Dr (komedija u četiri čina)/13
XIII
ŽIVOTA, VELIMIR
ŽIVOTA (kad su ostali sami): Pa šta je ovo, brate?
VELIMIR: Koje?
ŽIVOTA (daje maločašnji telegram): Evo ovo.
VELIMIR (zagleda potpis): Gle, doktor Rajser!
ŽIVOTA: Ko ti je to, boga ti!
VELIMIR: Doktor Rajser? To je jedan vrlo znamenit profesor univerziteta u Frajburgu. Veliki orijentalista; zna sve jezike istočnih naroda; jevrejski, arapski, koptski, starogrčki; od slovenskih jezika zna naš i češki. Njemu dolaze sa raznih
svetskih univerziteta da ga slušaju; član je mnogih naučnih instituta; pisac monumentalnih dela. Ja nisam bio njegov đak, ali sam redovno posećivao njegova predavanja, i kako je tom prilikom studirao slovenske jezike, sprijateljio se sa mnom.
ŽIVOTA: Stani, čoveče božji, ne pitam te to nego zašto on telegrafira mom sinu.
VELIMIR (zagleda adresu): Pa da, kako bi drukčije!
ŽIVOTA: Kad si se ti sprijateljio s njim, što ne telegrafira tebi?
VELIMIR: Ali zaboga, gazda-Života, dokle ćete se buniti? Vi znate da sam ja tamo studirao pod imenom vašeg sina, i on me je samo pod tim imenom mogao znati. ŽIVOTA (razbere se): Jes`, bome, pravo kažeš, ja sam, znaš, to smetnuo s uma. Dobro, neka je tako, ali vidiš li ti, brate, da tvoj monumentalni profesor hoće da dođe.
VELIMIR: Da, uvek mi je govorio, kad bude pošao u Atinu, da će svratiti kod nas na dan-dva.
ŽIVOTA: Kako kod nas? Šta ima on kod nas da dođe; kod tebe valjda?
VELIMIR: Pa da, svakojako dolazi meni, ali moglo bi se reći vama.
ŽIVOTA: Kako meni?
VELIMIR: Zato, zaboga, što ja pred njim važim kao vaš sin. Ja pred njim moram i dalje nositi ime vašeg sina.
ŽIVOTA: Pa ti ga pod tim imenom primi, pa eto ti!
VELIMIR: Drukčije ne bih ni mogao, ali ako on, recimo, poželi da učini posetu mojoj kući, mojim roditeljima... ja sam mu toliko pričao o vama i o vašoj ljubavi prema meni.
ŽIVOTA: Pa što si, brate, pričao takve stvari?
VELIMIR: Morao sam: on je bio tako pažljiv prema meni, prizivao me je često svojoj kući, zadržavao me je gdekad i na ručak i na večeru.
ŽIVOTA:A time kao hoćeš da kažeš da bi trebalo da ja sad njega pozovem?
VELIMIR: Kad bi moglo, bilo bi to vrlo zgodno...
ŽIVOTA: I da izigravam tom prilikom tvog oca? Još mi samo to treba. E jesi čuo, mladiću, lepo si ti to meni zamesio!
VELIMIR: Vidim i sam koliko je neprijatan položaj u koji sam vas stavio, ali verujte, nisam mogao drukčije.Ti pozivi se uvek čine forme radi.
ŽIVOTA: Pa kad si ga forme radi pozvao, a ti ga forme radi primi sad.
VELIMIR: Ja osećam, vi se ljutite, al verujte, to je poteklo iz običnog razgovora. On mi priča kako mu je želja da vidi Atinu, a ja mu, onako uz reč, velim: pa kad već tom prilikom prolazite kroz Beograd, mogli biste da svratite. Morao sam mu tako reći iz učtivosti. ŽIVOTA: Pa da, i on će sad iz učtivosti da svrati.
VELIMIR: I još nešto, on će iz učtivosti i iz pažnje prema vama izvesno zahtevati bar da vas poseti.
ŽIVOTA: More nek se ostavi, Boga ti, ja mu neću zameriti ako bude nepažljiv.
VELIMIR: Pa onda, on zna da sam ja sin imućnog oca.
ŽIVOTA: Ko sin imućnog oca?
VELIMIR: Ja.
ŽIVOTA: Ti? Pa je l ti otac famuluz u osnovnoj školi u selu?
VELIMIR: Da, ali ja ne mislim na toga oca, nego na vas.
ŽIVOTA: Ama što ti sve mene mešaš?
VELIMIR: Jer, vidite, ja ću morati štogod i potrošiti, recimo: kola ili kakav izlet, ili možda ručak.
ŽIVOTA: Ajd pa sad opet troškovi. Još ako taj profesor ima običaj da razbija ogledala?
VELIMIR: Ja nisam rad da vam pravim neprijatnosti i troškove, ali šta mogu?
ŽIVOTA:Ti nisi rad da praviš troškove, a ja nisam rad da ih plaćam... Ja već vidim da će to tako ispasti: vi se, forme radi, pozivate, a ja forme radi plaćam. Nego, da ja tebi, mladiću, dam prilike da zaradiš, pa ga dočekaj ti o tvome trošku.
VELIMIR: Zašto ne? Vrlo rado!
ŽIVOTA: Eto meni sad treba jedno javno predavanje, pa bi ti mogao da mi ga napišeš. VELIMIR: Vama treba? ŽIVOTA: Miloradu treba. Pozvale su ga najuglednije gospođe da održi javno predavanje. VELIMIR: Pa zar je on pristao? ŽIVOTA: Nije on, ali sam pristao ja. Razume se, računao sam na tebe.
VELIMIR: Treba li to brzo? ŽIVOTA: Što pre.
VELIMIR: Ja baš sad radim jednu stvar.
ŽIVOTA: E, taman, svrši to.
VELIMIR: Hoću, svršiću, jer Rajser sutra dolazi.
ŽIVOTA: Razgovaraćemo već o njemu, imamo vremena. Ti meni samo svrši to predavanje.
VELIMIR: Svršiću. Trebam li vam još što?
ŽIVOTA: Ne! Ne trebaš mi.
VELIMIR: Zbogom, gazda Života.
ŽIVOTA: Zbogom pošao!
VELIMIR (ode)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|