Dr (komedija u četiri čina)/18
I
DRUGI ČIN
Nameštena soba u kući Cvijovićevoj
I
SLAVKA, VELIMIR
SLAVKA (za jednim stočićem piše pismo)
VELIMIR (ulazi i zastane): Pardon, ja sam vas uznemirio!
SLAVKA (skuplja papire): Ah, ne!
VELIMIR: Prekinuo sam vas u radu.
SLAVKA: Vama sam pisala.
VELIMIR: Meni?
SLAVKA: Vama, da. Već tri dana ne mogu nikako da se sretnem s vama, iako dolazite tako često. A da znate kako mi je potrebno da čujem od vas ono što neće niko da mi kaže.
VELIMIR: A to je?
SLAVKA: Danas je treći dan kako u našoj kući vlada strašno uzbuđenje. Vas prizivaju po dva puta dnevno: razgovori se vode u četiri oka, pri zatvorenim vratima, i sve to krijući od mene.
VELIMIR: Zašto vi, zaboga, tovarite sebe tim brigama?
SLAVKA: Ali kako da ne? Pre tri dana moj je otac bio tako očajan da sam se ja bila ozbiljno zabrinula. Po ceo dan je išao po kući, hukao je i vikao jednako: Pepika. Mama kaže da je i noću, u snu, ponavljao tu reč. Šta znači to Pepika? Čije je to ime? Što ono toliko uzbuđuje mog oca?
VELIMIR (zbunjeno): Ja ne znam.
SLAVKA: Pa ipak vi to morate znati, vi ste izvesno posvećeni u sve to. Objasnite mi, tako vam Boga. Ja ovo ne mogu više da izdržim. VELIMIR (ćuti oborene glave)
SLAVKA (razmišlja): Ili, ako u toj stvari vi možda igrate ulogu koja bi vas ružno prikazala u mojim očima, onda bolje, nemojte mi ništa kazivati. Radije ću ostati u zabludi.
VELIMIR: Vi ne želite da ja ružno izgledam u vašim očima?
SLAVKA: Ne želim!
VELIMIR: Hvala vam, ali vi me time ujedno i prisiljavate da vam kažem ono što vam inače ne bih smeo reći, jer sam vašem ocu dao časnu reč da neću nikada i nikome otkriti stvar.
SLAVKA: Ako vas vezuje časna reč, ja ne želim...
VELIMIR: Vezuje me, ali je meni tako isto stalo da sačuvam dragocenu privilegiju, vašu želju da ostanem čist u vašim očima. Reći ću vam, dakle, sve što će vam objasniti ono što se dešava oko vas.
SLAVKA: Slušam.
VELIMIR: Vama je poznato da sam ja blizu pet godina boravio na studijama u inostranstvu, i da me je za to vreme vaš otac izdržavao? SLAVKA: Znam.
VELIMIR: Ali ne znate i to da sam ja tamo, u Frajburgu, u Švajcarskoj, živeo i pohađao univerzitet pod imenom vašega brate, snabdeven njegovim dokumentima?
SLAVKA (iznenađena): A zašto?
VELIMIR: Vaš je otac pošto- poto hteo da njegov sin stekne doktorsku diplomu.
SLAVKA (zgranuto):Kako...? Zar ona diploma...?
VELIMIR: Ona diploma glasi na vašega brata koji nikada nije ni bio u Frajburgu.
SLAVKA: Nego gde je bio? VELIMIR: On? Šetao se i provodio po Evropi. Potrebno je bilo samo da markira svoje bavljenje u inostranstvu. SLAVKA: A dotle ste vi polagali ispite za njega?
VELIMIR: Da.
SLAVKA: Bože moj! Bože moj!To je tako ružno, tako ružno! Zato se, dakle, sve to krilo od mene, zato se uvek govorilo pri zatvorenim vratima. A vi, zašto ste vi pristali na sve to?
VELIMIR (sleže ramenima): Stidim se. Uviđam i sam koliko sam bio nepromišljen, ali ja sam stvar samo s jedne strane posmatrao. Preda mnom je bila samo neodoljiva želja da studiram na stranom univerzitetu; želja da slušam velike naučnike, želja koja je, s obzirom na moje siromaštvo, bila samo jedan neostvareni san. I kad mi se pružila prilika da taj san ostvarim, ja sam je bez dovoljno razmišljanja prihvatio. SLAVKA: Odista bez dovoljno razmišljanja, jer ne vidim našto vam te studije, kad ste vi izvesno ostali bez diplome.
VELIMIR: To je najmanja kazna koja me je postigla. Nije moja ambicija nikad bila to parče hartije. Diploma vrlo često pokriva neznanje; znanju ona nije potrebna.
SLAVKA: Pa ipak, zatvoreni su vam putevi u život.
VELIMIR: Putevi karijere možda, ali mi nije zatvoren put u nauku, naučni rad.
SLAVKA: To je lepa uteha, ali ne i odbrana za nepromišljenost u koju ste upali.
VELIMIR: I kad bi bilo samo to, vaš prekor bi mi mogao biti i prijatna kazna, ali ja sam u nepromišljenosti išao i dalje.
SLAVKA: Još dalje? Nemojte mi govoriti, ne želim da čujem.
VELIMIR: Gospođice, ja se u ovom trenutku osećam kao da sam na ispovesti, a kod ispovesti se mora ići do kraja. (pauza) Tamo, u Frajburgu, stanovao sam u jednoj porodici koja je izdavala studentima sobe za samce. Majka, udovica nekoga nižeg poštanskog činovnika i ćerka, studentkinja univerziteta.
SLAVKA (sa izvesnom strepnjom): Lepa?
VELIMIR: To je, možda, u ovom slučaju, sporedna stvar. Mi smo često odlazili zajedno na univerzitet ili se vraćali otuda; često mi je pravila društvo ili ja njoj; odlazili smo zajedno u muzeje, biblioteke ili na izlete. Ona je iz puke radoznalosti počela da uči i naš jezik i neobično je uspevala; posle dve ili tri godine ona je već bila kadra da vodi obične razgovore na našem jeziku, a nastavila je i dalje da ga uči.
SLAVKA: (sa pojačanom strepnjom): Znači, ona se pripremala za...
VELIMIR: Tako bih rado izbegao da vam ne kažem sve do kraja...
SLAVKA: Recite, recite mi sve!
VELIMIR (osećajući se u neprilici): Pri jednome takvom sastanku sa njom, u jednome trenutku odsustva razuma...
SLAVKA (sa napregnutom pažnjom): Govorite, govorite dalje...!
VELIMIR: Nema šta dalje! Kajanje me nije moglo da umiri, osećao sam se kao težak krivac. Ja nisam hteo ni jednog trenutka da sam pred sobom budem nesavestan i nečastan čovek i toga dana još pružio sam toj devojci ruku.
SLAVKA (poražena): Vi ste...
VELIMIR: Mi smo se venčali.
SLAVKA (teško tronuta, ne može da se uuzdrži, već pokrije oči rukama i brizne u plač)
VELIMIR (iznenađen i uzbuđen): Ali, gospođice, zaboga, ne razumem...
SLAVKA (trgne se, pribra, i nemajući hrabrosti da pogleda Velimiru u oči, pokušava da prikrije stid): Izvinite, to je samo grč, momentalni grč, dešavalo mi se i drugi put. Nije to ništa, nastavimo razgovor.
VELIMIR: To je sve što sam imao da vam ispovedim.
SLAVKA(zbunjeno): A., dabome...pa da, to ne bi trebalo ni da vas pitam...
VELIMIR: Pitajte! Zašto ne?
SLAVKA (još biše zbunjena): Pa da, to je brak iz ljubavi, i vi ne...
VELIMIR: Ona je lepa, i više nego to, vrlo simpatična ženica, i možda bi nas mogla vezivati ljubav da se nisam razočarao...
SLAVKA: Razočarali ste se?
VELIMIR: Da. Nije trebalo da prođe mnogo vremena pa da uvidim da je ono, što je kod mene bilo nepromišljeno, kod njih bilo promišljeno. Možda grešim ako optužujem i nju, devojku, ali njena majka, kada je saznala da sam sin bogatih roditelja, sa računskom je promišljenošću išla na to da mi da prilike da se ja i njena ćerka zbližimo. Verovatno sve ono što se desilo nije bilo u njenim namerama, ali je ona pripremala mogućnost da se tako desi.
SLAVKA: Ja ne znam treba li da vas žalim, ili...?
VELIMIR: Iz toga braka imam i dete. SLAVKA: To je Pepika? VELIMIR: Da, to je Pepika.
SLAVKA: Pa ipak, ne razumem što je sve to imalo toliko da uzbuni moga oca?
VELIMIR: Kako što? Moja žena, koja se zove Klara, piše pismo da je s detetom krenula ovamo.
SLAVKA: Pa?
VELIMIR: Pa ona, ustvari, nije moja žena.
SLAVKA: Nego?
VELIMIR: Ona je zakonita žena vašeg brata.
SLAVKA: Kako to, zaboga?
VELIMIR: Ja se nisam mogao drugačije venčati, no pod imenom koje sam tamo nosio.
SLAVKA: Odista, odista! Sad tek razumem, sad tek razumem sve!
VELIMIR: I to je ono što vašeg oca baca u očajanje.
SLAVKA: Kako da ne, zaboga, on je imao sasvim druge planove sa mojim bratom.
VELIMIR: Možete misliti u kakvom sam ja teškom položaju prema njemu, kome sam toliko obavezan.
SLAVKA: Odista je to očajna situacija. Pa dobro, jeste li razmišljali kako da se izađe iz nje?
VELIMIR: To je ono oko čega razbijamo glavu tri dana.
SLAVKA: Bože moj, sad tek uviđam koliko to mora brinuti oca!
VELIMIR: Ja ga odista žalim, i gotov sam sve učiniti što mogu, gotov sam primiti sav teret i sve neprijatnosti na sebe. Zato sam i došao: sreo sam ga uz put kada je sa gospodinom Blagojem išao da konsultira advokata i rekao mi je da ga sačekam.
SLAVKA: Kad bih mogla... Ali šta mogu ja?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|