Ekscelzior
Avgustovsko veče umorno i zrelo
U lipinom granju peva pesmu zdravlja,
Na jesenjem nebu kô devojče svelo
Kainov se zločin zakrvavljen javlja.
Dosadne mi pesme muklih violina
I glas iz nedara crvenih i sočnih,
Neću mrko društvo što mre s čašom vina
Ni muziku usta ni maljica gočnih.
Ja ne želim vina i drhtanja struna
Što kidaju mladost i mozgove drobe,
Ja bih danas vihor Obara i Huna,
Mikalinu ljubav i vojske što robe.
Rođene trofeje danas bih da gazim,
Da zdrobim kô biser vek u tisuć zrna,
Da otkinem svaki cvetak koji spazim
I nesit da ništim od ruže do trna.
I umorno tako kad se spusti tama
Samo jedna žena voli me i čezne,
Mislena kô večnost, strasna kô strast sama,
Lepa kao mladost kad u slasti grezne.
I svom ludom strašću već umornih uda
Da presitom zdravlja uzdršću mi žile,
Vaj, voleo bih je do u sam Dan suda
I samo bi njene oči prošlost krile.
Kô budista koji svetom bregu grabi
Kroz maglu i studen, dokle tutnji glečer
Sve više bih, dok me drže udi slabi,
Dok ledenim dahom ne prostre se večer
I rasekav žile kô građanin Rima
Mrući, sâm, u mlakoj i mirisnoj vodi,
Da preživim prošlost uz jek serafima,
Dok gondola praznih niz Haronu brodi
(Bez datuma)
