Dušan Silni/9

←POJAVA 8

Dušan Silni Pisac: Milorad Popović Šapčanin POJAVA 9

POJAVA 1→

POJAVA 9
DUŠAN i pređašnji.


DUŠAN:
Kralj i niko drugi. Ko se usuđuje pitati zašto Morava teče Dunavu, a Vardar morima? Tako je zapovedio Bog. On je vlast svoju predao u moje ruke i zapovedio mi vladaj! Jeste li vi sila koja će ustaviti moju moć? Ko se usuđuje iznad mene dići glavu u zemljama mojim?
BRANKO MLADENOVIĆ (i drugovi):
Gospodaru...
DUŠAN:
Igrate se vihorima, koji raspiruju gnev. Ko sme dalje razmišljati kad jasno izustim svoju reč. Pogledi prestola dalje hitnu, nego što su uski zenici oko vaših tvrdinjica. Mora li i on onamo kuda navaljujete vi? Odavna hodim budan za svima vašim stopama. Kucnuo je čas, da vam reknem: stoj! Ko se usudi pregaziti ivicu današnje naše kraljevske zapovesti — kraljevski mu sud: progonstvo!
BRANKO MLADENOVIĆ (odlučnije):
Smrt gospodine kralju, tvoja je ova naša krv! Pred noge ti polažemo i našu ljubav i našu vernost, vernost bezgraničnu... ali se bojimo...
BRANKO RASISALIĆ:
Strahujemo ...
ALTOMAN:
Tišti nas Mačva i Podunavlje.
VOJISLAV VOJINOVIĆ:
Bosna i Primorje.
DUŠAN:
Mačva, Bosna, Primorje — vas tišti plemenita gospoda, a da gde sam ja? Zar mislite da je manje plemenitosti u srcu vašega kralja? Kažem vam, da moj orlji pogled šibahu najdalje daljine. Zar nismo suzbili ugarskoga kralja Roberta, kad ga nagna na naše oblabezbožni papa Jovan XXII? Zar mu nismo čitko pokazali gde su međe našim državama? Tišti vas Bosna? Duboko potresla našu dušu sve što tamo čini nehrišćanski Rim. I kanonik Bobalić, i papin Heraldo, šta bi mogli učiniti, da je srce stalno i verno u bana bosanskoga. Strpljenje, gospodo vlasteli, strpljenje! Kazna, ma i poznije, sustiće ga. Mislite li da ne pratimo bodro sve čine supostata Stevana? Tačno beležimo sva njegova bezakonja, sve napade na Trebinje, Konavlje, Gacko, Rudine i Kotorsku oblast. Ali vam opet kažem gospodo: mir, poslušnost i strpljenje! Vama je ići putima koje pokazujem ja! Svi moji puti vode u Bosnu — i kad idem na jug, i kad slazim na istok. Od vas tražim poslušnost: poslušnost koja ne pita, poslušnost koja ne pogovara! Ne usuđujte se ikad više izazivati mrštine na mome čelu! Čujete li! svaki je nabor za se po jedan zaptiven orkan — teško onome, na koga izlije svoj pustonosni gnev! (Branko Mladenović i drugovi poklone se i udalje).
DUŠAN (Sa zadovoljstvom gleda za njima):
Krvi mojih velikih predaka, kako te volim! Poznajem vas, orlovi moji vazda; ste isti oni otporni i nesavitljivi borci...
PRIBAC (ponosito i milo):
Pobedioci sa Velbužda.
DUŠAN:
Jest, svaki je od njih po jedan lav, koji će raščupati plen koji sam im spremio — Vizantiju!
VRATKO:
A savez, koji utvrdismo s Kantakuzinom?
DUŠAN:
Obmana! Što je zasenjalo oči pokojnih naših velikih predaka, vreme je da jasnije vidi njihov potomak. Je li potpisao savez?
VRATKO:
Ne. Kad sedne na presto.
DUŠAN:
Konstantinov grad je još kiseo grozd, lukavi grčki despote! Čujete li, ja mrzim ovog Vizatinca!
PRIBIC:
Ja sam ti, gospodinu kralju, drug!
VRATKO:
Smotrenost, gospodaru!
DUŠAN:
Lukava zmija, koja u kutiji prijateljstva nosi otrovnu žaoku.
VRATKO:
Onda je bolje bilo sa sastanka na Paunovu Polju svaki na svoju stranu. Imadosmo izgovor; kraljica ionako polaziše u svoj rod, u Bugarsku.
DUŠAN:
Tako sam hteo ja, tako htede kraljica. Željah bliže poznati i oceniti namere ovog vlastoljupca. Kraljičin je zadatak ljubaznošću otvoriti mu usta lukava. Puzi, laska, duje i svija se, ali ne progovara porfirorodni vuk. Pitaš što ga zvah: dvor kraljeva srpskih, ova mala Priština, ima da natkrili potamneli konstantinopoljski blesk!
PRIBIC:
Živeo Kralju!
DUŠAN:
Naš veliki praotac Nemanja i blaženopokojni među svetima kraljevi naši zadužili su vizantijske careve; vreme je da nam se vraćaju učinjene pohode. Zar ste zaboravili, kad sedasmo u planinama, u Radovištu; naši tajno poklisari prekriliše gradove. S nama šaka najamnika iz Germanije i Italije! Šta radismo nas trojica, recite!
PRIBIC:
Lovismo.
VRATKO:
Ali divljač ne; lovismo naše neprijatelje.
DUŠAN (smešeći se):
I naši tajni hajkači jednog dana nagoniše k nama najplemenitiju zver.
PRIBIC:
Glavom cara.
DUŠAN:
Jest, doće k nama Andronik Paleolog. Sećate li se, kako se priplašiste, hrabri savetnici moji? Bojaste se prevare, bojah li se ja?! Videste li poniznog oholog vizantijskog avtokratora? Vi se uvijaste, vaš gospodar ne! On nošaše odežde bagrene — porfira moja beste vi! Na njemu treptaše zlatotkanji vez — zlato moje beše kraljice, dragi kamen — sin! Prosu je pred nas dare, prosusmo ih i mi! Doneo je u srcu lukavstvo, poneo je strah! Uvek si mi govorio, moj veliki rodače (Vratku) gospodstvo u glavi, sila u srcu! Jesam li te slušao?
VRATKO (sležući ramenima):
Slušao si!
DUŠAN:
Imaš pravo — slušao i ne. Kad me suviše privezaste za stare navike, postah odmetnik, slušah se sam! Jesam li osramotio savetnike, ponizih li krunu?
PRIBIC:
Ne — vazda pobedonosni kralju!
DUŠAN:
A kad ispratismo carsko gospodstvo, Andronika Paleologa, nađoše nas u našem dvoru, u Svrčinu, i Benovljani, i Venecija i poklisari kralja ugarskog. Ne pobeđuje samo mač, ne brani samo čelični štit! (Pogledavši u naokolo). Zagledajte u susedne odaje, i onamo među stubovima! (Pribac razgleda; tiha pauza).
PRIBIC:
Nikoga, kralju!
DUŠAN:
Sami smo? Ovamo! Čujte, trubite i ćutite, dok ne svane dan, kad ćemo trubom progovoriti, da čuju i stari i novi Rim! (Svečano). Pomolivši se Bogu i njegovim svetlim ugodnicima i okrepljen velikim hodatajstvom naših svetih praroditelja Simeuna i Save, odlučismo iz neme crpljive milosti božje primiti i na našu glavu, i na glavu naše vazljubljene kraljice, položiti venac carski.
VRATKO (S velikim iznenađenjem):
Imperator!
PRIBIC (isto tako):
Vasilevs!
VRATKO (k nebu):
Njinje otpučitaješi raba svojega vladiko...
DUŠAN:
Još ne, veliki i plemeniti moj roćače... još nije za te kucn'o čas. (Uhvativ obojicu za ruke) Vaši saveti, danas mi je ponajjači stup! I naš arhijepiskop Joanikije, i arhijepiskop ohridski Nikola i patrijarh trnovski Simeun, i starci naše svete gore atoiske, svi mi izjaviše radost i poslaše blagoslov.
PRIBIC:
A vasionski patrijarh?
DUŠAN:
Konstantinopoljski još se ne odazva našoj kraljevskoj poruci, koji mu, preko pouzdanog poklisara saopštismo u tajnosti... Još ćemo jednom opomenuti svetog oca, pa onda, s vama zajedno, pristupiti delu.
PRIBIC (brižno i ozbiljno):
Da ne bude, gospodine kralju, prenagljen čin? Posavetujmo se!
DUŠAN:
Svršeno je. Jedini je Bog s kojim se u ovom delu savetujem.
VRATKO (skidajući kalpak):
Koji traže gospoda ne lišavaju se nikojeg blaga.
DUŠAN:
Bog je moje pribežište, moj car. On mi šalje venac carski: slavu državama koje je poverio meni i Jeleni. Carstvo je prekid sa Vizantijom, sa Ugrima, sa celim zapadom! Carstvo je naša nezavisnost, životvorna sila, koja nas opasava ljubavlju i slogom i sliva u nerazdeljivu celinu; carstvo je milost nebeskoga cara, delo vaših mudrih saveta i moje nepokolebljive volje! Hodite da se za srpsko carstvo, koje trepti pred našim očima, pomolimo caru nebeskom. (Dušan i Vratko upravu oči k nebesima, Pribac sklopio ruke i oborio glavu).
SAVA (Koji se ranije bio pojavio i čuo poslednje reči):
Vaša je carstvo zemlja, moja imperija nebo. Gde god se moli Bogu, tamo sam i ja drug. Gospode primi našu združenu molitvu! (Prilazi ikoni).

ZAVESA

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.