Dr RADOSLAV RADENKOVIĆ, SRPSKE NARODNE EPSKE PESME
Dr RADOSLAV RADENKOVIĆ
Na ovom mestu objavljujemo deset srpskih narodnih epskih pesama, koje smo zabeležili maja 1966. godine u Galibabincu, selu na tromeđi Svrljiga, Sokobanje i Knjaževca.
Galibabinac je veoma staro naselje. U popisu Vidinskog vialeta iz 1454. godine pominje se kao timar sa 73 domaćinstava koja plaćaju porez. Kasnije se autohtono razvijalo. Mnogi su odlazili, ali je malo ko dolazio. Nekoliko porodica se dosepilo krajem XVIII veka iz Stare Srbije (Kosovo i Metohija) jer su ih otuda proterali Arnauti. Njih sada zovu „Doselci". Ostale familije čine starosedeoci, kako kažu „još odi pre kneza Lazara". Selo sada ima 350 domova, ali veoma malo mladih ljudi, jer su se, nakon ovog rata, odselili u gradove, mahom ovde na jugoistoku Srbije.
Sve pesme, što ih ovde objavljujemo, zapisali smo od Marije Stojadinović, nepismene seljanke, rođene 1905. godine. Ona je, kako sama kaže, u mladosti bila najbolja pevica u celom ovom kraju. Pevala je na preko 50 svadbi, ali i ovako, na prelu i u polju. Znala je stotinu lirskih i ovih deset epskih pesama. Lirske pesme je upamtila od babe Nastasije i majke Milene, a epske od dede Miroslava dok ih je pevao uz gusle. Kaže da je znala mnogo ovakvih pesama „odi razni srpski junaci i carevi“, ali je ona mnogo toga zaboravila, jer je deda umro kad je imala 15 godina (oko 1920. godine).
Po našem mišljenju, ove pesme su izuzetno zanimljive. Nismo vršili empirijska poređenja na sižejno-tematskom planu, ali prema našem opštem poznavanju onoga što je do sada objavljeno u nas, pouzdano se može smatrati da se ovde radi o novim pesmama - koliko uopšte jedna narodna tvorevina može biti nova. Prema tome, one čine nov prilog srpskom epskom pevanju, njegovu dragocenu dopunu i to sa jednog područja za koje se doskora mislilo (pa čan i tvrdilo!) da sem lirskih, ne raspolaže epskom poezijom.
Što se originalnosti tiče, izuzetak čini pesma „Sinoć majka Jovu oženila”, koja predstavlja uspelu varijantu pesme „Ropstvo Janković Stojana". Kao takva, može korisno poslužiti za neka buduća komparativna proučavanja ove teme.
Neke pesme nose internacionalne motive. Takva je „Suze roni kraljica Jelena" čija je fabula vezana za želju besplodnih roditelja da imaju dece makar ona bila životinjskog porekla. Ova tema je prisutna i u proznoj tradiciji slovenskih naroda, pa i šire. Pojavljuje se u indeksu Arne-Tompsonovih tipova pod brojevima: 400, 425, 425A, 433, 441, jer su joj različita snižejna grananja. U suštini, tema je totemskog porekla, poznata i u arapskim bajkama i u grčkoj mitologiji. U našoj tradiciji ona je prihvaćena kao „opravdanje“ za natprirodnu snagu pojedinih čuvenih epskih junaka Relja Krilatica, Zmaj Ognjeni Vuk, Nikola Skobaljić, itd). U većini slučajeva ovakve pesme su bliske nekim legendama i predanjima zabeleženim na ovom području.[1]
U pesmi „Konja sedla Todora Vlajina“ dominantne su mitološko-magijske crte, arhe ostaci lika nekog drevnog ženskog, paganskog božanstva, sličnog „ludim vetrovima i samovilama“. To božanatvo ovde jezdi na „olujnom konju“, uz dve sestre — dve ljute zmije i dva brata — dva zmaja. Za razmišljanje je i sam kraj pesme: „Razigra konja kroz polje/ a polje pusto bez vojsku!“
U našoj epskoj tradiciji ima vrlo malo pesama koje opisuju sam boj na Kosovu; one ga se tek dotiču kroz kazivanja preživelih junaka. Pesma „Marko Kraljević u boj na Kosovo“ predstavlja značajan doprinos takvom saznanju. Ona čuva i mnoge druge, po mnogo čemu već zamračene i zaboravom osiromašene istorijske činjenice, narodna verovanja i predskazanja:
„Teško vreme sudbina nam nosi,
crn se sumrak nad zemlju nadnosi,
u lelek će ljuljke procvileti,
iz zemlje će krvca prokipeti.“
U pesmi „Marko traži očevu nobilu“ - kolino god da se, na prvi pogled, dokazuje neobično poreklo Markovog Šarca, čuvaju se i drugi slojevi. Reč je o sudbini konja posle poginulog ratnika. Nije redak slučaj da je posle junakove smrti, „konj žalio svoga gospodara" - odnosno, da je i sam bivao posmrtna žrtva.[2] Majka Jugovića odvodi konje sa Kosova, a o daljoj njihovoj sudbini u pesmi se ništa ne kazuje. Tek je izdvojen samo jedan detalj poslednjeg brata (Damjana) čiji konj „žali i traži svoga gospodara". Vremenom se običaj transformisao pa je tako iz sakralnog prešao u profano - u uzvišeno i patriotsko. Junaci su, predosetivši skoru smrt, sami ubijali svoje nonje s opravdanjem: „Ta neka se turski car ne jaše“, lomili sablje i koplje, itd.
Kobila srpskog kralja Vunašina bila je predodređena da vrši i skape u praznim podrumima, ali je žena oterala „da ne sluša kako cvili“ - što predstavlja kasniji nanos o ljudskoj duševnosti.
Nauka tek treba da istražuje koje su pojedinosti u našim epsnim pesmama stare, koje opet novijeg postanja, kojim su putevima te pojedinosti ulazile i kako su se taložile u postojeće sadržaje.
Posebno je zanimljivo što su pesme, koje ovde donosimo, sa istorijskim sećanjem i što se vezuje uz poznate junake i događaje iz naše nacionalne prošlosti.
Pevač, mesto zapisa i napomena
[uredi]Pesme zabeležio Ljubiša Rajković prema kazivanju Nikole Pavlovića iz sela Mužinca opština Sokobanja 1975. godine.
Reference
[uredi]- ↑ Mi smo na području jugoistočne Srbije zabeležili više pripovedaka (legende i predanja) u kojima se javlja egzogamija(dete rođeno od jednog roditelja). Takve su: „Kano se rodija Hristos" (Zbornik niškog muzeja, II, Niš, 1986. str. 159); Zlatoruni junak u prasećoj noži“, zab. T. R. Đorđević, „Brastvo", XIV. Beograd, 1905. „Pečenka mladoženja“, Zab. M. Zlatanović, Vranjske, legende, Vranje, 1974. (Varijante: Vuk Karadžić, priča br. 9, „Kum riba“ u Dodatku, str. 175) Car oženil ćernu za zmaja, Zab. S. Prvanović, „Timočki zapisi“, Zaječar, 1964. Zmija mladoženja, Zab. T. Vukanović, Srpske narodne bajke, Vranje. 1972. Grašak kotrljašak, Zab. R. Radenković, „Razvitak“ br. 5-6, Zaječar. 1978. Car Nenad, Zab. T. Vukanović, Srpske narodne bajke, Vranje, 1972. Saraj-grad, Zab. N. Jakševac. Arhiv SANU, EZ 4/3, Beograd, Carević-vepar, Zab. T. R. Đorđević, „Brastvo“ XIV, Beograd, 1905. Braća i tikva, Zab. T. R. Đorđević. Ciganske narodne priče, Beograd. 1933. Pepelarče, Zab. D. Đorđević, Leskovački zbornik, XV, Leskovac, 1975. Cigansna carica, Zab. N. Jakševac (vidi gore) Pepeljivi soko, (naša rukopisna zbirka), Zab. od Jelenka Ivanovića, juna 1963. Kano je devojna postala od jajce, Zab. D. Đorđević, Leskovački zbornik, XIII, Leskovac, 1973. Čovek rodija, Zab. D. Đorđević, Leskovački zbornik, XV, Leskovac, 1975. Nerođena devojna, (naša rukopisna zbirka) zab. od Radoslava Stevanovića, maja 1964.
- ↑ Konstantin, biograf despota Stefana Lazarevića, beleži da su posle despotove smrti, ubijali konje i ostalo. O tome vidi: Antologija M. Bašića, Iz stare srpsne nnjiževnosti, II izdanje. Beograd, 1922. str. 215.
Izvor
[uredi]- Srpske narodne epske pesme. Zabeležio Radoslav Radenković. 27/1987. br. 4-5. str 99-100.