Dušanov zakonik

Zakon blagovernoga cara Stefana, godine 6857, indikta 2, na praznik Vaznesenja Gospodnjeg, meseca maja, 21. dan.

Ovaj zakon postavljamo od pravoslavnoga sabora našeg, s preosvećenim patrijarhom, kir Joanikijem, i svima arhijerejima i crkvenicima malima i velikima, i sa mnom, blagovernim carem Stefanom, i svom vlastelom Carstva mi, malom i velikom. Ovima su zakonima odredbe:

1. O hrišćanstvu:
Najpre za hrišćanstvo. Ovim načinom da se očisti hrišćanstvo.

2. O ženidbi:
Vlastela i drugi ljudi da se ne žene bez blagoslova od svoga arhijereja, ili da se blagoslove od onih koje su arhijereji postavili izabravši ih za duhovnike.

3. O svadbi:
Nijedna svadba da se ne učini bez venčanja, a ako se učini bez blagoslova i upita crkve, takovi da se razluče.

4. O duhovnoj dužnosti:
I za duhovnu dužnost neka se svaki čovek pokorava svome arhijereju i neka ga sluša. Ako li se ko nađe sagrešivši crkvi ili prestupivši što bilo od ovoga Zakonika, hotimice ili nehotice, neka se pokori i ispravi crkvi, a akoli se ogluši i uzdrži od crkve i ne ushtedne ispuniti crkvena naređenja, tada da se odluči od crkve.

5. O proklinjanju hrišćanina:
I episkopi da ne proklinju hrišćane za duhovni greh; neka pošalje dvaput i triput onome da ga izobliči, a ako ne posluša i ne ushtedne se popraviti duhovnom zapovešću, potom da se odluči.

6. O jeresi latinskoj:
I za jeres latinsku, što su obratili hrišćane u azimstvo, da se vrate opet u hrišćanstvo, ako se nađe ko prečuvši i ne povrativši se u hrišćanstvo, da se kazni kako piše u zakonu svetih otaca.

7. O jeresi latinskoj:
I da postavi Velika crkva protopope po svima gradovima i trgovima, da povrate hrišćane od jeresi latinske, koji su se obratili u veru latinsku, i da im dade zapovest duhovnu i da se vrati svaki u hrišćanstvo.

8. O latinskom popu:
I pop latinski, ako se nađe, obrativši hrišćanina u veru latinsku, da se kazni po zakonu svetih otaca.

9. O poluveršima:
I ako se nađe poluverac, koji je uzeo hrišćanku, ako ushte, da se krsti u hrišćanstvo, a ako se ne krsti, da mu se uzme žena i deca i da im se dade deo kuće, a on da se izagna.

10. O jeretiku:
I ko se nađe kao jeretik, živeći među hrišćanima, da se ožeže po obrazu i da se izagna, a ko bi ga tajio, i taj da se ožeže.

11. O duhovnicima:
I episkopi da postave duhovnike po svima parohijama, i gradovima, i selima. I ti duhovnici da su oni koji su primili blagoslov na duhovništvo od svojih arhijereja, vezati i rešiti, i da ih svako sluša po crkvenome zakonu, a oni duhovnici, koje nisu postavili za duhovnike, da se izagnaju i da ih kazni crkva po zakonu.

12. O sudu:
I u duhovnom predmetu svetovnjaci da ne sude, ko li se nađe od svetovnjaka da je sudio u duhovnom predmetu, da plati trista perpera; samo crkva da sudi.

13. O episkopima:
I mitropoliti, i episkopi, i igumani da se ne postavljaju mitom. I ko se nađe da je mitom postavio mitropolita, ili episkopa, ili igumana, da je proklet i onaj koji ga je postavio.

14. O igumanima i kaluđerima:
Igumani da se ne zbacuju bez učešća crkve. Kao igumani po manastirima da se postave dobri ljudi, koji će dom božji podizati.

15. O kinovijskom životu:
Igumani da žive po kinovijama, po zakonu, dogovarajući se sa starcima.

16. O monaškom životu:
I na tisuću kuća da se hrani u manastirima pedeset kaluđera.

17. O kaluđerima:
I kaluđeri i kaluđerice, koji se postrižu, a žive po svojim kućama, da se izagnaju i da žive po manastirima.

18. O monaškom postrigu:
I kaluđeri , koji su se postrigli kao zemljaci iz oblasti te crkve, da ne žive u toj crkvi, nego da idu u druge manastire; da im se daje hrana.

19. O zbacivanju rasa:
I kaluđer koji zbaci rase, da se drži u tamnici, dok se opet ne vrati u poslušnost, i da se kazni.

20. O vračarima, koji tela mrtvih spaljuju:
I ljudi, koji vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo, koje to učini, da plati vraždu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo.

21. O prodavanju hrišćanina:
I ko proda hrišćanina u inovernu veru, da mu se ruka otseče i jezik odreže.

22. O crkvenim ljudima:
Vlasteoski ljudi, koji sede po crkvenim selima i po katunima, da pođe svaki svome gospodaru.

23. O crkvenom sprovođenju:
Crkvama da nema sprovođenja ponosa osim kada ide kuda car, tada da ga prate.

24.
I ako se nađe crkveni upravnik koji je uzeo mito, da se uništi.

25. O upravljanju crkvama:
Crkvama da upravlja gospodin car, i patrijarh i logotet, a drugi niko.

26. O oslobođenju crkava:
Crkve sve, što se nalaze u zemlji carstva mi, oslobodi carstvo mi od svih rabota, malih i velikih.

27.
I crkve carske da se ne podlažu pod crkve velike.

28. O hrani ubozima:
I po svima crkvama da se hrane ubogi, kako je upisano od ktitora, a ko ih od mitropolita, ili od episkopa, ili od igumana ne ushrani, da se odluči od sana.

29. O kaluđerskom životu:
I kaluđeri da ne žive izvan manastira.

30. O čupanju crkvenoga čoveka:
I otsad da nijedna vlast ne počupa kaluđera ili čoveka crkvenoga, i ko prestupi ovo za života i po smrti carstva mi, da nije blagosloven; ako je ko što kome kriv, da ga tera sudom i parnicom, po zakonu, ako li ga počupa bez suda, ili koga udari da plati sedmostruko.

31. O popovima:
I popovi baštinici da drže svoju baštinsku zemlju i da su slobodni, a ostali popovi, koji nemaju baštine, da im se dadu tri njive po zakonu, i da je kapa popovska slobodna, akoli više uzme od te zemlje, da rabota crkvama po zakonu.

32. O ljudima crkvenim:
Ljydi crkveni, koji drže crkvena sela i zemlje crkvene, a prognali su merophe crkvene ili vlahe, oni koji su razagnali ljude, da se vežu, i da im se uzme zemlja i ljudi, i da ih drži crkva, dokle skupe ljude koje su razagnali.

33. O sudu ljudi crkvenih:
Crkveni ljudi u svakoj parnici da se sude pred svojim mitropolitima, i pred episkopima i igumanima, i koja su oba čoveka jedne crkve, da se sude pred svojom crkvom, a akoli budu parničari dveju crkava, da im sude obe crkve.

34. O selu meropaškom:
I što su sela meropšine carstva mi po Zagorju i inače, crkveni ljudi da ne idu u meropšine, ni na seno, ni na oranje, ni na vinograde, ni na jednu rabotu, ni na malu, ni na veliku; od svih rabota oslobodi ih carstvo mi, neka rabotaju samo crkvi; ko li se nađe da izagna metohiju na meropšinu, i ogluši se o zakon carstva mi, tome vlasniku da se sve oduzme i da se kazni.

35. O upravljanju crkvama:
I predade carstvo mi igumanima crkve da upravljaju svom kućom, i kobilama, i konjima, i ovcama, i svim ostalim, u svemu da su slobodni, što je prilično, uputno i pravično; i kako piše hrisovulj svetih ktitora.

36. O crkvenom zakonu:
I da postave po crkvama zakon opštežitijski kaluđerima u manastirima, prema tome kakav je koji manastir.

37. O mitropolitskom upućivanju:
I eksarsi svetovnjaci da ne budu, da ih ne šalju mitropoliti po popovima, ni da vode mitropolitske konje po popovima, nego da šalju mitropoliti po dva kaluđera po popovima, da duhovno upućuju i da crkveni dohodak uzimaju od popova, kakav je od baštine.

38. O ishrani konja:
I otsad i unapred ždrepci i konji carstva mi da se ne daju crkvama, ni crkvenim selima na hranu.

39. O vlasteli i vlasteličićima:
Vlastela i vlasteličići, koji se nalaze u državi carstva mi, Srblji i Grci što je kome dato carstvo mi u baštinu i u hrisovulji, i što drže do svoga sabora, baštine da su sigurne.

40. O hrisovuljima:
I svi hrisovulji i prostagme, što je komu učinilo carstvo mi, i što će komu učiniti, i te baštine da su sigurne, kao i ranijih pravovernih careva, da su slobodni s njima, ili pod crkvu dati, ili za dušu ostaviti, ili prodati komu bilo.

41. O umrloj vlasteli:
Koji vlastelin uzima decu, ili opet i ne uzima decu, te umre, i po njegovoj smrti baština pusta ostane, gde se nađe od njegovoga roda do trećega bratučeda, taj da ima njegovu baštinu.

42. O baštini slobodnoj:
I baštine sve da su slobodne od svih rabota i danaka carstva mi, osim da daju soće i vojsku da vojuju po zakonu.

43. O nasilju nad baštinom:
I da nije vlastan gospodin car, ili kralj, ili gospođa carica ikome uzeti baštinu silom, ili kupiti, ili zameniti, osim ako ko sam pristane.

44. O vlasteoskim robovima:
I robove, što imaju vlastela, da su im u baštinu, i njihova deca u baštinu večnu, no rob u prćiju da se ne daje nikada.

45. O baštini slobodnoj:
I vlastela i drugi ljudi, koji imaju baštinske crkve u svojim baštinama, da nije vlastan gospodin car, ni patrijarh, ni drugi episkop podložiti te crkve pod Veliku crkvu, osim da je vlastan baštinik da postavi svoga kaluđera i da ga dovede episkopu da ga blagoslovi episkop, u čijoj bude nuriji, i da upravlja episkop u toj crkvi duhovnim poslom.

46. O robovima:
I dosad robove, što imaju vlastela, da su im u baštinu, samo što će vlastelin oprostiti, ili žena mu, ili njegov sin, to da je slobodno, a ništa drugo.

47. O crkvi:
I vlastelin koji se nađe podloživši svoju crkvu po drugu crkvu, nad tom crkvom već da nema vlasti.

48. O umrlim vlastelima:
Kada umre vlastelin, konj dobri i oružje da se daje caru, a svitu veliku i biserni pojas da ima njegov sin, i da mu car ne uzme, akoli ne uzima sina, nego ima kćer, da je stim vlasna kći, ili prodati ili dati slobodno.

49. O krajišniku vlastelinu:
Vlastela krajišnici, koja vojska otuda dođe i pleni zemlju carevu, te prođe opet kroz njihovu zemlju, ta vlastela sve da plate kroz kojih je oblast prošla.

50. O psovci:
Vlastelin, koji opsuje i osramoti vlasteličića, da plati sto perpera, i vlasteličić, ako opsuje vlastelina, da plati sto perpera i da se bije štapovima.

51. O predavanju sina u dvor:
I ko preda sina ili brata u dvor, i zapita ga car, verovati li ću ga, i rekne veruj koliko i meni, ako koje zlo učini, da plati onaj koji ga je predao; ako taj koji ima dvoriti, kako dvore u palati carevoj, što sagreši, da plati sam.

52. O neveri:
Za neveru, za svaku krivicu, brat za brata, i otac za sina, rođak za rođaka; koji su odeljeni u svojim kućama od onog koji nije skrivio, ti da ne plate ništa, osim onoga koji je skrivio, njegova i kuća da plati.

53. O nasilju:
Ako koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke otseku i nos sareže; akoli sebar uzme silom vlastelinku, da se obesi, akoli svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke otseku i nos sareže.

54. O bludu vlastelinke:
Ako vlastelinka učini blud sa svojim čovekom, da im se oboma ruke otseku i nos sareže.

55. O psovanju vlasteoskom:
I ako vlastelin , ili vlasteličić, opsuje sebra, da plati sto perpera; akoli sebar opsuje vlastelina, ili vlasteličića, da plati sto perpera i da se osmudi.

56. O pozivu vlasteoskom:
Vlastelin na večer da se ne poziva, osim da se poziva pre obeda, da mu se ranije saopšti, i ako bude pozvan pre obeda s pristavom, i ne dođe do obeda, da je kriv, i vlastelinu kazna zbog prestoja šest volova.

57. O zlobi:
Koji vlastelin na priselici iz zlobe koje zlo učini: zemlji plenom, ili kuće popali, ili koje bilo zlo učini, da mu se ta oblast uzme i druga ne da.

58. O smrti vlastele:
Koji vlastelin umre, a ima jedno selo u župi, ili među župama, što se zla učini tome selu paljevinom, ili čim bilo, tome selu svu tu zlobu da plati okolina.

59. O proniji:
Proniju da nije vlastan niko ni prodati, ni kupiti, ko nema baštine; od pronijarske zemlje da nije vlastan niko podložiti pod crkvu; akoli podloži da ne važi.

60. O caru:
Cara svako da sprovodi, kuda bilo da ide, grad do župe, i župa do župe, i opet župa do grada.

61. O povratku vojske:
Kada dođe vlastelin s vojske kući, ili koji bilo vojnik, ako ga ko pozove na sud, da ostane kod kuće tri nedelje, potom da ide na sud.

62. O pozivu vlasteoskom:
Vlasteli veliki da se pozivaju s pismom sudijinim, a ostali s pečatom.

63. O kefalijama:
Kefalije, što su u gradovima, da uzimaju dohodak po zakonu, i da im se prodaje žita, i vina, i mesa za dinar što drugomu za dva, no građanin to da mu prodaje, a drugi niko.

64. O sirotama:
Sirota kudeljnica da je slobodna kako i pop.

65. O popu:
Pop, koji nema svoga stasa, da mu se dadu tri njive po zakonu. Pop, koji god, od svoga gospodara nikamo da ne odlazi, akoli ga gospodar ne ushrani po zakonu, da dođe svom arhijereju, i arhijerej da rekne onome vlastelinu, da hrani popa po zakonu, a ako onaj gospodar ne posluša, da je pop slobodan, kuda mu je volja; ako bude pop baštinik, da ga nije vlastan odagnati, samo da je slobodan.

66. O sudskom odgovaranju:
Bratanci, koji su zajedno u jednoj kući, kada ih ko pozove kod kuće, koji dođe od njih, taj da odgovara; akoli ga nađe na dvoru carevu ili sudijinu, da dođe i rekne, daću brata starijega na sud, da ga dade, i ne sme se prisiliti da odgovara.

67. O robovima i meropsima:
Robovi i meropsi, koji sede zajedno u jednom selu, svaka plaća koja dolazi, da plaćaju svi zajedno; po ljudima, kako plaću plaćaju i rabotu rabotaju; tako i zemlju da drže.

68. O zakonu:
Meropsima zakon po svoj zemlji: U nedelji da rabotaju dva dana pronijaru, i da mu daje u godini perperu carevu, i zamanicom da mu kosi sena dan jedan, i vinograd dan jedan, a ko nema vinograda, a oni da mu rabotaju druge rabote dan jedan, i što urabota meropah, to sve da drži, a drugo ništa, protiv zakona, da mu se ne uzme.

69. O saboru sebrova:
Zbora sebrova da ne bude, a ako se ko nađe kao sabornik, da mu se uši otseku, a da se osmude pokretači.

70. Koji su u jednoj kući:
I ko se nađe u jednoj kući, ili bratanci, ili otac sa sinovima, ili ko drugi, odeljen hlebom i imanjem, i ako budu na jednom ognjištu, a onim odeljeni da rabotaju kao i drugi ljudi.

71. O bratskoj zlobi:
I ko zlo učini, brat ili sin, ili srodnik, koji su u jednoj kući, sve da plati gospodar kuće, ili da dade ko je zlo učinio.

72. O nevoljnom:
I ko nevoljan dođe na dvor carev, da se svakome učini pravda, osim roba vlasteoskoga.

73. O siroti:
Sirota koja nije kadra parničiti se ili odgovarati, da dade zastupnika, koji će za nju odgovarati.

74. O paši:
Selo sa selom da pase, kuda jedno selo, tuda i drugo, osim zakonitih zabela; i livadu da ne pase niko.

75. O župi i o popaši:
Župa župi da ne pase marvom ništa, a ako se nađe jedno selo u onoj župi u koga bilo vlastelina, ili carstva mi, ili crkveno selo, ili vlasteličića, onome selu niko da ne zabrani pasti, da pase kuda i župa.

76. Za popašu:
A ko popase žito, ili vinograd, ili livadu, greškom, tu popašu da plati što reknu duševnici, koji procenjuju, akoli namerno popase, da plati popašu i šest volova.

77. Za potku:
Potka među selima pedeset perpera, a Vlasima i Arbanasima sto perpera, i te potke caru polovina a gospodaru polovina čije bude selo.

78. O zemlji crkvenoj:
O zemlji i o ljudima crkvenim, što imaju o njima sud crkveni, ako ko iznese milosno pismo ili rekne milosnika imam u tom pismu, i do toga mislosnika ništa da se ne drži, samo da se sudi po zakonu carstva mi, no uvek da zapitaju carstvo mi.

79. O međi i o zemlji:
A za međe zemlje, što se parniče sela među sobom, da traži po zakonu od Svetoga kralja, kada je umro; ako ko da milost carevu i rekne, dao mi je gospodin car, kako je držao moj drug pre mene, ako je milost careva, da bude tako, i da drži, osim crkvenoga.

80. O međi seoskoj:
Za međe seoske, da oboje, koji traže, dadu svedoke, on polovinu, a on polovinu, po zakonu; kuda reknu svedoci, njegovo da je.

81. O planinama:
Planine što su po zemlji carstva mi, što su planine careve, da su caru, a crkvene crkvama, a vlasteoske vlastelima.

82. O Vlasima i Arbanasima:
Gde prestoje Vlah ili Arbanasin na selu, na tome selu da ne stane drugi, za njim idući, akoli silom stane, da plati potku i što je popasao.

83. O milosnim pismima:
Gde se iznesu dva pisma careva za jednu ipotes, za zemlju, ko sada drži, do ovoga doba sabornoga, njegova da je, a milost da se ne izmeni.

84. O kotlu:
Suda da nema za kotao, niti ikakva opravdanja, ko se opravdao da ne daje sudijama opravdanja; na sudu da nema ruke ni opravdavanja, ni udave, samo da se sude po zakonu.

85. O babunskoj reči:
I ko rekne babunsku reč, ako bude vlastelin, da plati sto perpera, akoli bude sebar da plati dvanaest perpera i da se bije štapovima.

86. O ubistvu:
Gde se nađe ubistvo, onaj koji buda izazvao, da je kriv, ako se i ubije.

87. O hotimičnom ubistvu:
Ko nije došao hotimice, silom, te je učinio ubistvo, da plati trista perpera, ako li je došao hotimice, da mu se obe ruke otseky.

88. O vlasteoskoj parnici:
Kada se parniče vlastela, ko u čem izgubi, da daje jemce.

89. O pozivanju krivca:
Ko pozove krivca pred sudije, i pozvavši ne dođe na sud, nego sedi doma, onaj koji je pozvan, ako dođe na rok pred sudije i otstoji po zakonu, taj da je slobodan od te krivice za koju je bio pozvan, jer onaj pozivač sedi doma.

90. O zalogu:
Zalozi, gde se nađu, da se otkupljuju.

91. O pristavu:
Kada se parniče dva, ako rekne jedan od njih, imam pristava ovde na dvoru carevu, ili na sudijinu, da ga dade, kada ga potraži i ne nađe onde na dvoru, taj čas da dođe na sud i rekne, ne nađoh pristava, ako je za obed, da mu je rok za večeru, ako je za večeru, da ga dade sutra do obeda, ako ga bude poslao car ili sudija na rabotu, da nije onaj kriv koji ga daje, da se postavi rok, dok onaj pristav dođe, da ga dade pred sudije.

92. O prepoznavanju lica:
Ako ko prepozna lice pod čovekom, a bude u gori, u pustoši, da ga povede u najbliže selo i preda selu, i pozove da ga dadu pred sudije, akoli ga ne da selo pred sudije, što sud odredi, da plati to selo.

93. O provođenju družinskoga čoveka:
Ko provede družinskoga čoveka u tuđu zemlju, da dade sedam.

94. O ubistvu:
Ako ubije vlastelin sebra u gradu, ili u župi, ili u katunu, da plati tisuću perpera, akoli sebar vlastelina ubije, da mu se obe ruke otseku i da plati trista perpera.

95. O psovci:
Ko opsuje episkopa. ili kaluđera, ili popa, da plati sto perpera. Ko se nađe da je ubio episkopa, ili kaluđera, ili popa, taj da se ubije i obesi.

96. O ubistvu:
Ko se nađe da je ubio oca, ili mater, ili brata, ili čedo svoje, da se taj ubica sažeže na ognju.

97. O bradi vlasteoskoj:
Ko se nađe da je počupao bradu vlastelinu, ili dobru čoveku, da se tomu obe ruke otseku.

98. O čupanju sebara:
I ako se počupaju dva sebra, da je mehoskubina šest perpera.

99. O zapaljivanju:
Ko se nađe da je užegao kuću, ili gumno, ili slamu, ili seno, da to selo da zapaljivača, akoli ga ne da, da plati ono selo što bi zapaljivač platio.

100. O zapaljivačima gumna:
Akoli ko užeže izvan sela gumno, ili seno, da plati okolina, ili da dade zapaljivača.

101. O najezdi:
Sile da nije nikome ni za jednu stvar u zemlji carskoj; akoli koga snađe najezda, ili sila razmetljiva, oni konji najezdni svi da se uzmu, polovina caru, a polovina onomu na koga su najahali, i ljudi najahalci da prime kaznu kako piše u zakoniku svetih otaca, u svetovnim članovima, da se muče kao i namerni ubica.

102. O podjemčivanju:
Podjemčivanja da nema nikome, nizašta, nikakva, ko li se podjemči za što, da plati sedmostruko.

103. O sudu ropskom:
I koji su robovi, da se sude pred svojim gospodarima, kako im je volja za svoje krivice, a za careve da idu pred sudije, za krv, za vraždu, za lopove, za razbojnike, za prijem ljudi.

104. O pozivanju:
I da pristav ne dodijava ženi, kada nije muž kod kuće, niti da se poziva žena bez muža, no da žena dade mužu glas, da ide na sud; u tome muž da nije kriv, dok mu se ne dade glas.

105. O pismima carevim:
Pisma careva, koja se donose pred sudije za što bilo, a pobija ih zakonik carstva mi, što sam napisao koje bilo pismo, ona pisma, koja pobije sud, ta pisma da uzmy sudije i da ih donesu pred carstvo mi.

106. O dvoranima:
Dvorani vlasteoski, ako učini koje zlo ko od njih, ko bude pronijarević, da ga opravda očina, družina porotom, akoli je sebar, da zahvati u kotao.

107. Za odboj:
Ko se nađe da je odbio sudijina sokalnika, ili pristava, da se opleni i da mu se uzme sve što ima.

108. O izdavi:
I o izdavi ovako da bude: izdava od zemlje pristavu tri perpera, od sela tri perpera, od mlina tri perpera od župe - od svakog sela - tri perpera, od grada konj i svita, od vinograda tri perpera, od konja perper, od kobile šest dinara, od govečeta četiri dinara, od brava dva dinara.

109. O otrovima:
Mađioničar i otrovnik, koji se nađe na delu, da se kazni po zakonu svetih otaca.

110. O sudijama:
Sudije kuda god idu po zemlji carevoj i svojoj oblasti, da nije vlastan uzeti obroka silom, ni što bilo drugo, osim poklona, što mu ko pokloni od svoje volje.

111. O sudijinoj sramoti:
Ko se nađe da je osramotio sudiju, ako bude vlastelin, da mu se sve uzme, akoli selo, da se raspe i opleni.

112. O sužnjima:
Koji čovek uteče iz sužanjstva, čim dođe na dvor carev, bio carev čovek, ili crkveni, ili vlasteoski, tim da je slobodan; ako je poneo što čoveku kome je utekao, to da je onomu od koga je utekao.

113. O sužnju:
Koji se sužanj drži u dvoru carstva mi, te uteče na dvor patrijaraški, da je slobodan, i također na dvor carev da je slobodan.

114. O jemstvu:
Ljudi koji se vraćaju iz tuđe zemlje u zemlju carstva mi, ko bude pobegao od jemstva; oni jemci, koji su toga čoveka, ništa ne plaćaju.

115. O begstvu:
I ko je čijega čoveka primio iz tuđe zemlje, a on je pobegao od svoga gospodara, od suda, ako dade milostno pismo carevo, da se ne ospori, ako li ne dade milosti, da mu se vrati.

116. O nalazaču:
Ko što nađe u carevoj zemlji, da ne uzme, te da ne rekne, vratiću, ako ko pozna, ako li prihvati, ili uzme, da plati kao tat ili razbojnik, a što nađe u tuđoj zemlji, na vojsci, da nosi pred cara i vojvodu.

117. O prelaženju:
Što je komu prešlo u carevu zemlju, ili iz grada, ili iz župe, što je do preuzimanja gospodina cara, dok nije bilo carevo, nego je bilo drugoga gospodara, od toga vremena, bio čovek ili drugo pravo, da se ne traži, ako je prešlo posle preuzimanja gospodina cara, to da se ne traži; to jest, kada je bio sukob, a nije bila zemlja i gradovi carevi.

118. O trgu:
Trgovci, koji idu po carevoj zemlji, da nije vlastan nikoji vlastelin, ni koji bilo čovek silom im smetati, ili ščepati robu, a novac mu silom nametnuti; koli se nađe da je silom rastovario ili rasturio da plati pet sto perpera.

119. O trgovcima:
Trgovci i male i velike potrebne robe skrlata da idu bez smetnje po zemlji carevoj, da prodaju i kupuju, kako komu trg donosi.

120. O carinicima:
Carinik carev da nije vlastan smetati ili zadržati trgovca, da mu koju robu proda u bescenje; slobodno da prolazi svaki po svim trgovima i po volji da se kreće sa svojom robom.

121.
Da nije vlastan vlastelin, ni mali ni veliki, ni koji bilo drugi, zadržati ili sprečiti svoje ljude ili druge trgovce, da ne idu na trgove careve, no da ide svaki slobodno.

122. O trgovcima
Akoli vlastelin zadrži trgovca, da plati trista perpera, akoli ga carinik zadrži, da plati trista perpera.

123. O Sasima:
O trgovima; što su kuda posekli Sasi gore do ovoga sabora, u zemlju neka imaju; ako su komu vlastelinu bez prava uzeli zemlju, da se sude sa njima vlastela po zakonu Svetoga kralja, a otsada unapred Sasin da ne seče, a što poseče, ono da ne obrađuje i ljude ne smešta, samo da stoji pusta, da raste gora; niko da ne zabrani Sasinu goru, koliko treba trgu, toliko da seče.

124. O hrisovuljima:
Gradovi grčki, koje je zauzeo gospodin car, što im je zapisao hrisovulje i prostagme, što imaju i drže do ovoga sabora, to da drže, da im je sigurno i da im se ne uzme ništa.

125. O priselici gradovima:
Grdovima da nema priselice, osim ko ide da dolazi stanjaninu, ili mali ili veliki, da ide stanjaninu, da mu preda konja, i sve stanje, da sačuva stanjanin sa svim, i kad pođe onaj gost, da mu preda stanjanin sve što bude primio, akoli mu bude što nestalo, sve da mu plati.

126. O gradskoj zemlji:
Gradska zemlja, što je okolo grada, što se na njoj otme ili ukrade, da plati sve to okolina.

127. O zidanju grada:
Za zidanje grada, gde se grad obori, ili kula, da ga naprave građani toga grada i župa što je toga grada.

128. O pomoći carskoj:
Gospodin car, kada ima sina ženiti, ili krštenje, i bude mu na potrebu dvor činiti i kuće, da pomaže mali i veliki.

129. O oblasti vojvodama:
Na vojsci, na svakoj, da obladaju vojvode koliko i car, što reknu, da se posluša, akoli ih ko ne posluša u čemu, da je tima kazna koja i onima koji cara ne bi poslušali; i sudovi mali i veliki, koji su na vojsci, da im sude vojvode, a drugi niko.

130. O crkvi:
Crkvu ko obori na vojsci, da se ubije ili obesi.

131. O svađi:
Na vojsci svađe da nije, akoli se dva svade, da se biju, a drugi niko od vojnika da im ne pomogne; akoli ko poteče i pomogne izazivaču, oni da se ubiju.

132. O kupovanju:
Što ko kupi od plena iz tuđe zemlje, što bude plenjeno, po carevoj zemlji da je slobodno kupiti od toga plena koliko i u tuđoj zemlji, akoli ga ko obedi govoreći, ono je moje, da ga opravda porota po zakonu, jer je kupio na tuđoj zemlji, a nije ni lopov ni provodadžija, ni saučesnik, tako da drži kako svoje.

133. O poklisaru:
Poklisar, što ide iz tuđe zemlje caru, ili od gospodina cara svome gospodinu, gde bilo dođe u čije selo, da mu se čini čast, da mu je svega dovoljno, no da obeduje ili večera, pa da ide napred, u druga sela.

134. O baštini:
I što zapisuje gospodin car baštine, komu zapiše selo, da je logotetu trideset perpera za hrisovulj, a komu župu, od svakog sela po trideset perpera, a đaku za pisanje šest perpera.

135. O vojsci:
Vojska koja ide po zemlji carevoj, gde padne u kome selu, druga po njoj iduća, da ne padne u tome selu.

Godine 6862, indikta 7.

136.
Knjiga carstva mi da se ne prečuje gde dođe, ili gospođi carici, ili kralju, ili vlastelima velikim i malim, i svakome čoveku, niko da ne prečuje šta piše pismo carstva mi, akoli bude takovo pismo, da ne može onaj izvršiti, ili nema da dade, taj čas da ide opet s pismom carstvu mi, da javi carstvu mi.

137. O hrisovuljima:
Hrisovulji carstva mi, što su učinjeni gradovima carstva mi, što im piše, da im nije vlastan osporiti ni gospodin car, ni iko drugi, da su hrisovulji sigurni.

138. O lažnom pisanju:
Ako se nađe u čijem hrisovulju slovo lažno prepisano, nađu se slova ispravljana i reči preudešene na drugo, što nije zapovedilo carstvo mi, ti hrisovulji da se razderu, a onaj više da nema baštine.

139. O meropsima:
Meropsima u zemlji carstva mi, da nije vlastan nijedan gospodar išta protiv zakona, osim što je carstvo mi zapisalo u zakoniku, to da mu rabota i daje. Akoli mu učini što nezakonito, zapoveda carstvo mi, da je vlastan svaki meropah parničiti se sa svojim gospodarem, ili s carstvom mi, ili s gospođom caricom, ili s crkvom, ili s vlastelom carstva mi, ili s kim bilo, da ga nije vlastan ko zadržati od suda carstva mi, osim da mu sudije sude po pravdi, a ako meropah dobije parnicu protiv gospodara, da mu zajemči sudija carstva mi, kako da plati gospodar merophu sve na rok, i potom da nije vlastan onaj gospodar učiniti zlo merophu.

140. O primanju tuđega čoveka:
Zapovest carska. Niko ničijega čoveka da ne prima, ni car, ni carica, ni crkva, ni vlastelin, ni drugi koji bilo čovek da ne prima ničijega čoveka bez pisma careva; takav da se kazni, ko bio, kao i izdajnik.

141. O trgu:
Također i trgovi i knezovi, i po gradovima, čijega čoveka prime, istim načinom da se kazne i izdadu.

142. O vlastelima koji zatiru imanje:
Vlastelima i vlasteličićima, kojima je dalo carstvo mi zemlju i gradove, ako je ko od njih nađen, da je oplenio sela ili ljude i zatro protiv zakona carstva mi, što je carstvo mi uzakonilo na saboru, da mu se uzme imanje, a onaj što bude satro da sve plati od svoje kuće, a da se kazni kao prebeglica.

143. O razbojnicima:
I ako se nađe razbojnik, koji prođe kroz oblast krajišnika, i pljačka gde god i opet se vrati s plenom, pa plaća krajišnik sedmostruko.

144. O beguncima:
Ako se nađe vlastelin ili vlasteličić begunac, i drugi ko bilo carstva mi, te ustanu na grabljenje okolna sela i župa na njegovu kuću i na njegovu stoku, što bude ostavio, oni koji to učine da se kazne kao izdajnici carstva mi.

145. O lopovima i razbojnicima:
Zapoveda carstvo mi: Po svima zemljama, i po gradovima, i po župama i po krajištima lopova i razbojnika da nije ni u čijem predelu. I ovim načinom da se ukine krađa i razbojništvo; U kojem se selu nađe lopov ili razbojnik, to selo da se raspe, a razbojnik da se strmoglav obesi, a lopov da se oslepi, a gospodar sela toga da se dovede svezan carstvu mi, da plaća sve što je učinio razbojnik ili lopov od početka, i opet da se kazni kao lopov i razbojnik.

146. O vladalcima:
Također, i knezovi, i promićuri, i vladalci i prestojnici, i čelnici, koji se nalaze upravljajući selima i katunima, ti svi da se kazne višepisanim načinom, ako se nađe kod njih lopov ili razbojnik.

147. O vladalcima:
Akoli su vladalci izvestili gospodare, a gospodari se napravili kao da ne znaju, da se ti gospodari kazne kao razbojnik i lopov.

148. O sudijama:
Sudije, koje carstvo mi postavi po zemljama da sude, ako pišu za šta bilo, za razbojnika i lopove, ili za koje bilo sudsko rešenje, te prenebregne pismo sudije carstva mi, ili crkva, ili vlastelin, ili koji bilo čovek, ti svi da se osude kao neposlušnici carstva mi.

149. O razbojniku i lopovu:
Ovim načinom da se kazni lopov i razbojnik dokazani. I ovakvo je dokazivanje: Ako se samo lice uhvati u njih, ili ako ih uhvate u razbojništvu ili krađi, ili ih preda župa ili sela, ili gospodari, ili vlastela, koji su nad njima, kako je više upisano, ti razbojnici i lopovi da se ne pomiluju, nego da se oslepe i obese.

150. O lopovu:
I ako ko potera sudom razbojnika i lopova, a ne bude dokaza, da im je opravdanje železo, što je odredilo carstvo mi, da ga uzimaju na vratima crkvenim iz ognja, i da ga postavi na svetoj trpezi.

151. O poroti:
Zapoveda carstvo mi: Otsada unapred da je porota i za mnogo i za malo: za veliko delo da su dvadeset i četiri porotnika, a za pomanju krivicu dvanaest, a za malo delo šest porotnika. I ti porotnici da nisu vlasni nikoga izmiriti, osim da opravdaju ili opet da okrive. I da je svaka porota u crkvi, i pop u odeždama da ih zakune, i u poroti kamo se većina kunu, i koga većina opravda, tima da se veruje.

152. O zakonu:
Kako je bio zakonu u deda carstva mi, Svetoga kralja, da su velikoj vlasteli velika vlastela porotnici, a srednjim ljudima prema njihovoj družini, a sebrdijama njihova družina da su porotnici; i da nije u poroti ni srodnika, ni zlobnika.

153. Zakon:
Inovernicima i trgovcima porotnici polovina Srbalja, a polovina njihove družine, po zakonu Svetoga kralja.

154. Zakon:
Koji se porotnici zakunu, i opravdaju onoga po zakonu, i ako se po tome opravdanju nađe baš sam predmet u onoga opravdanoga, koga su opravdali porotnici, da uzme carstvo mi od tih porotnika vraždu, po tisuću perpera, i više potom da se tima porotnicima ne veruje, ni da se ko za njihove udaje, ni da se od njih ženi.

155. O priselici:
Otsele unapred priselice da nema, niti ikakve pratnje, osim ako se sluči velikoga vlastelina stegonoše u župi, ili pomanjeg vlastelina, koji samo drži državu na sebi, i nemaju nikakve zajednice među sobom i među svojom državom, ti da plaćaju.

156. O priselici:
Na zemlji carstva mi, i, rekavši, na meropšinama, da ne uzimaju vlastela priselice, ni inu koju plaću, osim da plaćaju od svoga.

157. O čuvanju putova:
Gde se nalaze župe smesne, sela crkvena i careva, i vlasteoska, i budu smesna sela, i ne bude nad tom župom jednoga gospodara, nego ako budu kefalije i sudije carevi, koje je postavio car, da postave straže po svim putovima, i kefalijama da predadu putove, i da ih čuvaju sa stražama, i da, ako se ko opljačka ili pokrade, ili se koje zlo učini, taj čas idu kefalijama, da im plaćaju od svoga, a kefalije straže da traže i razbojnike i lopove.

158. O stražama:
Ako je pusto brdo među župama, sela okolna, koja su oko toga brda, da čuvaju stražu, akoli ne uščuvaju stražu, što se učini u tom brdu, u pustoši, šteta, ili razbojništvo, ili krađa, ili koje zlo, da plaćaju okolna sela, kojima je rečeno čuvati put.

159. O trgovcima:
Kupci, koji prolaze noću, na noćište gde dođu, ako ih ne pripusti vladalac ili gospodar sela toga, da prenoće u selu kupci, po zakonu carevu, kako je u zakoniku, ako što izgubi putnik, onaj gospodar, i vladalac i selo sve da plate, jer ih nisu u selo pustili.

160. O gostima i o razbojnicima:
Ako se gde dogodi kojemu bilo gostu, ili trgovcu, ili kaluđeru, te mu uzme što razbojnik ili lopov, ili koja god smetnja, da idu ti svi caru, da im plati car, što budu izgubili, a car da traži kefalije i vlastelu, kojima bude put predan i straže predane. I svaki gost, i trgovac, i Latinin da dohodi prvim stražama sa svim što ima i nosi, da ga provađaju, i straža straži da ga predaje sa svim; akoli se dogodi, te što izgube, da im je porota verodostojni ljudi, što reknu po duši da su izgubili, s onim porotnicima, to da im plate kefalija i straža.

161. O parničenju pred sudom:
Na sudu koji se sude parničari i koji se parniče za svoju stvar, i optuženi, zašto je okrivljen, da nije vlastan okrivljeni druge reči potvorno govoriti na tužitelja, ni za izdajstvo, ni za drugo kakvo delo, osim da odgovara. A kada se svrši sud, ako što ima, potom da govori s njim pred sudijama carevim, a da mu se ne veruje ni u čem što govori, dok se parnica ne svrši.

162. O pristavima:
Pristavi bez pisma sudijina nikamo da ne idu, ili bez pisma carstva mi, osim kuda ih šalju sudije, da im pišu pismo, i da ne preduzima pristav drugoga, osim što piše pismo, a sudije da drže također kakvo su dali pristavima, koje su poslali da ispravljaju po zemlji, da ako bude od pristava izmena ,ako budu drugo učinili nego što piše pismo, ili ako budu prepisali pisma na drugi način, da idu pred sudije da se opravdaju, i ako se nađe da su svršili kako stoji u sudijinu pismo, koje sudije drže, da su pravi, akoli se nađe da su prepravili sud, da im se ruke otseku i jezik odreže.

163. O sudijama:
Sve sudije što sude da upisuju sudove i da drže kod sebe, a upisavši, drugo pismo da ga dadu onomu, koji se bude opravdao na sudu. Sudije da šalju pristave, prave i verodostojne.

164. O prijemu ljudi:
Za ljude: Ko bude čijega čoveka primio pre ovoga sabora, da se traži prvim sudom, kako piše u prvom zakoniku.

165. O potvornicima:
Ako se nađe koji bilo potvornik i goni koga potvorom, laži i opadanjem, takav da se kazni kao lopov i razbojnik.

166. O pijanicima:
Pijanica otkuda ide i izaziva koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne dosmrti, takovomu pijanici, da mu se oko izvadi i ruka otseče. Akoli pijan zadere, ili kapu komu skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju, da se udari štapovima sto puta, i da se vrgne u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice, i da se opet bije i pusti.

167, O parničarima:
Parničari, koji ishode na sud carstva mi, koju reč budu govorili u prvinu, tima rečima da se veruje i po tim rečima da se sudi, a po poslednjima ništa.

168. O zlatarima:
Zlatara u župama po zemlji carevoj nigde da nije, osim u trgovima, gde je postavio car novac kovati.

169. O zlatarima:
Ako se nađe zlatar u gradu, kujući novac tajno, da se zlatar sažeže i grad da plati globu što reče car. Ako se nađe u selu, da se to selo raspe, a zlatar da se sažeže.

170. O zlatarima:
I u gradovima carevim da stoje zlatari, i da kuju druge potrebe.

171. O zakonu:
Još zapovedi carstvo mi: Ako piše pismo carstvo mi, ili iz srdžbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo razara zakonik, nije po pravdi i po zakonu, kako piše zakonik, sudije tome pismu da ne veruju, nego da sude i vrše kako je po pravdi.

172. O sudijama:
Sve sudije da sude po zakoniku, pravo, kako piše u zakoniku, a da ne sude po strahu od carstva mi.

173. O podvođenju:
Vlastela i vlasteličići, koji dolaze na dvor carev, ili Grk, ili Nemac ili Srbin, ili vlastelin i drugi koji bilo, ako dovede sa sobom razbojnika ili lopova, da se onaj gospodar kazni kao lopov i razbojnik.

174. O baštinama:
Ljudi ratari, koji imaju svoju baštinu, zemlju i vinograde, i kupljenice, da su vlasni od svojih vinograda i od zemlje u prćiju dati, ili crkvi podložiti, ili prodati, ali uvek da ima rabotnika na tome mestu onome gospodaru čije bude selo, akoli ne bude rabotnika za ono mesto onome gospodaru čije bude selo, da je vlastan uzeti one vinograde i njive.

175. O sudijama:
Koji sudija je u dvoru carstva mi, i učini se zlo, tima da se sudi; akoli se nađu parničari slučajno na dvoru carstva mi, da im sudi sudija dvorski, a drugi niko da se ne poziva na dvor carstva mi mimo oblast sudija, koje je postavilo carstvo mi, samo da ide svako pred svoga sudiju.

176. O gradovima:
Gradovi svi po zemlji carstva mi da su na zakonu o svemu kako su bili u ranijih careva. a za sudove, što imaju među sobom, da se sude pred vladalcima, gradskim i pred crkvenim klirom; a koji župljanin tuži građanina, da ga tuži pred vladalcem gradskim, i pred crkvom i pred klirom po zakonu.

177. O dvorskom sudu:
Koja vlastela stoje u kući carevoj uvek, ako ih ko tuži, da ih tuži pred sudijom dvorskim, a drugi niko da im ne sudi.

178. O sudijinom pismu:
Sudije, kuda šalju pristave i pisma svoja, ako se ko ogluši i odbije pristava, da pišu sudije pismo kefalijama i vlasteli, u čijoj budu oblasti oni nepokornici, da svrše za to vlasti što pišu sudije, ako ne svrše vlasti da se kazne kao nepokornici.

179. O sudijama:
Sudije da prohode po zemljama, kuda kome je oblast, da ogledaju i ispravljaju o ubogim i sirotim.

180. O prepoznavanju lica:
I ako ko što uhvati oteto ili kradeno, baš lice, ili silom uzeto, svaki o tom da dade svod, ako ko bude kupio gde bilo, ili u zemlji carevoj i u drugoj zemlji, uvek da dade o tome svod, akoli ne da svoda, da plaća po zakonu.

181. O parničenju pred carem:
Zapovest carska sudijama: Ako se nađe veliko delo, i ne uzmognu rasuditi ni rešiti, koji bilo veliki sud da bude, da ide od sudija jedan s onom obojicom parničara pred cara; i što će komu suditi sudije, svaku osudu da upisuju, kako ne bi bilo nekoje potvore, da se rešava po zakonu carevu.

182. O neovlaštenom pozivu:
Ko je u oblasti kojih sudija, svaki čovek da nije vlastan pozivati na dvor carev, ili kamo drugo, nego da ide svaki pred svoga sudiju, u čijoj bude oblasti, da se rasudi po zakonu.

183. O staniku:
Stanici carevi da idu pred sudije, što imaju sud među sobom: Za vraždu, za razbojnika, za lopove, za prijem ljudi, za krv, za zemlju.

184, O kefalijama:
Vlastela i kefalije careve, koji drže gradove i trgove, niko od njih da ne primi ničijega čoveka u tamnicu bez pisma careva, akoli ga ko primi protiv zapovesti careve, da plati pet stotina perpera.

185. O tamnici:
Tim istim načinom, ko drži tamnice careve, da nikoga ne primi, ničijega čoveka, bez zapovesti careve.

186. O sudu pravom i krivom:
Sudovi koji se traže i za pravo i za krivo, što se učinilo pre ovoga zakona, i što se sad učini, svaki sud, ko ide...

187.
Kuda ide car i carica, ili stanovi, ili konji carevi, u kom selu prenoće, potom nijedan stanik da ne prenoći u tom selu, akoli se ko nađe i prenoći u tom selu protiv zakona i zapovesti careve, onaj koji je stariji pred stanovima da se dade svezan onome selu, što bude satrveno, sve da plati sedmostruko.

188. O globarima:
Globari, koji stoje pred sudijama, što osude sudije, i upisavši, dadu globarima, te globe da uzimaju globari a što ne osude sudije, i ne dadu, upisavši globarima, da nisu vlasni globari ništa dodijavati nekome.

189. O konjima i psima:
Kuda idu konji, i psi i stanovi carevi, što im se piše u pismu carevu, da im se to dade, a drugo ništa. I psarima i sokolarima i svinjarima, kuda idu, da im se ništa ne daje.

190. O žiru:
I ako u župi žir rodi, toga žira caru polovina, a tome vlastelinu čije je imanje polovina.

191.
I ako razbojnik ukrade svinje careve, da plati okolina, akoli se ukradu svinje, da se sudi svinjar sa župom, pa što rekne sud.

192. O pravome sudu:
Za tri predmeta - za izdajstvo, za krv i za otmicu vlastelinke da idu pred cara.

193.
Za svod konjski i druge marve, ili čega bilo parnica, što se otme ili ukrade, tome da dade svodnika, akoli ne dade, da plati svako sedmostruko. Akoli rekne, kupih u tuđoj zemlji, da opravdaju duševnici od globe. Akoli ga ne opravdaju duševnici, da plati s globom.

194. O globarima crkvenih ljudi zakon:
I globe na crkvene ljude, što se sude pred crkvom i kefalijama, i te globe, što se osude, da ima sve crkva, kako piše u hrisovuljima, te globe da se uzimaju od crkvenih ljudi, kako je postavio gospodin car zakon po zemlji, i da se postave crkveni ljudi kao globari, koji će sabirati te globe i davati crkvi, a car ni kefalije da ne uzimaju ništa.

195.
I žene da ne noćivaju u crkvi, osim gospođa carica i kraljica.

196. O postrigu kaluđera i kaluđerice:
I bez blagoslova episkopa da se ne postrižu ni ljudi ni žene. Svakome čoveku zakon crkveni.

197.
Kojemu vlastelinu dođe da zimuje čovek, da daje travnine od sto kobila kobilu, od sto ovaca ovcu s jagnjetom i od sto goveda goveče.

198.
Dohodak carski soće, i namet i harač da daje svaki čovek: Kabao žita, polovina čista a polovina priprosta, ili perper u novcu, a rok tome žitu da se usipa na Mitrov-dan, a drugi rok na Rođenje Hristovo, akoli soća vlastelin ne da na te rokove, vlastelin taj da se sveže na carskom dvoru i da se drži dokle ne plati dvojinom.

199.
I ako konj lipše u kome selu, a ne bude ga selo ubilo ni odagnalo, no umrlo od Boga, da ne plate ništa.

200.
I gde se nađe čovek u zemlji, komu bude konj umro, ili vuk izede, ili sam ubio, a on priselicu uzeo za konja, i iznađe se istina, ako bude tako, da mu plati gospodar, čiji je čovek, sedam konja.

201.
Meropah, ako pobegne kuda od svoga gospodara u drugu zemlju, ili carevu, gde ga nađe gospodar njegov, da ga osmudi i nos raspori, i ujemči da je opet njegov, a drugo ništa da mu ne uzme.

Tako i ja, unuk i sin njihov, i izdanak dobroga kolena njihova, svetih bogaispovedajućih roditelja i praroditelja mojih, nazvani rob Hristu Stefan, u Hristu Bogu blagoverni car svim Srbima i Grcima, i Stranama bugarskim, i celome Zapadu, Pomorju, Frugiji i Arbanasima, milošću i pomoću božijom samodržavni car, i, evo, reći ću svu istinitu sadržinu života moga, kakva je od mladosti moje. Dok nisam držao sve ovo ranije u mojoj vlasti, nego dok sam prebivao u ljubavi velikoj roditelja moga, bogomprosvećenoga kralja Uroša Trećega, samodršca sve zelje srpske i Pomorske. I dok sam tako gospodstvovao s roditeljem mojim, u zemlji otačastva našega, živeći tiho, pobožno i mirno, i dok se niko od okolnih gospodujućih vladara nije drznuo na nas, nego smo se pobožno i radosno veselili o svemu Boga slaveći. I pozavidevši zlopakosni đavo našemu dobromu životu, i Zlobom podiže na nas sedam vladara: U godini 6838, meseca junija, 19 dan, a to, i cara grčkoga i Mihaila, i brata njegova Belaura, i Aleksandra, cara Bugarima, i Basarabu Ivanka, tasta Aleksandra cara, susedno živućih crnih Tatara, i gospodstvo Jaško, i druge s njim gospode. Kada svi ovi krenuše na nas, hoteći nas, po svojoj nerazumnosti, kao nešto slatko, prožderati i zemlju otačastva našega razdeliti sebi i u ropstvo njima predati. No ne htede milosrđe božije namere njihove tako ostvariti. I kad su svi ti stigli u zemlju našu, mesto nazvano Velbužd, njih oko osamdeset hiljada, i kada su mnoga zla stvorili toj krajini, i kad smo mi čuli, da su upali u zemlju našu s mnogo besa. I mi sabravši vojnike Otačastva našega, koje sam ja pripremio za borbu, oko petnaest hiljada, i od sveg srca podigosmo na nebo ruke naše ka svemogućemu Bogu. I kada stigosmo, pomoću Hristovom i molitvama Svetih otaca naših, meseca julija, 27 dan, u subotu, u 6 čas. I tako navalismo na njih i milošću božijom pobedismo ih sve pobedom velikom, na divljenje svima okolnim vladarima i gospodi. I Mihailu, caru bugarskomu, mačem glavu njegovu otkinuh; njemu je i dosad grob njegov u zemlji našoj. I mnoga imanja gospodara tih uzeh. Zemlju našu ispunismo, kao što se Izraelićanima dalo sve imanje egipatsko, i razbivši svu vojsku Faraonovu i kola njihova i konje, tako i nama, pomoću božijom izvojevavšim pobedu veliku nad njima. I kada smo se s radošću vratili u zemlju našu, o svemu Boga slaveći i blagorodno živeći. No, oh, zlo i neispravljeno oružje đavolsko ne dopusti dobroga i tihoga života našega. Nego posejav, kao od početka zlonačelnik i pakosnik dobru, đavo, pođe i razveja lukave reči svoje đavolske posred ljudi otačastva našega. Brižnoga načiniše zbog mene roditelja moga, i tako ga razdražiše na mene, kao da uopšte ne bude imena moga, ni života, kao što je davno bedni đavo razbesneo braću, sinove Jakovljeve, na Prekrasnoga Josifa, brata njihova, hoteći ga prodati u tuđe zemlje, da ne bude naslednik zemlje oca svoga. No Jakova, ne ostavi dobrota božija, niti ga umrtvi, kao što oni mišljahu. Tako i o meni, robu svome, Njegova neizreciva mudrost pomilova me od tolikih pakosti, nego me čak osnaži i moćna me načini. I postavi me za gospodina i vladara svoj zemlji otačastva moga i vladah godina šesnaest, i potom većom čašću od Višnjega Svevladara desnicom ojačan bih. Kao što je i Prekrasnoga Josifa mudrošću osnažio i stvorio ga vladarem mnogim narodima i celoj vlasti Faraonovoj i svemu Egiptu, takvim istim načinom, po svojoj milosti, i mene premesti od kraljevstva na pravoslavno carstvo. I sve mi dade u ruke kao i Velikome Konstantinu caru, zemlje i sve strane i pomorja i velike gradove carstva grčkoga, kao što i ranije rekosmo. I Bogom darovanim vencem carskim venčan bih na carstvo u godini 6854, meseca aprila 14 dan, na veliki i presvetli i radostni praznik Vaskrsenja Hrisova, blagoslovom i rukom preosvećenoga patrijarha Joanikija, i svima arhijerejima sabora srpskog. Isto tako blagoslovom i rukom preosvećenoga patrijarha bugarskoga gospodina Simeona i svih arhijereja sabora bugarskog. I molitvama i blagoslovom svečasnoga zbora Svete Gore Atona, protom i svima igumanima i svima starcima sabora svetogorskoga. Pa i od arhijereja prestola grčkoga i svega sabora, koji odlučiše da ja carstvujem. Sve se to dogodilo ne po mojoj želji, ni nekom silom, nego po blagoslovu božijem i drugih postaviše me carem za svaku pravoslavnu veru, da slavim jedino sušnu Trojicu u vekove. Amin.

Zato i ja, najodaniji rob Gospoda moga Hrista, Bogom venčani i blagoverni car Stefan, carski skiptar s verom držeći u rukama, i s najljubljenijim sinom carstva mi, kraljem Urošem, i Bogom darovanom caricom gospođom Jelenom, poželeh nekoje vrline i najistinitije pravoslavne vere zakone postaviti, kako ih treba držati i braniti po svetoj i svesabornoj i apostolskoj crkvi Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista, po zemljama i gradovima, da se ne bi umnožila u oblasti carstva našega neka zloba, zlo domišljanje i lukava mržnja, nego da svi poživimo u punoj tišini i mirnome životu i u životu pravoslavne vere sa svima ljudima carstva našega, malima i velikima, i da postignemo Carstvo Nebesko u onome budućem veku. Amin.

Rečnik

U tekstu Dušanovog zakonika ima reči čije značenje je potrebno objasniti. Ovde navodimo značenja reči koja smo u dosadašnjim tumačenjima proverili.

azimstvo - rimokatoličko pričešćivanje beskvasnim hlebom, rimokatoličanstvo
babunska reč – bogumilsko učenje, bogumilstvo
baština - očevina, nasledna imovina
baštinik - potpuni vlasnik imanja
Velika crkva - Srpska crkva (patrijaršija)
vlah - stočar
vražda - novčana kazna
godina 6857. - Prema našem načinu računanja vremena period od 1. septembra 1348. do 31. avgusta 1349. godine.
godina 6862. - Prema našem načinu računanja vremena period od 1. septembra 1353. do 31. avgusta 1354. godine.
egzarh - episkopov izaslanik (opunomoćenik)
zabel - teritorija sa tačno određenim međama, obično šuma
izdava - porez za kupoprodaju imovine
ipotes - stvar
jeres latinska - rimokatoličanstvo
jeretik - bogumil
kefalija - glavar, upravnik grada
kinovija - zajednički život monaha u manastiru
kotao - osumnjičeni vadi gvožđe iz ključale vode i ako ostane nepovređen dokazuje nevinost
krajišnik - vlastelin u graničnom području
ktitor - osnivač crkve, ili manastira
kudeljnica - predilja
lice - stvar sporenja
logotet - glavni vladarev službenik u kancelariji
mehoskubina - kazna za čupanje brade
meropah - pripadnik najbrojnije grupe zavisnih zemljoradnika
metohija - crkvena zemlja
milosnik - svedok za primanje milosti
odlučenje - isključenje iz crkve
otmica vlastelinke - silovanje vlastelinke
poluverac - rimokatolik
podjemčivanje - pouzdanje
ponos - prevoz velikodostojnika
potka - kazna zbog povrede međe
prestoj - kazna zbog nedolaska na sud
pristav - sudski službenik
priselica - konak
pronija - uslovni posed koji vlastelin dobija za vojnu službu
prostagma - naredba
rasa - mantija
sana – čast, zvanje
sebar - većinom seljaci, ali izgleda i svi ostali ljudi koji nisu pripadali privilegovanom staležu, vlasteli
sokolar - dreser sokolova za lov
stanjanin - stanodavac, ili onaj ko daje prenoćište, stan
stas - imanje
stanik - misli se da je to carski konjušar koji prenose vladareve stvari
svita - najkvalitetnija i najskuplja tkanina za odeću, ali svečana carska odeća
udava - samovoljno zatvaranje (kažnjavanje), bez presude suda
uzeti silom - silovati
hrisovulja – zlatopečatna povelja

*Tekst Dušanovog zakonika dat je u prevodu sa srpske redakcije staroslovenskog jezika na starinski srpski jezik

Izvori

• Zakonik Stefana Dušana cara srpskog 1349. i 1354
• Dušanov zakonik