Pređi na sadržaj

Dušan Silni/20

Izvor: Викизворник
Dušan Silni
Pisac: Milorad Popović Šapčanin
POJAVA 11



POJAVA 11
VUKAŠIN, BRANKO MLADENOVIĆ, RASISALIĆ, ALTOMAN, V. VOJINOVIĆ


VUKAŠIN:
Radost mi je, što vas mogu pozdraviti, gospodo.
ALTOMAN:
Doista? Da li za to, što nas je svaki dan jedan manje u ovome dvoru?
BRANKO MLADENOVIĆ:
Do koji dan pa ćete praznovati u svetkovinu našega odlaska.
BRANKO RASISALIĆ:
Biće veliki plač i ridanje, kad mi pođemo — je l' te velikomoćni gospodine ćesare?
Toliko nepravde, pa od takve plemenite gospode. Ne ostaje mi ništa, nego da se poklonim. (Pođe.)
BRANKO MLADENOVIĆ:
Stojte, gospodine ćesare! Što vam rekosmo u lice, nije nepravda? U kraljevskom dvoru veje duh, koji nije od našega daha; Žesti se, kad nas spazi u skupu. Šta nam ostaje vratiti se na svoje baštine; pustiti, slepo i gluho, da i dalje teče ovo što se oko nas zbiva.
VUKAŠIN:
Tako raditi, ne dolikuje srpskoj gospodi.
ALTOMAN:
Gospodi, velite gospodine ćesare? Bolje recite: ponizni i bespravni sebri!
VUKAŠIN (lukavo):
Sebar je svak, ko u sebi ne oseća silu i veličinu. Jedno pitanje na vaša gospodstva: Ko vam vezuje ruke?
BRANKO MLADENOVIĆ:
Vi i vaši drugovi!
VUKAŠIN (pretvorno iznenaćen):
Ja? I moji drugovi? Mi se goopodo gledamo kroz maglu obmane. Dozvolićete da tek treba da znam: ko su ti moji drugovi?
BRANKO MLADENOVIĆ:
Oliver, Dean...
VUKAŠIN:
Vlahobugari? (Obazrevši se pažljivo na obe strane). Nikada!
ALTOMAN:
Da na to kažem samo jedno slovo!
VUKAŠIN:
Ni jednu reč! Velika vlastela, iz čije smo loze ja, Uglješa i Gojko, nikad nije bila izvan sabora srpske gospode. Potražite u gospodina logoteta rodoslov! Isključujući me, činite nepravdu mome velikom kolenu. Neka su vaše misli o meni slobodne; jedino samo molim: ne ponižavajte mi ppeme.
ALTOMAN:
Uzvišenje i poniženje u vama! Niste makedonski i vlahijski vlastelin? Saglašavamo se; ali se onda pridružite nama.
BRANKO RASISALIĆ:
Ne izbegavajte nas, kao do sada!
VOJISLAV VOJINOVIĆ:
I ne zapostavljajte nas!
VUKAŠIN:
Ne izbegavajte... ne zapostavljajte... Bože moj! Jesam li ja najviša moć u okolini gospodina kralja? Jesu li moji saveti iznad sedog temena gospodina Vratka? Osamljen stojim kod nogu prestola i kupim muve milosti, koje se ovda onda odrone iz ruku blagočastivoga. Je li to dovoljno da podstakne vašu zavist, gospodo? Rekoh da stojim sam; ni nad glavom štita, ni sa strane potpore. Hoćete li da budem jak, da budemo moćni? Ni vlasti, ni perpera, jedino što ištem u vas: verujte mi.
BRANKO MLADENOVIĆ:
Tebi?
ALTOMAN:
Koji nikad nikom ne veruje...
BRANKO RASISALIĆ:
Mada je prvi pored kraljice na liturgiji.
VUKAŠIN (smeje se):
Zanimljivo. Kako me dobro proučiste, gospodo! Šta mu znam. Zabluda raskolniku što i vera pravoverniku. Da vas obraćam, trud bi bio tašt, jer sam grdno nevešt apostol. Ostanimo jedno drugom shizmatici. (Poće). Videćemo se drugi put.
BRANKO MLADENOVIĆ:
Stoj!
VUKAŠIN:
Reč, koju večeras čujem drugi put. Stojim.
ALTOMAN:
Početak vere strah boži. Početak naše međusobne vere neka bude strah ljudski. Čujete li, gospodine Ćesare; mi se odavna sklanjamo ispred vašeg gospodstva, činite i vi to takođe. Inače...
BRANKO MLADENOVIĆ:
Međ nama počinje rat.
VUKAŠIN (smešeći se):
Bolje recite: mir. Vi strahujete, vi begate od mene? Ali ja sam koji se ne bojim, koji vas tražim, koji jurim za vama koracima žurnim. (Smejući se). I sam se čudim svojoj budalaštini, ali je možda tako pisano u knjizi Promisla. Čujte, gospodo, i ne čudite se: Vukašin koga vi poznajete i koga vi još ne poznajete, Vukašin je vaš saveznik.
SVI:
Saveznik?
VUKAŠIN:
Jedino, što me izdvaja iz vašega zbora, jeste carstvo.
SVI:
Carstvo?
VUKAŠIN:
Ne mogu dovoljno da se načudim kako mogoste mirno gledati da to delo sazre.
SVI:
Mi?
VUKAŠIN:
Vi, Vratko, Pribac, sva raška gospoda. Pitam li se ja? Ta mene ste davno odlučili iz vašeg orljeg jaga. I onda se još čudite kad se soko izmetne u jastreba...
BRANKO MLADENOVIĆ:
Vukašine!
VUKAŠIN:
Zar ne zazirete od mene, od moga halapljivog kljuna, koji će vam razdrobiti lubanju i srkati mozgove?
ALTOMAN:
Kad bi ti mogli...
BRANKO RASISALIĆ:
Kad bismo ti smeli verovati?
VUKAŠIN:
Što me gledate kao plašljiva jagnjad popašnu orlušinu? (Poće.)
BRANKO MLADENOVIĆ:
Stoj!
VUKAŠIN:
I treći put! Stojim. Šta želite, gospodo?
BRANKO MLADENOVIĆ:
Da ti nama veruješ.
VUKAŠIN:
A kad ja vama nisam verovao? Dajte ovamo ruke (Pruže mu.) Ko nije u veri jak, neka se izdvoji! Ko sme od jako u ovu tvrdinu? Ali, (pretvornom snuždenošću) oprostite ovom mladalačkom zanosu, koji ćesarskoj zbilji više ne pristoji. Udaljite se i sretni slavite pir krunisanja...
BRANKO MLADENOVIĆ:
Mi?
VUKAŠIN:
A mene pustite, da taj prenagljeni čin odbolujem.
BRANKO MLADENOVIĆ:
Ti, da odboluješ?
VUKAŠIN:
Ja, koji ne uspeh otkloniti tu opasnu igru iz ovih svetih odaja.
SVI (radosno):
Vukašine, ti? Oprosti!
VUKAŠIN (za se):
Drma se udica (Glasno). Ja, nemam ništa da vam oprostim.
BRANKO MLADENOVIĆ (odlučno pruži ruku, za tim ostali):
Od danas nepokolebljivi saveznici!
VUKAŠIN (radosno):
Ovo je tvoje delo, Bože! (Za se.) Jedva držim mrežu! (Glasno). A sad hrabro na posao! Oduprimo se kralju! Pojače su naše mišice! Neko dolazi. Udaljimo se odmah na razne strane! (Poću.)
ALTOMAN:
Dalji dogovor?
VUKAŠIN:
Još večeras (Svi odu; on, u polaženju, ironično smešeći se). Lov, na kome mi i apostoli gospoda našega Isusa Hrista mogu pozavideti. (Opaziv kralja zastane).



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.