putničkog glumačkog života. Više prezrena, pošto je priroda nije obdarila nikakovim lepim spoljnim svojstvima, kao sirota, slaba i nevoljna glumica, došla je ona u putničko glumačko društvo Belotija Bona. Ovde je nastupila obrtna tačka u njezinoj umetnosti.
    Beloti Bon je bio vanredno duhovit upravitelj, koji je vredno radio u smislu naturalističke škole. Kao vanredan poznavalac ljudi, Beloti Bon je do krajnosti terao sa svojim naturalizmom. Evo kako piše o njemu njegov bijograf Natanson: „Naturalizam je Beloti Bon time razvijao na svojoj bini, što na individualnosti svoga glumca nikad nije činio nasilja. On je išao za tim, da glumac osobenost, koju je video na njemu van pozornice, iznese i na pozornicu. Svaki glumac je morao da govori, da se smeje i plače, da bude nežan i ljut, kako je on sve to u običnom životu činio. Niko nije smeo Hamleta ili Otela prikazivati. Tim prikazivanjem se uvek ogreši o istinu, jer glumac znade, da treba da prikazuje jedno drugo lice, a ne sebe. Put, kojim je Italijanac režiser išao, bio je drugačiji. Evo ga: „Udubi se u ulogu, stavi se u raspoložaj, koji imaš u sebi. Ako ti dušu muči neizvesnost, govori Hamletove reči. Budi ljubomoran na jednu ženu i iziđi kao Otelo”... Jednom reči: „Umetnik se ne sme predati ulozi, već ulogu mora u sebe pretvoriti.””
    Eto, u toj je školi počela Eleonora Duze da uči, i u tom pravcu da pretvara svoje znanje i umetnost u svoju individualnost.
    Docnije je došla u putničko društvo Rosija Cezarija, s kojim je proputovala svu Jevropu, Braziliju i Egipat, i kada se otud vratila u Rim i tamo igrala, u njoj je sva Rimska obrazovana publika videla veću glumicu od svojih učitelja. Igrala je Cezarinu u Dimaovu komadu Klavdijeva žena, i taj je slabi komad, koji je svud propadao, digla Duza svojom igrom na svetski glas.
    Iz Rima se razneo glas po svom umetnom svetu o Duzi kao prvoj glumici, koja je stvorila novu školu. Ta škola nije naturalistička, kao što je hoće neki da nazovu. Duzina je igra čista od svega gadog u životu, istinita, koliko je istinit i sam život, ali lepša od najlepšeg života. U njoj nema nikakva traga od kakve napred smišljenosti i nauke. Ona ga igra prirodno, kao što prirodno u životu radi, i time je skrhala krila onom glumačkom nazoru, da glumiti treba samo iz glave.
    Pisac ovih redova video je Duzu u dve uloge, u ulozi Magde, u Sudermanovoj drami H e i m a t (Postojbina), i u Dimaovoj Gospođi s kamelijama, u ulozi Margarete.
    Zadržimo se malo kod Gospođe s kamelijama. Tu nam se iznosi jedna glumica, koja tera sport sa muškima, dok joj na put ne izađe Armando, sin vrlo ugledne porodice u Parizu, koji čistim ljubavnim zanosom zadobija Margaretu, Gospođu s kamelijama, da se ova preporađa u čistoj ljubavi, koja je donekle izvlači iz gliba, u koji je pala. No kada Armandov otac doznaje za ovaj odnošaj sina svoga sa jednom razglašenom glumicom, dolazi Margareti, i, ljubavlju prema sinu i sreći njegovoj, moli je, da ga se ova odreče. Ova to i čini, no osećaj ljubavi, koji je postao neiskoreniv iz srca njezina, razori joj konačno organizam, zbog čega ona podleže.
    Veći deo kritike u tome je složan, da je ovo najbolja partija Duzina.
    Pa kako predstavlja Duze tu Margaretu, koju ljubav u smrt goni? Gledalac, koji jedared vidi Duzu u ovoj ulozi, dugo, vrlo dugo ne ume da se otrese onih osećaja, koja mu se uvuku u dušu. Tek mu se docnije stvori slika jednog savršenstva i u izrazu i u osećaju, koji nam donosi svedočanstvo o trijumfu devetnaestoga veka.
    Duzu je priroda obdarila i srcem i duhom i maštom. No tako, kao što je nju obdarila priroda, obdarila je i mnoge druge slavne glumice, ali ipak ni jedna ne može ono što ona ume. To leži u tome, što je Duzin duh rasvetljeno obrazovan (aufgeklärt). Ona ima svoje pojimanje svake uloge, i to, kako ga ona pojmi, uveri i nas, da je to pravo pojimanje.
    Uopće svaku svoju ulogu obeležava sa nekoliko markantnih crta, u kojima je toliko konsekventna, koliko i sama istina.
    Duzina Margareta je od početka do kraja odricanje, samopožrtvovanje i tiho venenje a svaki put sa nekoliko novih crta. Njezina Margareta nikad nije koketna kao Margareta Bernardove Sare. U Duzinoj Margareti vidimo, doduše, lakomislenu ženu, ali koja je još u početku toliko osetljiva, koliko je potrebno, da se motiviše poznije stradanje u strasnoj ljubavi. To je zaista duboko psihološko shvaćanje toliko ubedljivosti, da nam odmah u početku postaje pojmljiva i konsekventna, da nas ni jedno delo njezino docnije ne iznenađuje.
    Koliko duboko ume Duza da pojmi svoju Margaretu, toliko je još dublje ume da prikaže. Tuga, radost, nadanje sa svima niansama nalazi izraza u njezinim strasnim velikim crnim očima, na licu do duhovitosti pokretljivom i na gipkom joj telu. Svi ti osećaji tako prelaze na gledaočevu dušu, da mora sa njome zajedno da tuguje, da se raduje, da se nada, zajedno sa njome da plače. Njezina igra je više nego poznavanje i najdubljih psihičkih pokreta, jer mnogo štošta u njezinoj igri ostaje nerazumljivo za gledaoca, ali se oseća potpunim osećajem istinitosti i verovatnosti.
    Evo, šta sama Duza u tome pogledu kaže za sebe: „Analizujte me i študirajte me, — govori za sebe, — študirajte me, kada stojim na pozornici i kada moji siroti nervi zadrhću, kada mise krv uskomeša, i kada mi bilo počne da udara, srce uznemiri kao da hoće da pukne, a glava kao kad hoće da pukne u strašnoj svojoj ipersteziji. Študirajte me i anališite me, razglabajte sve u mojoj igri sa oštricom vašeg razuma, i videćete, da ja ne znam da sam na bini, da sam na sceničku fikciju zaboravila i da ja pravi život provodim. Da ja tada nisam ja već kad Magda, kad Margareta, Cezarina ili Fedora. Videćete, da se ja sa njima smejem, plačem, zanosim se, mrzim, ljubim i borim se; da se ja u sebi — sebe odričem, da se svetim, pretvaram, da sam i na sebe i na druge besna, da zaista ljubim — ljubim i — umirem. Ono što me u Armandove ruke baca, to je prava boletica, koja me troši i uništava. – Tamo, na pozornici pred silnim svetiljkama, događa se čudnovato i nerazumljivo; tamo je moja priroda udvostručena i prešla u drugo jedno lice. I kao pod utiskom neke ipnotičke avtosugestije i kao pod pritiskom neke mistične velesile, vibriraju svi moji nervi u strašnom bolu, u pravom i istinitom bolu, koji dolazi kroz buru strasti, što mi dušu sažiže; vibriraju kao strune eolove harfe pod vrelim dahom ljubavi i ljubomore, pod besnim vihorom sladostrasti — osvete — pod tiho iščezavajućim dahom smrti. — To je umetnost, božanstvena umetnost, za koju ja živim, u kojoj ja živim, kroz koju ću ja propasti, pa i hoću da propadnem!”
    U tom strasnom stilu vidite i Duzinu dušu, koja na pozornici još više ume da kaže.
    Isto tako, kao što joj je osećaj silan, silna je i njezina mašta. Uzmimo samo umiranje njezino u Margareti. Ovo je umiranje sasvim nešto novo na bini. Dok se sve glumice i glumci po primeru Bernhardove Sare naprežu, da sa drhtanjem tela, strasnim previjanjem i grčevitim hrkanjem iznesu strašnu sliku umiranja, Duze umire na onaj način, kako su, prema rečima Lesingovim, stari Grci predstavljali smrt: u licu anđela, koji ostavlja ovaj svet sa lakim osmejkom na usnama. Evo kako Duza umire kao Gospođa sa kamelijama. Kada je ljubavnik Armando dovodi do postelje i klekne pored nje, ona mu mirno, kao jagnje, naslanja glavu na rame i tiho i nežno mu šapće ime: „Armando, Armando!” Taj šapat vas podseća na prisutnost smrti. Lice Margaretino je prirodno bledo, što je samo u Duze svojstveno. Lice joj se neprestano smeši, na krajevimma pritvorenih očiju vidite ostatke suza od rastanka. Ruke joj tromo počivaju na ramenima Armandovim. Zatim počivka i — čujete još jedared tiho: „Armando!” Glava joj se nešto zavali, ruke joj lagano padaju s ramena Armandovih i — čujete zastrašen krik: „Margareto!” Vi ćutite, na dušu vam naišao teret, u oči suze, i tek sada vidite, da oplakujete mrtvu Margaretu. To je smrt Duzine Margarete: tako tiho, a vi ipak osećate blizinu njezina mračnog krila, da vam se duše kosnulo.
    Koliko je silna mašta u Duze, vidi se i otud, što u njezinoj igri nalazimo uvek više izraženo, nego što je sam pisac umeo i da zamisli. To ume Duza naročito pri pasivnosti na bini. Tu je Duze veći pojeta od samih pojeta, a đenijalnija od sviju glumaca. Svaki njezin mrtav pokret pa i samo ćutanje ima u sebi uvek ono, što pisac nije umeo ili nije mogao da izrazi.
    Uzmimo Dimaovu Margaretu u trećem činu, gde dolazi otac Armandov i moli i preklinje Margaretu, da prekine sa njegovim sinom, jer će taj grešni odnošaj njezin sa sinom mu unesrećiti čitavu porodicu mu. Posle duže borbe ona pristaje, da ga se odreče, i sa tim obećanjem ocu Armandovu svršava se pojava u Dimaovoj drami, no kod Duze ne. Sada tek ona priziva maštu u pomoć, da pokaže, da je samo ona Duze.
    Evo kako ona sama dalje igra. Kada otac Armandov odlazi, ona zabezeknuto i besmisleno gleda na vrata, kroz koja je nestalo oca Armandova, kao da je Armando sam otišao na ta vrata, da se više nikad ne vrati. Tako sada stoji dugo — nepomična. Zatim se osvrće oko sebe sa prestravljenim pogledom. Pođe lagano vratima i sve brže i brže i po pokretima tela vidite bono razdraženje i boni osećaj rastanka. Osećaj je savlada, klone i sasvim se iznemogla vraća ona u odaju i tu sa strašnim drhtanjem tela i neobuzdanim jecanjem baca se na divan i nastavlja plač, koji u vami stvara tugu i žalost, od koje morate i vi da zaplačete.
    Ta ko ne bi razumeo ovaj plač Margaretin: tu se zanavek rastavlja sa jedinim čovekom, koji joj je čist izašao na njezin kaljavi put i, gle, tog jedinog Armanda ona mora zanavek, zanavek da se odreče.
    Takvom se silom uvuče u dušu gledaoca žalost, da, kada se osvrnete brišući suze iz svojih očiju, vidite na sve strane suzama nakvašene oči.
    Eto, to je igra Duzina. Pa kako nežno ume da ljubi svoga jedinog Armanda! Kako se plaho ume da baci u naručja Armandu, kako se istinito priljubi uz njega i obgrli ga slabim dugim rukama, kao da će ga onoga časa izgubiti! U tome izrazu istine leži značaj Duzine igre, sa kojom istinom prekida sve dosadašnje glumačke škole a i sa starom glumačkom deklamatorskom romantikom sa šupljim patosom, koji, na žalost, još vlada na našim pozornicama, pa ćemo u buduće da odlučno zahtevamo, da prekine s tim pravcem.
    Pa kakav značaj leži u Duzinoj igri?
    Rekli bi, da je samo na pozornicu doneo novost. No nije tako. Duzino istinito prikazivanje ljudi utiče na duh svakog čoveka, rasvetljuje ga i objašnjava mu ono što je samo slutio. Sa Duzinom igrom dobija i glumac i muzičar i pesnik. Da se Duza pojavila početkom ovoga stoleća, bez sumnje da francuska moderna drama ne bi u sebi imala toliko psiholoških neistina, kao što je imaju Sarduove i Dimaove drame. Duzina će igra biti od velikog utecaja i na samu budućnost drame.
    Prirodna konverzacija Duzina, koja se očituje u svakoj prilici, njezino istinito prikazivanje čoveka u običnom životu, u salonu, u buri strasti, to će svima umetnicima, pa i dramatičaru pomoći, te će i ovaj moći da pozna istinite duševne pobude čovekove, jednom reči, to će da pomogne pravom poznavanju čoveka, čime će se sve umetnosti koristiti a naročito glumačka umetnost.
    Duzina igra nije naturalistična. Ona iznosi, doduše, istinite čovekove osećaje, istinit život, ali ona se od naturalističke škole razlikuje u sredstvima. Njezina je mimika i gest uzet iz života, ali one se služi samo sa onim iz života, što je lepo i iznosi sve u idealnijem ruhu, nego što je to u životu, i nego što ga prikazuje naturalizam. Duzin je život na bini pored sve svoje istinitosti idealizovan život. Kod nje su sredstva na pozornici određenija, jače označena, idealnija i čistija nego u naturalista. Ukratko, Duza nam iznosi na binu umetničku ideju života. Time je uzvisila glumačku umetnost na visinu pesništva, slikarstva i sviju drugih velikih veština.
    Ali čime se razlikuje Duzina umetnost od drugih umetnosti, čime je veća njezina umetnost od drugih, jeste ona istinitost u prikazivanju, da mi u njezinoj igri ni traga ne nalazimo od veštaštva. Za njezinu igru možemo zajedno sa estetičarem Karijerom ovo kazati: Die höchste Vollkommencheit der darstellenden Kunst ist es, wen wir in der Darstellung keine Spur von Kunst wehr bemerken; sondern nur Natur sehen, nur Warcheit hören und den Eindruck bekommen: das, was da oben vorgeht, wird nicht dargestellt, sondern es geschiet wirklich. (Najveće savršenstvo prikazivačke veštine je to, kad u prikazivanju ne opažamo više ni traga veštine, nego samo prirodu vidimo, samo istinu čujemo i stečemo utisak: ono što se gore događa, ne prikazuje se, nego se zbilja zbiva.)

Izvor

1896. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina II, broj 3, str. 84–91.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Boško St. Petrović, umro 1913, pre 111 godina.