Dr (komedija u četiri čina)/16
XVI
PREĐAŠNjI, bez MARICE
ŽIVOTA (pošto je preleteo pogledom svoje pismo): Eto, javljaju mi gospođe da su uputile mome sinu molbu da im održi predavanje. To će izvesno biti ovo pismo za njega. (diže sa stola ono drugo pismo i razgleda) Nije, adresa je na stranom jeziku, a i marka strana. Biće da je to iz inostranstva.
BLAGOJE: Da nije od tog doktora Rajsera?
ŽIVOTA: To bi moglo biti! Možeš li pročitati poštanski žig, da vidimo dakle je pismo?
BLAGOJE: ( zagleda i napreže se da pročita): Fer... Far... Fri... Frajburg!
ŽIVOTA: To je, dabome, onda ga možemo otvoriti! (Otvara pismo)
BLAGOJE: A on? (pokazuje na sobu u kojoj je Milorad)
ŽIVOTA: Njega se ta stvar uopšte i ne tiče. (Pruži mi pismo) Deder, boga ti, sad pokaži svoje znanje nemačkog jezika.
BLAGOJE (čita): „Majn liber Mile“ (govori) To će reći...
ŽIVOTA: Znam, de, toliko i ja znam nemački...
BLAGOJE (čita u sebi i vrti glavom)
ŽIVOTA: Šta je?
BLAGOJE: Ovo neće biti da piše taj profesor. (zagleda potpis) „Evig dajne Klara“
ŽIVOTA: Eti ti sad opet! Kakva Klara? Zagledaj ti to malo bolje, piše može biti Karlo, a ti čitaš Klara.
BLAGOJE (zagleda): Nije, bogami, nego baš Klara. Lepo, čitko piše: Klara.
ŽIVOTA: Klara, Klara... Pa to mu dođe kao žensko?
BLAGOJE: I ja bih rekao.
ŽIVOTA: A da to ne piše Rajserovica?
BLAGOJE: Kakva Rajserovica?
ŽIVOTA: Supruga doktora Rajsera. To bi ona mogla biti. Čitaj, molim te. Šta piše?
BLAGOJE (čita, iščuđava se i vrti glavom)
ŽIVOTA: Šta je sad opet?
BLAGOJE (vrti glavom): Nekako... kako da ti kažem...?
ŽIVOTA: Ama šta ti meni imaš da kažeš! Reci ti meni šta kaže pismo!
BLAGOJE: Ovo mu piše njegova žena.
ŽIVOTA: Čija žena?
BLAGOJE: Pa tvoga sina.
ŽIVOTA: Jesi li ti pijan, more, šta ti je? Kakva žena moga sina? Znaš li ti šta govoriš?
BLAGOJE: Ne govorim ja, to pismo govori.
ŽIVOTA: Ti si to nešto zbrkao. Jesi li ti siguran da znaš toliko nemački?
BLAGOJE: Šta mi treba više da znam kad evo lepo i jasno piše. (Čita) Majn liber Mile, javljam ti tužnu vest da je moja dobra majka preminula i da smo, veli, ja i dete ostali sad usamljeni.
ŽIVOTA: Eto ti ga sad! Otkud sad dete opet?
BLAGOJE: Pa valjda njeno dete.
ŽIVOTA: Pa njeno, dabome, al zašto ona meša moga sina u to?
BLAGOJE (zagleda kovertu): Jeste, njemu piše.
ŽIVOTA: Zašto njemu? (priseti se i trgne se) More... pa to ...jeste, sad mi svanu, pa to je opet zamesio nešto onaj Velimir. Pa on, dabome! A šta mu piše još?
BLAGOJE (zagleda u pismo): Veli: zato sam se rešila da dođem k tebi.
ŽIVOTA: Koj da dođe?
BLAGOJE: Pa Klara.
ŽIVOTA: Klara?
BLAGOJE: Jeste...
ŽIVOTA: Pa kako to ona: rešila sam se da dođem tebi; nije da kažeš venčana žena, nego tako od onih koje slučajno dobijaju decu, pa sad: rešila sam da dođem k tebi.
BLAGOJE: Venčana je.
ŽIVOTA: Ko ti kaže?
BLAGOJE: Pa piše žena. Veli: (čita) „ Kako sam ja venčanjem s tobom postala jugoslovenska podanica, to sam se obratila jugoslovenskom poslanstvu u Bernu i ono mi je izdalo potrebne putne isprave. Stvari sam sve rasprodala i to mi je dovoljno za putni trošak.“
ŽIVOTA: Eto, eto, šta je kadra lakomislenost da učini. Siromah, nema za šta pas da ga uhvati, poslao sam ga u Frajburg da se o mom trošku školuje, a on se ženi i rađa decu. I da ga pita čovek sad, od čega će izdržavati ženu i dete kad mu padne na vrat, ajde, od čega će izdržavati?
BLAGOJE: Ama ko?
ŽIVOTA: Pa onaj, Velimir.
BLAGOJE: Pa to nije njegova žena.
ŽIVOTA: Nego čija je?
BLAGOJE: Tvoga sina.
ŽIVOTA: Pazi ga sad! Pa ti si, bre, sasvim izlapeo, na znaš ni šta govoriš.
BLAGOJE: Ja govorim onako kako je.
ŽIVOTA: Ama, kako onako kako je, kad sve naopako govoriš? Onaj bio u Frajburgu, onaj sedeo tamo četiri godine, onaj se oženio, onaj dobio dete, pa sad ti meni: to je žena tvoga sina.
BLAGOJE: Pa jeste, onaj bio, ne kažem da nije bio; samo znaš, onaj je bio u Frajburgu pod imenom tvoga sina, učio je školu pod imenom tvoga sina, doneo je diplomu pod imenom tvoga sina, e pa, on se tamo pod tim imenom mogao venčati, nije mogao pod drugim.
ŽIVOTA: Ali ko ti to kaže?
BLAGOJE: Pa eto i žena ga zove „liber Mile“ i adresira mu pismo na to ime i...
ŽIVOTA: Ama čekaj, molim te, ne može to tako da bude! Zar ode neko u svet, uzme moje ime, oženi se, izrodi decu pa dođe jednog dana meni i kaže : izvolte, gazda Života, ovo su vaša žena i deca. Je l može to?
BLAGOJE: Može, ako si ti pristao da onaj ide pod tvojim imenom, ako mu ti sam pozajmiš pasoš tvoj, ako ga još i novčano pomažeš.
ŽIVOTA: Ti si me naučio, to je tvoj plan. Ti si mi rekao: zašto, zete, da se muči dete kad mu i onako ne ide nauka od ruke;
pošlji ti lepo ovog siromaha, njegovog druga, na stranu pod imenom tvoga sina, neka svrši školu i nek mu donese diplomu.
BLAGOJE: Jeste, priznajem da je moj plan. Tvoja je želja bila da tvome sinu nakačiš uz ime ono DR. E, eto ti DR! Ja priznajem da je moj plan, jer ja dok sam bio u policiji...
ŽIVOTA: More, drugo je to dok si ti bio u policiji; tamo si mogao da udesiš da neko glasa na tuđe ime, ali ne, brate, da se ženi na tuđe ime. Jer glasanje to je takoreći nevina stvar, jedna kuglica, al ovo je dete, nije kuglica, razumeš li ti, dete, a ne kuglica. Eto, reci sam, može li dete i kuglica biti jedno isto?
BLAGOJE: Jeste, sve je tako kako ti kažeš, ali ovde je glavno to da je ta Kalra odista žena tvoga sina.
ŽIVOTA (sa strepnjom): A dete?
BLAGOJE: I ono je pod imenom tvog sina.
ŽIVOTA (zbunjen): Ama, čekaj, molim te... pa to ovaj... Ne, to ne može da bude, taman posla! Po tome kako ti govoriš, izišlo bi da je moj sin odista oženjen.
BLAGOJE: Pa dabome!
ŽIVOTA: I njegovo je dete?
BLAGOJE: Nego čije će da bude?
ŽIVOTA: Ti si ili pijan ili si lud! Govoriš samo tako uzinat! Kako može da bude njegovo dete kad nikad nije ni video majku, a onaj drugi šta me se tiče: ja sam njega poslao da mi donese diplomu, a ne dete.
BLAGOJE: To jeste, al vidiš, tako, desilo se.
ŽIVOTA:Ako se desilo, njemu se desilo. Neću ja da čujem za to, razumeš li, neću da čujem!
BLAGOJE: Ako može, dobro bi bilo, al bojim se da ne može.
ŽIVOTA: Ja ću da ga tužim, oteraću ga na robiju! Kako je smeo na ime moga sina da se venča!
BLAGOJE: Možeš i da ga tužiš, ne kažem da ne možeš i, veruj, sud će da pošalje na robiju i jednog i drugog.
ŽIVOTA: I njega i njegovu ženu; ako, neka!
BLAGOJE: Ne njega i njegovu ženu, nego i njega i tvoga sina.
ŽIVOTA (skoči kao oparen i ščepa stolicu): Jesi li čuo, pisni samo jednu reč pa ću te po čelu!
BLAGOJE: Dobro, mogu ja i ćutati!
ŽIVOTA (šeta uzbuđeno i nervozno pa ujedanput stane): Pa dobro, što ne govoriš sad?
BLAGOJE: Ti reče da ćutim.
ŽIVOTA: Da ćutiš, jeste, da mi ne govoriš gluposti, a pametno možeš govoriti. (Opet šeta i stane) Dobro, ajd reci, zašto moj sin na robiju?
BLAGOJE: Zato, brate, što je saučesnik u delu pridobijanja lažne diplome; što se služi tom lažnom diplomom. Misliš ti onaj, kad ga pritegnu na sudu, neće reći sve zašto je živeo tamo pod tuđim imenom i zašto se venčao pod tuđim imenom.
ŽIVOTA: Pa to... da mi je napunio kuću decom, ja ne bih smeo da ga tužim? BLAGOJE: Pa ne bi smeo, vezan si! ŽIVOTA: Gospode Bože! Gospode Bože! (Poražen on klone i nasloni se na sto, pa očajno diže glavu i gleda diplomu. Uzdahne teško.) Pa dobro, šta sad?
BLAGOJE: Znaš šta, najpre da raščlanimo stvar da nam bude jasna, pa onda tek možemo razmišljati.
ŽIVOTA: Dobro, ajde raščlani!
BLAGOJE: Ova Klara je, ustvari, žena Velimirova...Je l tako?
ŽIVOTA: Jeste!
BLAGOJE: A ta ista Klara je, ustvari, žena vašega sina?
ŽIVOTA: Eto ti ga sad opet; ustvari žena ovoga, ustvari, žena onoga. Čija je ona žena, kaži ti meni?
BLAGOJE: Pa, po zakonu je žena tvoga sina.
ŽIVOTA: E, to je ono, vidiš, što ja neću.
BLAGOJE: Pa nemoj ako možeš.
ŽIVOTA: Jača je ova kasa od svih zakona.
BLAGOJE: Jeste, ne kažem da nije, ali kome da daš pare? Ajde, kome da ih daš? Njoj? Što će njoj pare kad je tvoja snaja, žena tvoga naslednika? Da daš Velimiru, ne vidim zašto? Je l da je ostavi? Pa ako je ostavi, još gore za tebe! Da je uzme? Kako da je uzme kad je to zakonita žena tvoga sina? Ne može on tuđu ženu uzeti! A da daš pare tvom sinu?
ŽIVOTA: Taman, nisam valjda lud, jer on kakav je on bi primio.
BLAGOJE (razmišlja): Kad bi se, recimo, moglo nekako da udesi da ono javno, pred svetom, bude žena tvoga sina, a nasamo onoga drugoga. ŽIVOTA: Ja sam mislio, majku mu, ti si pametniji čovek. Pa bre, zar ti misliš da bi moj sin pristao na to; on bi pre pristao da ona javno bude žena Velimirova, a nasamo njegova. BLAGOJE: I to je istina, pravo kažeš!
ŽIVOTA: A kad bi on i pristao, ne bih ja. Ja neću da moj sin bude javno pred svetom oženjen; razumeš li, ja ne bih pristao! I malo to, nego još i ja da budem deda ne znam tamo kome. Nisam ja ničiji deda, upamti to!
BLAGOJE: Bogami, ona kaže da jesi. Evo, baš i piše. (Čita) Pepika jedva čeka da oljubi ruku grospapi i grosmami.
ŽIVOTA: Kome da poljubi ruku?
BLAGOJE: Tebi, ti si grospapa.
ŽIVOTA (izbezumi se): Šta sam ja?
BLAGOJE: Grospapa, a Mara je grosmama.
ŽIVOTA: A unuče?
BLAGOJE: Pepika.
ŽIVOTA (drekne): Pepika! Kakav Pepika; pobogu brate! Kakav Pepika! (Kao izbezumljen razleti se po sobi, prevrće stolice, baci predmete koji mu dođu pod ruku, lupa šakom po stolu i čini očajne grimase) Šta hoćete vi od mene? Ne dam! Neću, poubijaću vas, sve ću vas poubijati, sve, sve, sve!
BLAGOJE: Umiri se, zaboga, Života!
ŽIVOTA (ščepa stolicu i potegne da ga udari): Beži, crn si mi pred očima; ti si sve to napravio, tebe ću prvo! (poleti za njim)
BLAGOJE (pobegne levim vratima i zove pomoć): Maro, deco, Maro, deco, ovamo, brzo, ovamo! Brzo!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|