Druga Ruska Revolucija, prikazana od njenih učesnika

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
DRUGA RUSKA REVOLUCIJA, PRIKAZANA OD NjENIH UČESNIKA
Pisac: Aleksej Jelačić
Donosimo seriju članak dr Alekseja Jelačića objavljenih u zagrebačkom časopisu „Nova Evropa“.


IX. V. V. Šuljgin.[uredi]

Pre tri godine izašao je prvi članak ove naše serije, posvećen prikazu znamenitog dela P. N. Miljukova »Istorija Druge Ruske Revolucije, deo I«. Nastavljajući sa tim prikazima, govorili smo o delima i spisima V. D. Nabokova (opet »kadeta«, koji je ubijen u Berlinu 1922), S. S. Maslova (nekad »es-er«-a a sada vođe grupe »Seljačka Rusija«), pa generala A. S. Lukomskog (šefa Vlade generala Djenjikina), M. V. Rodzjanka (poslednjeg predsednika Državne Dume). A. A. Goljdenvajzera (mladog kijevskog advokata), i najzad dvojice najuglednijih vođâ »belog« pokreta — generala Djenjikina (»Slike ruske Bune«), i admirala Kolčaka (njegovi iskazi pred Istražnom Komisijom), Nakon dužeg prekida, nastavljamo opet sa tim prikazima, pa ćemo ovaj članak posvetiti jednoj novijoj publikaciji, koja je izašla u Beogradu, a čiji je autor bio članom Druge, Treće, i Četvrte Državne Dume, inače bivši lider »ruskih nacijonalista«, V. V. Šuljgin.[1]

Vasilije Vitaljević Šuljgin (rođen 1878 u Kijevu) pripada uglednoj, iako ne bogatoj, ukrajinskoj ili maloruskoj plemićsko-spahijskoj porodici. Otac mu je bio profesor na Kijevskom Univerzitetu, autor u svoje doba dobro poznate knjige o ulozi žene u ruskoj istoriji; али се његов син формирао нарочито под моћним утицајем свога очуха и васпитача, Димитрија Пихна, професора Кијевског Универзитета и знаменитог економског писца, директора и власника дневника »Кијевљанин« (који је заступао јако конзервативна и нацијоналистичка схватања). Када је млади Шуљгин одрастао, ушао је, поред очуха, у новинарски посао, па га је касније и наследио на челу тог знаменитог десничарског листа, Интересантно је овде забележити, за разумевање прилика на руском Југу, да једна грана породице Шуљгина — она којој припада и наш аутор — сматра себе »maloruskom«, pa je odlučno orijentisana u duhu ruskog nacijonalizma, dok se druga strana — čiji je najugledniji član profesor Aleksandar Šuljgin, bivši Ministar Spoljnih Poslova u prvoj ukrajinskoj samostalnoj Vladi — drži kao »ukrajinska«, pa je odlučno orijentisana u duhu ukrajinskog separatizma. Oko tog pitanja, da li su stanovnici Južne Rusije većinom »Malorusi« ili »Ukrajinci« lomio je mnogo kopalja i naš autor, u svojim govorima, člancima, i raspravama.

Svršivši više škole, Vasilije Šuljgin bio je uskoro (1907) izabran poslanikom Druge Državne Dume, koju je on, kako sâm tvrdi, mrzeo iz dna duše, i u kojoj je sedeo na krajnjoj desnici. Nakon državnog udara od 3. juna 1907, on je naravno ušao u Treću Dumu, pa onda i u Četvrtu, u kojoj je ostao sve do kraja. U obema je sedeo negde na desnome centrumu, kao viđen član Kluba Ruskih Nacijonalista, te tvorevine Stolipina. Za vreme Rata, učestvujući u njemu kao rezervni oficir, na vlastite se oči uverio o velikim gresima Režima, pa je sa jednim delom svoga Kluba, kao njihov vođa, (takozvanih »naprednih nacijonalista«) pristupio Naprednom Bloku, koji je vodio opoziciju protiv poslednjih carskih vlada. Kao takav ušao je, u prve dane Druge Revolucije, u Odbor Državne Dume, koji je preuzeo bio vlast, i kao delegat tog Odbora išao je u Pskov Caru, gde je od njega primio akt o abdikaciji. Slučajnim sticajem prilika, za kratko vreme viđen učesnik Revolucije, on je Revoluciju faktički uvek mrzeo, i uskoro se našao u otvorenoj opoziciji naspram Privremene Vlade, pa posle, razume se, i naspram boljševikâ. Bio je docnije članom Djenjikinove Vlade (bez portfelja), i za vreme Dobrovoljačke Vlade u Kijevu uređivao je ponovo »Kijevljanina«, koji je on i obustavio prilikom nemačke okupacije. Onda je, nakon pada Kijeva, i Odese, otišao u izgnanstvo, gde je, živeći poglavito u Češkoslovačkoj i Jugoslaviji, nastavio sa publicističkim radom u monarhističkom duhu, pa je — između ostalih svojih publikacija — objavio i dve knjige o Ratu: »1920« i »Dani«. Ovu poslednju hoćemo sada da prikažemo, naglašujući odmah ovde, da se u većini slučajeva ne slažemo sa Vasilijem Šuljginom, iako moramo da mu priznamo izvanrednu iskrenost i veliki literarni talenat.

Pričanje se počinje sa »prvi dani Ustava« (18./31. oktobra 1905): »Mi smo baš pili jutarnji čaj. Te noći je izišao bio poražavajući manifest. Novine su donosile senzacijonalne naslove: ,Konstitucija’,...« »Od strane Univerziteta pridolazila je povorka. Plave studentske kape izmešale su se bile sa svakojakim drugim, — ,Gledajte, gledajte!... Oni imaju crvene ... crvene značke!...’ Zbilja, gotovo svaki je imao na sebi nešto crveno. Bilo je i nekakvih crvenih zastava, na kojima je stajala reč ,dole’. Oni su svi nešto vikali. Na otvorena usta, kroz zatvorene prozore, dolazilo je vikanje, strašno vikanje gomile...« — »Evo ga, počinje juriš!« — reče očuh piščev (on je kasnije svoje proturevolucijonarne članke skupio pod naslovom »U opsadi«), Mladi Šuljgin izašao je onda u šetnju po gradu: »Gomila je bila poplavila široku ulicu s kraja na kraj. Usred tog mora od glava stajali su nekakvi ogromni sanduci, opsednuti ljudima. Ja nisam odmah razumeo da su to zaustavljeni tramveji, sa čijih su krovova nekakvi ljudi držali govore, mašući energično rukama; ali od urnebesa gomile nisu se pojedine reči mogle razabrati. Oni su otvarali usta, kao ribe izbačene na pesak. Svi balkoni i svi prozori bili su prepuni sveta. Sa balkona su se trudili da takođe nešto viču, a ispod nogu i niz ogradu spuštali su se crveni ćilimovi i dugačke crvene trake, očigledno ocepljene od trobojnih zastava. Gomila je bila uzrujana, uglavnom zadovoljna, manifestujući svoju radost na različit način: jedni nasrtljivo, drugi tiho, a svi uopšte sve više opajajući se vlastitom mnogobrojnošću. U gomili su naročito tražili oficire, pokušavajući da im prikače crvene pantljike. Neki su na to pristajali, neznajući o čemu se radi, tojest neznajući kako da se drže, kada je već Konistitucija’. Njih bi uzimali na ruke, pa dizali u vis i nosili kroz gomilu ... Ponegde se tako viđale nemoćne figure ovih oficira koji kao da jašu na gomili...« Ali odjedared mnogi dođoše k sebi. Da li se to desilo slučajno, ili sa planom, — ko će znati! Tek, za vreme najvatrenijih govora o ,rušenju’, carska kruna, koja je bila prikovana na balkonu Gradske Kuće, odjedared se srušila, ili bi srušena, i pred očima ogromne gomile pade na prljavu kaldrmu. Metal žalosno zazvoni udarivši o kamen ... A gomila se zatalasa. Po njoj se rasu strašni šapat: ,Židovi su zbacili carsku krunu!...’ Jedan crvenokosi student Židov, probivši glavom Carevu sliku i nataknuvši je sebi na glavu, vikao je iz sveg grla: — ,Sada sam ja Car!’...« To je legenda, ali veoma karakteristična. Odmah iza toga sutradan, drugog dana »Ustava«, odigrao se »pogrom«, i naš autor dobio je vod da brani red i mrske mu Židove …

Autor ima pravo: ovakav početak »ustavne ere« nije nagoveštavao bolja vremena, On onda opisuje »pogrom« i njegove posledice, pa prelazi na poslednje dane »Ustava«. Novembra 3. godine 1916 on je napao Režim! — »Na koji način ja, rođeni Kijevljanin, dakle punokrvni pristaša crnih, dospeh do ovoga: da mi saopšte, da moj govor neće otići u provinciju, jer je zabranjen cenzurom!... Znači, da će moj govor za nekoliko dana otkucati na mašinama tipkačice celokupne ruske države, pa će ga širiti kao nešto ,nelegalno’ u rukopisu. Ja — i podzemna literatura! Strašno! Kako se to moglo dogoditi?! .,.« A onda, među zidovima impozantne Tavrijske Palače, V. Šuljgin daje svoju ispovest: »Ovi beli stubovi nisu me, možda, zapazili, kada sam, pre deset godina, kao skroman malovarošanin prolazio kroz zlobne kuloare Druge Državne Dume — ,Durne Narodnog Gneva’. Prolazio sam zato, da bih sa sveruske katedre, ukrašene Dvoglavim Orlom, izgovorio reči istinsko-kijevskog preziranja naspram njihova ,gneva’ i njihova ,naroda’... Naspram ,naroda’, koji je, za vreme Rata (Rusko-japanskog) izdao svoju domovinu, koji je šaputao ružne reči ,što gore, tim bolje!’, koji je radi ,slobode’ žedneo za porazom svoje vojske, radi ,jednakosti’ žedneo za pogibijom svojih eskadra, a radi ,zemlje i volje’ za poniženjem i slomom svoje otadžbine... Mi smo mrzeli takav narod, pa smo se smejali, rugali njegovu ,gnevu’, koji je zasluživao jedino prezir. Nisu oni bili dostojni slobode, već plotuna i smrtnih kazni!...«

Ipak je taj narod, u Svetskom Ratu, dao svoju punu meru; a pokazalo se jasno, i za branioce Dvora i Režima, da je »sav užas u tome, što je Vlada zbilja apsolutno trula!...« Štirmer je mali, ništavan čovečuljak, a Rusija vodi Svetski Rat! »Sve su države mobilisale svoje najbolje snage, a kod nas je šef Vlade — ,božićna igračka’«. I kada Vladu optužuju za veleizdaju, njene su klupe prazne: »Užas je u tome, da na ovaku optužbu sledi — ovakav odgovor ...«

Anališući dalje, retrospektivno, kobnu situaciju, naš autor dolazi na neminovnu temu o »raspućinovštini«: »Radi slabosti jednog muža naspram jedne žene, Gospodar svakodnevno, svakočasno, vređa svoj narod, a narod vređa svoga Gospodara... Kolo ,buntovnih duša’, nezadovoljnih životom, ljubavlju ... U traženju ,ključeva sreće’ jedni se odaju misticizmu, drugi razvratu, a neki od njih i jednom i drugom ... Jao zemlji, oni na vrhovima nacije igraju svoj strašni danse macabre ... A tamo u ,dubinama narodnim’, već se odavno, od pamtiveka, igraju ove đavolske igre, u kojima je mistika isprepletena sa putnim uživanjem, lažna vera sa istinitim razvratom. Da li ima išta čudnovato u tome, da je sveto-petrogradsko mistički-razvratno kolo privuklo k sebi Glišu Raspućina, tipičnog ruskog ,hlista’? ... Eto na kakovu se tlu desilo tako dugo iščekivano ujedinjenje inteligencije sa narodom!...« Niko nije o ovoj popularnoj temi pisao tako snažno kao ovaj autor. »Umorstvo Raspućina nije postiglo cilja. Monarhiju to nije moglo spasti, jer je raspućinski otrov počeo već da deluje ... Da li ima smisla ubijati zmiju, kada je već ujela?...«

On vidi, da je blizu kraj, Ali vidi i da niko nije spreman od ruskih političara da ga dočeka. »...Mi idemo ka ponoru ... Revolucija je propast; a mi idemo pravo u revoluciju … A i bez revolucije sve se već brzo raspada...« — »Ali, taki smo mi, ruski političari. Svrgavajući vlast, mi nismo imali smelosti, ili bolje reći spasonosne plašljivosti, da pomislimo na praznine koje oko nas zjape. Politička nemoć, i vlastita i tuđa, ponovo mi je pogledala u oči, podrugljiva i strašna...«

Onda je došao sudbonosni 27. februar 1917. »Stvar je bila u tome, da sama vlast nije imala vere u sebe... Profesije nekadašnjih vlastodržaca nestajalo je ... Niko od njih nije više bio kadar da udari pesnicom o sto. Kuda se dede čuveno Stolipinovo: ,Nećete me zastrašiti!’? U poslednje vreme, ministri su gotovo prestali da dolaze u Dumu. Na pratnji predsednika Finansijskog Odbora, Aljeksjejenka, znamenitog ekonomista, sreli smo se —: da li da ga žalimo, ili da mu zavidimo?...« Kad je Duma raspuštena zvanično, a većala još privatno, naš autor se ne seća šta se tu sve govorilo: »Ali se sećam dobro, da niko nije ništa predlagao što bi bilo vredno pažnje … A zar su i mogli oni da nešto predlože? Zar su oni ljudi bili kadri da upravljaju revolucijonarnom gomilom, da nju osvoje?...« Usred te opšte panike i neodlučnosti, »dobila je ,važnost’ u ove trenutke ličnost Kerjenskog. On je govorio odlučno, kao neko ko ima vlast, i kao da nije izgubio samopouzdanje. Njegove reči i gest bili su oštri, oči su bacale vatru. — ,Ja odmah idem među pukove!’...«

Tada se odjedared Duma napuni narodom i gomilom. »Vojnici, radnici, studenti, intelektualci, prosto ljudi… Živ ljudski lepak poplavi poplašenu Tavrijsku Palaču, i napuni jednu salu za drugom, sve sobe i sve prostorije … Od prvog trenutka ovog ,potopa’, odvratnost mi napuni dušu, i od tog časa nije me to osećanje odvratnosti ostavljalo na miru za sve vreme trajanja ,velike’ Ruske Revolucije. Beskrajna, neiscrpna struja ljudskog vodovoda bacala je u Dumu sve nova i nova lica ... Ali kolikogod ih bilo, — svi su imali isto lice: odvratno, gnusno, životinjski besmisleno ili đavolski zlobno...« »Mitraljeza! — eto čega mi se tada htelo. Jer ja sam osećao da je za tu uličnu rulju samo jezik mitraljeza shvatljiv, i da samo olovo može da potera strašnog zvera, koji je izašao bio na slobodu, da se vrati u svoju jazbinu ... Jao nama! ... ova zver bila je — Njegovo Veličanstvo Ruski Narod!...« — » Ja se sećam toga dana, i danâ sledećih, osećanija bliske smrti, i spremnosti da poginem. Umreti? Neka!... Samo da ne gledam odvratno lice ove gadne gomile, da ne čujem one odurne govore, da ne čujem viku i riku onog strašnog ološa!« ...

U tom se desila »krađa srebrnih kašika u restoranu Dume. Ja sam baš pošao bio natrag iz bifea, a na ulazna vrata se i dalje ulivali talasi ljudske plime... Ja sam ih gledao, a u sebi sam mislio: ,Zadocnili ste, dragi moji, srebro su već drugi ukrali...’ Koliko su mi bili odvratni! Stara mržnja, mržnja iz 1905, udarila mi je u glavu...« »…Izraz ,velika’ i ,beskrvna’ (za Revoluciju) sada (1925) je „sa dosta razloga izvrgnut ruglu, jer on postaje nesamo smešan već i odvratan nakon ovih reka krvi koje su došle kasnije... Ali je tada Kerjenski svoju ,beskrvnu’ tačku gledišta, svoju ,beskrvnu’ taktiku, branio svom energijom, svom glumačkom imperativnošću za koju je samo on bio sposoban...«

Autor polazi u Pskov da traži Carevu abdikaciju. Misli se tu ređaju jedna tužnija od druge. Iznećemo samo nekoliko. »To su skifi (revolucijonarne gomile). Istina da one imaju atribute XX veka — mitraljeze, divlje blindirane automobile ... Ali to je samo spoljašnost... U prsima, isto maljavo, zversko, skifsko srce!...« On oseća da je sve propalo; a i Čeidže mu kaže: »Sve je propalo ... Da se nešto spase, treba čudo...« I stižu u Pskov: »Eto kuda nas je ,doveo’ Gospodar! ... Da li on nas, ili mi njega, — ko će to presuditi?...« Dva konzervativna državnika našla se pred Carem: »Gučkov je svršio. Gospodar je odgovorio: — ,Ja sam se odlučio na abdikaciju... Do tri sata današnjeg dana, ja sam mislio da mogu abdicirati u korist sina Aleksija; ali sada sam promenuo odluku u korist brata Mihajla... Nadam se da ćete shvatiti osećanje oca ...’ Poslednju rečenicu on je izgovorio tiše...« S abdikacijom u špagu, Gučkov i Šuljgin vratiše se u Petrograd, gde stigoše na miting. Govorio je jedan radnik: »Eto, naprimer, oni su postavili Vladu, — ali ko je u toj Vladi? Vi mislite, drugovi, da je tu neko iz naroda? Takoreći od toga naroda koji je sebi izvojevao slobodu? Biće da nije tako! Evo, čitajte!... Knez Ljvov... Knez...« — U gomili se začu nezadovoljstvo ... A predsednik je u istom tonu nastavljao ... Jedva su se izvukli iz gomile, pošto su abdikaciju dostavili Dumi zaobilaznim putem.

Naposletku, kao završnu scenu, da zabeležimo opis Šuljgina abdikacije velikog kneza Mihajla, brata Careva: »Veliki Knez je slušao Miljukova jedva priklonivši glavu malo u stranu ... Tankog stasa, sa dugačkim gotovo još dečjim licem, on je bio oličena nežnost. Ovom čoveku Miljukov je govorio svoje proročanske reči, njemu je predlagao da učini ,podvig nečuvene snage’...«. — »Ja sam«, kaže pisac, »čini mi se, govorio poslednji. Ja sam rekao: ,Obraćam pažnju Vašeg Visočanstva nato, da Vam svi oni koji bi morali da budu Vaša potpora u slučaju stupanja na presto, gotovo svi članovi nove Vlade, nisu dali ove potpore...’« I on je pledirao za abdikaciju,

Sa nekoliko lirskih reči završuje ovaj pisac svoju knjigu. Makoliko da je piscu ovih redaka nesimpatičan stav V. Šuljgina naspram Naroda i Revolucije, treba priznati, da je ovo delo jedan od najboljih produkata savremene memoarske literature.

Dr. Aleksije Jelačić.

  1. V. V. Šulьgin, „Dni“. Beograd, naklada M. A. Suvorina „Novoe Vreme“, 1925. str. 310.