Dušan Silni/15

Dušan Silni
Pisac: Milorad Popović Šapčanin
POJAVA 6

POJAVA 6
LAZAR, zatim SIMEUN.

LAZAR (Žurno dođe s protivne strane; stane na vrata kroz koja odoše gospoda; poduže gleda):
Odoše; jedva se jednom očistiše odaje od ovih naduvenih vladarčića. Sad možemo malo i mi naše državne poslove. (Otrči na drugu protivnu stranu i rukom maše).
SIMEUN (Pojavi se, plašljivo, iza stubova):
Je si li sa svim sam?
LAZAR:
Ne boj se! Ovamo! Sedimo malo ovde na ove krasne stolice. Ko zna, šta ćemo nekad biti i nas dvojica? Sešćemo ovako despotski, pa se namrgoditi, a dvorski stavilci i vladičice sve će drhtati od straha kad nas opaze. Reci ti meni, Semša kad bi te zapitao gospodin kralj: šta najvoliš? Šta bi mu ti rekao?
SIMEUN:
Rekao bih mu (Zastane). Rekao bih mu da... to jest ne bih mu rekao ni jedne.
LAZAR:
Pravo si kazao! Zavežeš i pred vladičicama, a kamo li pred gospodinom kraljem. Ali kad smo tako lepo ušli u državne razgovore, reci ti meni: kako ti se dopada Teodora?
SIMEUN:
Koja, ima ih dve?
LAZAR:
Pa sestra kraljičina. Vidiš, kad bi mene pitali: koja je najlepša na dvoru, pravo da ti kažem, rekao bih: Teodora.
SIMEUN:
A Pripčeva Milica?
LAZAR (Brzo):
Razume se, posle Milice. Vidiš, gospodine moj, Teodora je baš kao stvorena za takog čoveka kao što si ti.
SIMEUN:
Misliš?
LAZAR:
Ne mislim, nego eto ti i govorim. Pre svega je lepa.
SIMEUN:
To jeste.
LAZAR:
Pa mudra.
SIMEUN:
I to jeste.
LAZAR:
Pa od starog vlastelinskog kolena.
SIMEUN:
Sa svim tako.
LAZAR:
Pa što je rečita...
SIMEUN:
Baš čekah da to kažeš. I za to, što je rečita, ne dopada mi se.
LAZAR:
Govori i grčki i bugarski.
SIMEUN:
Neka govori i latinski — ne dopada mi se! Ja ne marim lov, ona voli lov; ne marim konje, ona po ceo dan švrlja na konju; u crkvi nikada, u vrtu nikada.
LAZAR:
Pa... Kad bi bili zajedno: ona malo kao ti, ti malo kao ona, srodili biste se, vaistinu, bili biste krasna gospoda.
SIMEUN:
Kažem ti: Ne dopada mi se! Za to, za to i za to... što već volim drugu.
LAZAR (Ustane, začućeno):
Drugu?
SIMEUN:
Koja nije ni Srpkinja ni Bugarkinja.
LAZAR:
Nego?
SIMEUN:
Grkinja!
LAZAR:
Stani, druže, da se prekrstim!
SIMEUN:
I ako želiš da znaš koja je, mogu ti i to kazati.
LAZAR:
E, pa molim te, reci mi!
SIMEUN:
Tomanida.
LAZAR (Začućeno):
Kći Ane Paleologove.
SIMEUN (Odlučno):
Glavom nju.
LAZAR:
Kad li se, presvetli gospodine, videste, kad li se brže poznaste? (Gleda u srednje stubove).
SIMEUN:
Kad smo se videli da videli — svršeno je! Mi se volimo, i, ako želiš i to znati: uzećemo se.
LAZAR:
Lakše, lakše, sokole moj, ima tu još ko da se pripita. Ti si kraljev brat... ali, (pogledajući u srednje stubove) šta me se, najzad, i tiče to, sam raspravljaj s gospodinom kraljem! Ali, pravo da ti kažem: ne volim Grkinje.
SIMEUN:
Govoriš iz zavisti.
LAZAR (Ironično):
A zašto da zavidim? Stari naši vele: Grkinja neće ljubavi, nego vlast.
SIMEUN:
Ali ćemo i mi umeti biti muž.
LAZAR:
Da krunu nosiš, da si gospodin od oba Rima, opet bi, draganoviću moj, onamo kuda ti pokaže njezin onaj tako malešni (pokaže) prstičić.
SIMEUN:
Lazare, ti me vrećaš.
LAZAR:
Ne vrećam, nego govorim ono što je bivalo i što će bitisati. Zar nisi ništa slušao o Simonidi (Pogleda neprestano na istu stranu). Uzmimo da te tvoja draga ne bi slušala, reci: bi li joj mogao (pokaže rukama kako se zavrće šija).
SIMEUN (Hrabro):
Kad bi bila nepokorna — zašto ne?
LAZAR:
To se samo tako govori... ipak ti velim naše su Srpkinje bolje.
SIMEUN (Uvređeno):
Po čemu?
LAZAR:
Po svemu... samo kad progovori kao ja, već mi je milija... pa ako ima i mane i mane joj volim... pa ako se i podžavrljamo, prepiremo se srpski!
SIMEUN:
Govoriš tako, jer ne poznaješ Grkinje.
LAZAR:
Hladne, stroge, naduvene, oblaporne na novac i vlast... jednom rukom seju porok, a drugom razdor...
SIMEUN:
Lazare!
LAZAR (Podrugljivo):
Reci: Lazarides! Iščupaću ja iz tog plemenitog srca lukavu Tomanidu. (Pogledajući pri tom na istu stranu, opazi Teodoru i Milicu, koje lagano dolaze). Evo ih, evo!
SIMEUN:
Ko?
LAZAR:
Teodora i Milica.
SIMEUN:
Spasavajmo se!
LAZAR:
Kud?
SIMEUN (Plašljivo):
Kud bilo.
LAZAR:
Ne boj se! Ako te je strah zakloni se za stub. (Simeun se prikrije) I ovaj se još nada da će zapovedati Grkinji.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.