Dušan Silni/21
| ←POJAVA 11 | Dušan Silni Pisac: Milorad Popović Šapčanin POJAVA 12 |
POJAVA 13→ |
POJAVA 12
KRALj, VRATKO, PRIBAC, VUKAŠIN.
KRALj:
A naš preljubazni Ćesar ovde? (Obrnuvši se Vratku i Pribcu). Kao što vam rekoh, stigao nam je odgovor od dužda. Venecija pristaje poslati nam traženo oružje i odobrava da se u njezinim oblastima kupi vojska koja nam je potrebna za nova osvojenja.
VRATKO:
A savez?
DUŠAN:
O savezu malo nejasno pišu gospodstva mletačka. Spremićete našem poklisaru nove poruke. Ali razgovetno! Odlučno tražite jedno ili drugo.
PRIBIC:
Sumnjam da će dati jasniji odgovor.
DUŠAN:
Svojevoljno ne, nagnaćemo ih! Ostanu li uporni, pozvaćemo našeg poklisara, a kefalije u primorju dobiće zapovest, da njihovim trgovcima zakrate ulaz u naše države. I njihove naseobine u kraljevstvu im biće razorene. Razumete dobro; progoniću i poslednjeg Mlečića, progoniti celu Latinštinu!
VRATKO:
Nadam se da će se sinjorija najzad privoleti, da im se ostavi veći rok na promišljanje.
DUŠAN:
Što manji rok, saglasnije našim kraljevskim namerama, Prvi je srušiti vizantijsko carstvo, osvojiti Vizantiju. Naša vojska približuje se solunskoj oblasti. Carigradski presto obezglavljen; čeka na nas. Dok se o njega otimlju Paleolog i Kantakuzin, valja ga oteti. Napad s mora olakšava juriše suvozemnoj vojsci. Za ovo mi trebaju galije. Nemam ih; Venecija ih ima u izobilju; za to i tražimo njezina saveza. Kad Konstantinopoljski presto bude naš, uputićemo Veneciju u njezine i na zapadnim našim oblastima vladaće mir.
PRIBIC:
Ali Venecija nikad ne dopušta da iz saveza vuče koristi i njezin saveznik.
DUŠAN:
Lukav je svetog Marka lav, ali smo često i mi umeli začepiti mu čeljust. Kao što rekoh, naš poklisar dobiće najodlučniju zapovest!
VRATKO:
Kraljevski nalog saopštiće mu se najtačnije.
DUŠAN:
Gospodine Ćesare! Današnje novosti? (Sedne.)
VUKAŠIN (pokloni se):
Po zapovesti. Patrijarh javlja za novu bogomilsku opštinu, koju je otkrio ariljski arhijepiskop.
DUŠAN:
Bogomilska opština? (Posle malog promišljanja). Selo da se raseli, starcima da se odrube jezici i da se oteraju u zatočenje u najbliži manastir.
VUKAŠIN:
Dubrovačka naseobina Brskovo na izvorima Lima traži dozvolu da podigne još jednu katoličku crkvu.
DUŠAN:
Zapitati susednog protopopa. Neka borzegani gledaju trgovinu, a misu neka čitaju u staroj crkvi koju smo im darovali.
VUKAŠIN:
Kralj je zabranio desetak biskupu kotorskom...
DUŠAN:
Biskupu koji seje razdor u kolonijama, uskraćuje se naša carska milost, dokle nam se ne podnesu dokazi da je svoga stada pastir a ne vuk.
VUKAŠIN:
Možda po žalbi biskupovoj stiže nam ponovo papska bula.
DUŠAN:
Opet sveti otac rimski! Opet traži?
VUKAŠIN:
Kliment šesti upućuje na vaše kraljevstvo protest...
DUŠAN:
Što smo suzbili rovljenje latinske crkve...
VUKAŠIN:
Ne, što ste pravoslavnu jeres napustili na latinsku apostolsku crkvu...
DUŠAN (smeje se ironično):
Pravoslavna jeres. Kad smo jeretički kralj, onda tu krasnu poruku svete stolice predajte večnom pokoju.
VUKAŠIN:
Ali sveti otac preti.
DUŠAN (naglo o oštro):
Preti jeretičkome kralju u jeretičkoj zemlji!...
VUKAŠIN:
Da će poslati legate ugarskome kralju.
DUŠAN:
Ludoviku?
VUKAŠIN:
I duždu mletačkome i magistru jovanitskog ordena.
DUŠAN (ironično, smejući se):
Da dižu na kraljevstvo mi caru krstonosnu vojnu? Lakše, lakše rimski vladiko! Gospodo, još nam iz ranija valja spremati pristojan doček obesnom svetitelju! Biće to svečan pir; gozba od koje će mnogima pozliti. Lakše, lakše deda Klimentije, ne baš tako naglo u stada kojima nisi pastir. (Vratku i Pribcu) Šta velite vi?
PRIBIC:
Da se svetom ocu pošlje laskav odgovor.
VRATKO:
Da se bula podere.
VUKAŠIN:
Ni jedno ni drugo...
DUŠAN:
Moja zapovest, Ćesare! Sveosvešteni odmah da pošlje učene protopope da po gradovima i trgovima propovedaju pravu veru i da povraćaju narod iz latinske jeresi; suvišni latinski popovi da se odmah progone! Neka besposleni pripovedaju svetom ocu rimskom da smo ovde pontifikus* mi, a ne nekakav, ne znam koji, Klimentije!... A sad, gospodo i oci da počinemo (Pribac i Vratko poklone mu se i poću. Kralj priće obojici i po istočnom načinu zagrle se i poljube u ramena. Kad se oni udaljuju, priđe Vukašin ruci). Gospodine Ćesare!
VUKAŠIN:
Očekujem vašu zapovest.
DUŠAN:
Je li sve uraćeno kao što je zapovedila naša najviša volja.
VUKAŠIN:
Sve.
DUŠAN:
Nedostaci spreme padaju na vašu glavu — pazite!
VUKAŠIN:
I gospoda dvora, i crkva, i velika i mala vlastela — sve je dobilo najtačniju zapovest. (Kao da bi hteo još nešto kazati.)
DUŠAN (opazivši):
No? Imate još kakvu vest?
VUKAŠIN (prividno neodlučno):
Još.
DUŠAN:
Govorite!
VUKAŠIN:
Strahujem.
DUŠAN:
Strahujete?
VUKAŠIN:
Od vaše naglosti.
DUŠAN:
Tako? (Za se). Ovog puta umerićemo se. (Glasno). Dakle?
VUKAŠIN:
Najponiziije molba preuzvišeni gospodine kralju da će moja reč...
DUŠAN (oštro):
Dosta! Govori!
VUKAŠIN:
Saznao sam najpouzdanije, upravo iz usta srpske gospode, da im je carstvo odvratno.
DUŠAN:
Tako!
VUKAŠIN:
Tražiše i saveznika da vaše veliko delo unište.
DUŠAN:
Oho!
VUKAŠIN:
I ja odbih savez, koji mi malo čas nudiše.
DUŠAN (pruživši mu ruku):
Vaša vernost potpuno zaslužuje našu kraljevsku milost. (Vukašinu koji mu se poklonio i ruku poljubio). Odmah da izađe pred nas naš veliki vlastelin Branko. (Dok on hoda gore dole gnevan, Vukašin ode nazad da dovede Branka). Moramo ukrotiti upornost naše raške gospode. Svako je popuštanje trus, koji drma jačinu prestola i najzad ga sruši. I milost kraljevska valja da ima svojih granica! (Na vratima pojavi se kraljica u lovačkom odelu, praćena Teodorom, Milicom i Lazarom).
|