Dok pada kiša (Noć)

Milutin Bojić

Dok pada kiša (Noć) Pisac: Milutin Bojić

Dok pada kiša (Noć)

Hiljade ideja umire u meni

A ja sam nemoćan da bar jednu shvatim.

Ko zna koliko sreće svaki trenut pleni,

Koliko bolova ne znajući patim.

Ideje se gone i nikada kraja.

Ja kroz prozor gledam krupne kapi kiše:

Rađaju se slike i pakla i raja

I novi trenutak stare slike briše.

Ja u te časove klonulosti same,

Kad dosadna kiša sa vetrom se gloži,

Kada pada suton pun straha i čame

I bol pun nirvane za bolom se množi,

U taj čas kad čovek, sit besciljne huke,

Pojmi svoje ništa i sebe se gnuša,

I tad, kao kruna čovekove bruke,

Propalih ideja kada kikot sluša,

Kad jedak, pun zverstva, steže mozak vreo

I — trenutom jednim iz borbe se sklanja...

Kad mesto života što je mnogo hteo

Leži leš i težnja od svih težnji manja:

Hvat sirove zemlje — tad, više no ikad,

Ja osećam volja da u meni jača

I zbori mi: Čovek neće pasti nikad,

Jer on zna da preko grobova korača.

Da. U tom haosu ideja i reči,

Dok umire ne smem, a rađa se smeću,

Kroz muziku želja jedan akord ječi,

Jedan ritam zvoni: Moram naći sreću.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.