Domaćin

Domaćin Pisac: Ivo Ćipiko

Domaćin

Kad njih dvoje stigoše do rečice što kroz polje vijuga, sunce je bilo na zahodu. U bistroj vodi, što se na suncu bleštala, ogledaju se duge senke vrbovih krivih grana i iskidani krajevi

raščešljanih oblaka. A na snežnim visovima dalekih planina poslednji sunčevi zraci sjaje bledom, ledenom svetlošću.

Zarobljeni Arnaut, vezanih ruku pozadi crvenim širokim pojasom, pred vodom pade ničice i, prilegom, halapljivo srknu nekoliko gucaja, pa se naglo okrete, te u strahu hvata pogled srpskom vojniku

Milivoju, koji nad njim stoji s puškom o ramenu.

— Čega se plašiš?

— Ubićeš me!

— Ne boj se... Pij!

Arnaut se priže, i, dok žurno pije, njegovo se gornje telo u brzoj vodi ocrtava i prelama.

Vojnik, po naređenju, vodi zarobljenika u Prizren, jer ga je vojnička patrola zatekla u planini sa punom puškom, mada je njegovo selo ranije bilo umireno i razoružano.

U prvi mah Milivoj se ljutio na nj. Ovi večiti buntovnici krivi su mu što se iz vojske još kući ne vraća. Ali u dugom putu, u društvu Arnauta, odljutio se. Sada, smiren, zagledao se u dim što se

lagano povija nad kućama zaseoka, na brežuljku, preko granice. Iz jedne od tih kuća, zaklonjenih između golih drveta, izbiše dva dečaka: gone pred sobom kravu. Jedan od njih duva u sviralu. Pred

njima pas potrkuje, a kad spazi stranca, stade i zalaja.

Dečaci priđoše k vodi. Milivoj pomisli: „Čija su to deca? Biće da su braća!” Pa upita Arnauta da li on ima dece.

— Imao sam...Ali ko zna šta je od njih!... —zatežući odgovori zarobljenik.

— Rat, brate, rat nema duše! — reče Milivoj za se.

Arnaut, onako pred vodom, kleči. Pogleda u zemlju i zatraži hleba.

— Zar si gladan?

— Gladan!

Milivoj sede. Skide torbu sa leđa, potraži i izvadi iz nje komad hleba. Arnaut mače svezanim rukama, ali se mahom priseti, pruži glavu kao konj kad mu se iz ruke nešto daje, i zubima prihvati

hleb. Podiže levu nogu i, pridržavši hleb na kolenu, poče ga jesti. „Mora da je jako gladan”, pomisli Milivoj gledajući ga kako halapljivo jede. I seti se svoje gladi, kad ono njih nekoliko

drugova ostadoše u pustoj planini za dva dana bez zalogaja. Pa priđe s leđa Aranutu i odreši mu ruke.

Arnaut, dojevši, zavrti se oko sebe i opasa.

— Što se, čoveče, odmetnu od naših vlasti?... Beše ti bolje ostati kod kuće!

Arnaut, iskezivši zube, mahnu glavom:

— Kuća!? Gde mi je kuća? Rasturiste nas! —govori i nauznačice izvrnu se na zemlju, licem prema nebu.

Dečaci poje kravu i radoznalo gledaju u strane ljude. Milivoj je pratio kravu pogledom: zagazila je u vodu i veselo pije; upali bokovi naočigled pune se. Zatim krava iziđe iz vode, očeša leđa o

staru vrbu, riknu i zamače u vrbak. Milivoj zažele da pređe preko rečice, da svrati u zaselak.

— Ej! —javi se dečacima. — Može li se preći voda?

— Izuj se, pa možeš! — odgovori jedan od dečaka čisto srpski, i svojim plavim očima mirno ga pogleda.

Milivoj pogleda na Arnauta. Mora da vodi o njemu brigu. Da je sam, eto zgode da sa dečacima pođe na konak u zaselak. Čisto se zaželeo domaćinske kuće. Ne može da se odluči, koleba se...

Uto nečiji konj trčeći upade u mladu pšenicu. Bi mu žao, kao da je to njegova zimnja, lanjska. „Grehota je” , pomisli i javi se dečacima da svrnu konja iz štete.

— A jesi li ti što kod kuće posejao? — upita Arnauta.

Zarobljenik, ne mičući se, izgovori:

— Ja?!

Ču se izdaleka dozivanje i blejanje ovaca. A na putanji što silazi k vodi pokaza se par volova. Goni ih neki mlad, stasit čovek, sa šubarom na glavi. Za njim ide žena sa krčagom u ruci.

Volovi, navikli putu, teško sagibajući svoje pretile trupove, k vodi sigurno prilaze. Milivoj, čim ih ugleda, seti se svojih volova što ih brat mu, komordžija u vojsci, odvede preko Albanije

put mora. Pričaju da je zloslutan taj put. Na tome putu, kažu, ne zna čovek koga više da požali: ljude ili stoku!

Pa kao to more mora da čudno izgleda, kada za nj pričaju da se ne može pameću smisliti? I slano je, ne valja piti! Valjda na njemu ne poje stoku? Siroti volovi!

Žena se nad vodom sleže i zahvati krčagom. Milivoj ne može da je zagleda u lice, jer je zaklonjeno širokom maramom. Ali, kad se diže, zapazi njenu prostranu kecelju živih, veselih boja. A kad

pođe prema zaseoku, učini mu se, po lakome hodu, da je mlada i vitka. Htede da joj se javi, ali se seti da joj nema šta da kaže. Diže se i gleda za njom.

Žena se okrete i sačeka onoga mladoga čoveka sa volovima. On joj nešto kaza. Žena požuri. „Sigurno je požurila da naloži vatru i spremi večeru”, pomisli Milivoj. „Srećni ljudi! Oni su sigurni

zimnje, duge, hladne noći!”

Milivoja telom obiđoše mlaki, leni žmarci. Protegnu se i, uznemiren, koraknu nekoliko koračaja.

...Suton poljem pada. U svoju sivu, meku svetlost zaklanja zaselak i zaodeva daleke planine. Odnekle neodređeno već se javljaju prigušeni noćni glasovi, i rečica svojim šumom jasnije se javlja.

Dečaci naložiše vatru, krše suve grane i prilažu na nju. A kad se plamen veselo diže u posureli vazduh, poklekoše do nje. Milivoj, gledajući plamen, krši ozeble prste. Dođe mu da zagazi u vodu i

da priđe k vatri. Pas u vrbaku zaštekta... Milivoj se trže.

— Da idemo! — reče Arnautu.

— Neću! — ne mičući se odseče zarobljeljšk.

— Što da me dalje mučiš? Ubij me ovde!

— Ne ubijaju se ljudi bez potrebe. Ustani! —Priđe k njemu i pomože mu da se digne.

Neko vreme, u zimnjem sutonu, stoje sučelice, jedan prema drugome. Arnaut mrk, predljiv, sa belom kapom na glavi, u kratkim grubim čakširama, ukrućenim uz tanke noge, uvezanim ispod kukova,

opasan crvenim pojasom, i Milivoj , u prostranom svom šinjelu, s puškom o ramenu. Na njegovu preplanulom, otvorenom licu plave oči izgledaju ovlažene, iz njih izbija neka neodređena seta.

— Hajd'mo!

— Nemoj, brate! — zamoli odjedom Arnaut Milivoja. — Nemoj! Pusti me da nađem decu, da im naložti vatru da se ogreju kao i oni srećnici tamo! Majka im je umrla! Ko da ih prikupi? Zar su oni

čemu krivi?

— A koliko ih imaš?

— Petoro! —odgovori Arnaut i gleda u oči Milivoja.

„Troje više od mene”, pomisli Milivoj.

U taj mah učini mu se kao da pred sobom vidi svojih dvoje: gledaju u nj plavim, veselim očima i pružaju k njemu ručice, kao negda kada se je dockan u suton s njive kući vraćao. Ruka mu se mače

kao da će da potraži njihove glave da ih pomiluje.

Arnaut gleda u Milivoja i polako odmiče. Pa, udaljivši se od njega nekoliko koračaja, naglo se okrete i potrča ka šumarku. Milivoj se trgnu, skide s ramena pušku i, potrčavši, opali. Arnaut

zamače u šumarak. Milivoj se ustavi, domaćin mahne za njim rukom i vrati se k rečici.

Zatim sede na zemlju, izu se i pređe preko vode. Nazva boga tuđoj deci i, pomilovavši ih svojom teškom rukom po glavi, sede između njih uz vatru.

Izvori

• Ivo Ćipiko: Sabrana dela, Srpski pisci, knjiga IV, strana 219-223 , Prosveta izdavačko preduzeće Srbije, Beograd, 1951.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ivo Ćipiko, umro 1923, pre 101 godina.