Dr (komedija u četiri čina)/11
XI
VELIMIR, SLAVKA
SLAVKA (ode u levu sobu)
VELIMIR (za to vreme ulazi i ostaje kod vrata)
SLAVKA: (vraća se s knjigom i iznenadi se): O!
VELIMIR: Dobar dan želim!
SLAVKA: Otkud vi?
VELIMIR: Pozvao me je gospodin otac.
SLAVKA: Mislila sam, jer inače se vi ne biste setili da nam dođete, tako ste se otuđili.
VELIMIR: Primam prekor i, priznajem, nemam čim da se branim.
SLAVKA: Branite se nemarnošću i ravnodušnošću.
VELIMIR: To ne!
SLAVKA: Vi ste nekada, kao školski drug moga brata, tako često dolazili u našu kuću, tako ste se često družili sa mnom, pa bar bi te mladalačke uspomene mogle da vas pridobiju za nas, za našu kuću.
VELIMIR: Verujte mi, ja se tih uspomena tako rado sećam.
SLAVKA: Znate li vi da ja i sad čuvam jedno vaše ljubavno pismo, koje ste mi pisali kada sam bila u trećem, a vi u šestom razredu gimnazije.
VELIMIR: Ta ne čuvajte, zaboga, dokumenat koga se toliko stidim!
SLAVKA: Tako?!? Sad se može razumeti vaša ravnodušnost. Vi se stidite svoje ljubavi prema meni? VELIMIR: Ali ne, zaboga! Ne budite nepravedni! Stidim se gramatičkih grešaka kojima, izvesno, kipti to pismo. SLAVKA: Ljubav nikad ne vodi računa o gramatičkim greškama; na protiv, što manje gramatike, to više ljubavi. Uostalom, ako vas to baš toliko ženira, ja vam mogu dati pismo da koregirate greške.
VELIMIR: Gotovo.
SLAVKA: Ili, ja nemam ništa protiv ako želite da koregirate i same osećaje izražene u tom pismu.
VELIMIR: Zašto bih to činio?
SLAVKA: Zato što ste ih vi, ustvari, već koregirali. Vi ste se tako udaljili od nas svih, vi ste tako ravnodušni prema svima nama... VELIMIR: Ne, verujte ne, to se vama samo tako čini.
SLAVKA: Napustili ste drugovanje sa mojim bratom.
VELIMIR: On je našao sebi sasvim novo društvo, kome ja ne pripadam.
SLAVKA: Napustili ste drugovanje sa mnom.
VELIMIR: Kad biste vi znali koliko bih ja bio srećan kad bih se mogao tome društvu vratiti!
SLAVKA: A šta vas uzdržava?
VELIMIR: Život, životne prilike; ne biva uvek u životu onako kako čovek hoće i želi.
SLAVKA: Ne razumem vas.
VELIMIR: Priznajem, nisam dovoljno jasan. Ne umem da budem jasan.
SLAVKA: A ja bih rekla, ne umete ni da budete iskreni.
VELIMIR: Zar i u moju iskrenost sumnjate?
SLAVKA: S pravom. U ovoj se kući nešto dešava što se krije od mene, ali ja osećam da se nešto dešava. Šapuće se pri zatvorenim vratima, vode se poverljivi razgovori, od kojih i vi niste daleko. I vas tako često priziva otac?
VELIMIR: Da, ali tu nema ničega tajanstvenoga. Vaš otac dobija nemačka ili francuska pisma koja nije rad da preda dole kancelariji pre nego im sazna sadržinu.
SLAVKA: I vi mu ih čitate?
VELIMIR: Vi znate da ja imam velikih obaveza prema njemu, i dužan sam mu učiniti svaku uslugu.
SLAVKA (neubeđeno): Možda je i tako. Pa ipak, ja osećam da niste dovoljno iskreni.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|