Dušan Silni/8
| ←POJAVA 7 | Dušan Silni Pisac: Milorad Popović Šapčanin POJAVA 8 |
POJAVA 9→ |
POJAVA 8
DUŠAN, JELENA, KANTAKUZIN, TEODORA, MILICA, LAZAR i ostala dvorska gospoda. Pred kraljem ide straža Germanaca, predvoćena PALMANOM.
LAZAR (objavi dolazak):
Kralj!
PALMAN:
Rex!
(Ušavši, posedaju na uzvišena mesta Dušan, Jelena, Kantakuzin. Bliže prestolu zauzmu mesta Oliver, Vukašin, Hrelja, Dean i njihovi drugovi; podalje Vratko, Pribac, Branko Mladenović i njegovi drugovi.)
DUŠAN:
Članovima našeg kraljevskog dola i iašoj velikoj vlasteli prikazujemo našeg velikog gosta.
KANTAKUZIN:
Ja, Jovan Kantakuzin, po milosti božijoj naslednik istočnoga carstva i novoga Rima, poveljenijem božjim i njegovih velikih svetitelja, rukovođen bogoduhnovenom moći naših porfirorodnih predaka, pozdravljamo svu gospodu dvora u ime velike svete, jednodušne i nerazdeljive Trojice, kojoj se svi podjednako klanjamo.
BRANKO MLADENOVIĆ (za se):
Prepredeni Vizantinac.
DUŠAN:
Kraljevstvo naše širom otvoreni gostoljubivi dom, koji se raduje milostivom dolasku vašeg carskog gospodstva, porfirorodni.
JELENA:
Sve, što naše planine i ravni imaju najlepše i najmilije, požuriće se da vas obilato ugosti. Vaš iznenadni dolazk, porfirorodni, doneo nam je neočekivane dane radosti.
KANTAKUZIN:
Koju potpuno sa vama uživam mnogohvaljena i hristoljubiva kraljice.
BRANKO MLADENOVIĆ (Podsmešljivo, tiho, Altomanu):
Hristoljubi-va!... Ovi Vizantinci kao da se, kao laste, legu pod strehom crkvenom!
DUŠAN:
Ceo naš dvor vašeg carskog gospodstva dom; moja velika vlastela, koja nas opkružava, vaši ponizni službeiici.
(Srpska gospoda malo odvraćaju glave s mrkim pogledima.)
KANTAKUZIN (Ustavši, pruži ruku Oliveru):
Naš prijatelj Oliver, gospodar Velesa i njegove prostrane oblasti.
OLIVER:
Našeg svemilostivog srpskog kralja najverniji kletvenik (pokloni se Dušanu).
KANTAKUZIN (Pruži ruku Hrelja):
Naš prijatelj Hrelja Dragovolja, gospodar Strumice i Melnika.
HRELjA (Pokloniv se Dušanu):
Poslušni kletvenik našeg svemilostivog gospodina kralja.
KANTAKUZIN (Uprvši pogled u Vukašina, Dušanu):
Proslavljeni presto vašega gospodstva krase najčuveniji vladaoci Makedonije i Tesalije.
VRATKO (lukavo):
Vladaoci ne, vaša carska milosti; upravnici samo po dobroti našeg velikog gospodina kralja. (Pokloni se kralju).
ALTOMAN (Altomanu i drugovima tiho):
Naša srpska gospodstva i ne vidi njegovo grčko porfirorodno lukavstvo.
BRANKO MLADENOVIĆ (Drugovima, tiše):
Strpljenja! Biće dana kad će za nas razbirati.
BRANKO RASISALIĆ (tiho):
I ja velim da je sve ovo obmana.
DUŠAN (Pokazujući na Vratka i Pribca, koji se nalaze u sredini dvorane, bliže prestolu):
Savetnici naše kraljevske krune; moj veliki rođak, župan Vratko; Pribac, gospodar Pribca i Novoga Brda.
(Obojica se poklone.)
KANTAKUZIN (malo oholo):
Sedinom ukrašeie starine, koje bi se možda u srcu radovala, kad bi kraljevstvo vaše snishodila pridružiti im i nekoliko mlađih savetnika (pogledavši u makedonsku gospodu).
JELENA:
Savet, koji će kralj umeti dostojno oceniti i uva- žiti.
VRATKO (ironično):
Savet, uzvišena kraljice, o kom ćemo se i mi u našem savetu posavetovati.
PRIBIC:
Sve je dobro, kako zapovedi kralj.
BRANKO MLADENOVIĆ (pogleda ga, s prezrenjem):
Bezvoljna havegi!
BRANKO RASISALIĆ:
Odrode!
DUŠAN:
U čast našeg velikoga gosta slaviće naš dvor svečani pir, na koji pozivamo i vaša gospodstva. Naš enohijar (pogledavši u Vukašina) pobrinuće se za najbolje vino kiparsko i skadarsko. (Vukašin se pokloni) A naš kraljevski konjušar...
KANTAKUZIN:
Hipokomos...
DUŠAN: Jest, hipokomos postaraće se da odabere najlepše pastuhe za trku (Kantakuzinu). Uzvišeni gost će izviniti: naš je hipodrom suviše skroman — poljana iza bedema gradskih.
JELENA:
Izvoleva li porfirorodni počinuti malo u svojim odajama?
KANTAKUZIN:
Naše je vašim ljubaznim naređenjima povinovati se.
(Sa uzvišenih mesta siđu se i odu: Dušan, Jelena i Kantakuzin s pratnjom. Za njima gospoda makedonska. Vratko i Pribac ostanu na svojim, srpska gospoda na svojim mestima. Vratko i Pribac brižni i ozbiljni.)
BRANKO MLADENOVIĆ (naglo obojici):
Što ćutite, što se ne miče te? Govorite! Vratko. Naše nije svrtati s puta kojim hodi kralj.
PRIBIC:
Naše je, gospodo, povinovati se. (Pojavi se na pragu kralj.)
BRANKO MLADENOVIĆ:
Kome? Kantakuzinu?
PRIBAC:
Ne, kralju.
VRATKO:
Samodršcu! Gde je taj, kom je dužan davati odgovore za svoja dela? Može li biti gospodara nad gospodarom? Ko gospodari meni i tebi, glava ili ruke?
BRANKO MLADENOVIĆ:
Nama gospodari (opaziv kralja na ulasku) kralj! (Svečana tišina).
|