Događaj

Događaj Pisac: Svetozar Ćorović

Događaj

     Na Veliki četvrtak, uveče, vrativši se rastužen i rasijan iz crkve, majstor Gligo, terzija, svratio je malo u mehanu. Ražalilo se čovjeku slušajući u crkvi o stradanjima Hristovom, o njegovim patnjama i mukama, i jedva se mogao uzdržati a da i sam ne zajauče i ne zaplače zbog surovosti i nemilosrdnosti ljudske. Ražalilo mu se i steglo ga nešto u prsima od derta velika, pa nije znao ni šta bi drugo, nego da svrne u mehanu i da se malo potkrijepi rakijom. Idući mehani zarekao se bio da neće popiti nego samo tri čaše, bojeći se da ga piće ne uhvati i ne izvede iz krotosti i smirenosti bez kojih se na ovakav dan ne može; kad je prešao mehanski prag dometnuo je još dvije čaše, pa, biva, da na svaku ranu Hristovu dođe po jedna. Kašnje, sjedeći za astalom dometao je jednu po jednu, dok, napošljetku, nije izgubio račun, i gotovo kroz plač počeo moliti mehandžiju da donese toliko čaša, koliko ih je, otprilike, mogla napuniti Bogomajka svojim suzama, klečeći i jecajući pred krstom Hristovim. I tek negdje kod dvadesete čaše zaustavio se majstor Gligo, prekrstio se pobožno i krenuo kući, da se sa svojom Savkom još jedanput pomoli Bogu i da „u postu i molitvi” dočeka zoru, kao što to jednom dobrom i bogobojažljivom Hristjaninu i dolikuje.
     Stupivši na avliska vrata majstor Gligo osjeti miris tamjana, koji se razlijevao po svoj kući pa skide kapu i ponovo se prekrsti. Zatim onako gologlav uljeze u sobu, prekloni se prema ikoni, pred kojom je gorilo kandioce i obasjavalo Isusa u naručju Bogorodičinom, metanisa dva-tri puta i sjede na jedno sanduče, ispod pendžera. Tada se maši rukom u njedra i izvadi velike, debele naočari, pritvrđene po sredini koncem, i nataknuvši ih na nos poče razgledati po sobi.
     — Kamo mi Sveto pismo? — zapita Savku, koja je sjedila blizu vrata i voskom šarala nekoliko jaja za Vaskresenije. — Kamo mi ga? — viknu jače i prkjekorno zavrti glavom prema njoj. — Bolje bi i tebi bilo da čitaš Sveto pismo, nego li da šaraš jaja na večerašnju veče.
     Savka odgurnu jaja iz krila i ne progovorivši ništa diže se lijeno i iza ikone uze jednu knjižicu, staru, blijedu, voskom pokapanu, sa izlomljenim koricama i razasutim listovima, pa, otirući rukavom prašinu sa poleđine joj, predade je majstoru.
     — A što su ti ruke gole, što li su ti prsi obnažene? — mrko zapita majstor, mjereći je oštrim pogledom od glave do pete. — Što to?..
     — Pa... radila sam... i ugrijala se — odgovori Savka tiho, pomalo rumeneći... — Zato.
     — Odmah se pokri i zakopčaj — odsiječe majstor nabusito i okrenu glavu u stranu, da je ne gleda. — Svaku grešnu pomis’o treba od sebe odbijati večeras... a ti tako... Hm...
     Pa se počeša po nosu i opet prošapta:
     — Pomiluj mja, Bože, po velicjej milosti tvojej i po množestvu ščedrot tvojih očisti bezakonije moje!..
     Pošto je majstoruša spustila rukave, zakopčala košulju na prsima i opet sjela na svoje mjesto, majstor Gligo lagano otvori Sveto pismo i, polusrnčući i polupjevajući poče čitati pojedine glave, jednu za drugom.
     — Vidiš ti kako ovđe sve pametno piše — reče majstoruši, podižući glavu i pokatkada prekidajući čitanje. — Da ležim tri dana potrbuške, ne bnh ni ja mog’o ništa pametnije izmisliti. Ja...
     — Ja — ozbiljno potvrdi i majstoruša. — Sveta knjiga!
     — Svako joj slovo teško.
     — Ja.
     Negdje u mahali zalajaše vaške i odmah zatim osu se surova i opora psovka nečija. Nešto i kao da puče i zacilikta alka na vratima nečijim.
     — Hm — progunđa majstor ljutito i namrgodi se. — Čuješ li šta se radi?.. Psovku onu čuješ li?.. Brezbožni ljudi!.. Našli danas da se 'suju i inade.
     Pa učvrsti naočare na nosu i prstom uprije u knjigu.
     — A vidiš li šta ovđe piše? — reče. — Vidiš li? „Ljubite vragi vašja!”... To je, biva, kad se protolmači, da ljubimo svoje dušmane.
     — Zar baš dušmane? — kao nevjerujući otegnu Savka. — Njih?
     — Evo, brate, tako piše... Dušmane svoje da ljubiš... Ne piše ovđe ni da ratuješ, ni da se krviš, ni da se inatiš, nego da ljubiš dušmane... Zar to nije prelijepo, a?
     Majstoruša uzvi obrvama.
     — Lijepo je i... i malo čudno — prošapta.
     — Čudno?.. A šta je čudno? — ljutnu se majstor i pogleda je ispod naočara. — Eto, na priliku, da ti ovako protolmačim: ti i komšinica Lucija danas ste dušmani... Jeste li?.. Jeste... Nijeste imale nikakva drugog posla, nego ste se danas poinatile, i da je oko čega ne bih ni žalio, nego zbog toga, što ti je vratila deset zrna kahve manje.
     — Nije deset nego i dvadeset! — popravi ga Savka. — Dvadeset manje!
     — Pa dobro nek’ bude i dvadeset — odsiječe majstor Gligo i podiže naočare na čelo. — Ni zbog dvadeset zrna ne valja se inatiti... Ti znaš, da je u našoj mahali adet da sve uzajmljujemo jedno od drugoga... Uzajmljujemo jedan drugom mesa, sira, brašna, kahve, petrolja, zejtina, svega. Pa ako si ti zajmila Luciji fildžan kahve i ako ti nije svako zrno vratila, zar zbog toga inat?... Zar zato?...
     — Ona nikad ne vraća pošteno — poče uporno da se brani Savka i da se opire. — Ona vazda ukrade pomalo.
     Majstor mirno otegnu:
     — Svedno je to... Ako ukrade, na njezinu će dušu grijeh... A tvoje je da se ne inatiš ni s kim, nego da ljubiš sve dušmane, pa i nju...
     — Iih! — prkosno otprsnu Savka i uzvi glavom. — A ko će mene natjerati da ja Luciju ljubim?
     — Naćeruje te Sveto Pismo.
     — Sveto pismo ne spominje niđe ime Lucijino — graknu Savka i sva porumeni. — A ja nju nikad neću ljubiti... Nikad!..
     — Moraš ljubiti — odsiječe majstor žestoko, udarajući prstom po knjizi. — Na današnji dan moraš ljubiti svakoga!..
     — Nikad!.. Ona mi je rekla da sam podšmiguša...
     — Hrista su ubili, a on se molio za njih...
     — Nikad!.. Nju nikad voliti neću... Jok!..
     Majstor opet zaviri u knjigu i zaklima glavom.
     — Ti sjutrašnji dan ne bi smjela dočekati ni sa kakvijem grijehom na duši — reče — a grijeh je, što si se danas inatila... Trebala bi još da moliš Luciju za oproštenije... To ti je dužnost hristijanska!..
     — Ja moliti za oproštenje? Ja — planu Savka i pljesnu rukama. — Ih!
     — Ti, brate, ti.
     — Nikad.
     — Hristijanska je dužnost.
     — Nek je hiljadu dužnosti, ja neću!
     Majstor Gligo opet se počeša po nosu.
     — Nećeš? — otegnu pjevajući.
     — Neću.
     — I meni, domaćinu svom, kažeš: neću!
     — Kažem i tebi i svakome.
     — Ama baš meni? Meni?
     — Neću!
     I Savka poče tući rukom o ruku i kao rugati se.
     Majstor Gligo spusti knjigu i podboči se.
     — Ama kako smiješ ti meni to reći? Kako smiješ? — zapita, a već počeo škrgutati zubima. — Meni?
     — Sveto pismo ne spominje Luciju.
     — Ne pitam te ja sad za Sveto pismo ni za Luciju, nego te pitam: Kako ti meni smiješ reći neću? — otkresa majstor i iskrivi se malo. — Kako smiješ, a?
     — Smijem, jer me goniš da joj se pokorim — dočeka Savka upornije i naprći usne. — Smijem!
     Majstor odiže kažiprst u vis i poprijeti:
     — Ako ja naredim, moraš se pokoriti! — viknu.
     — Jok!
     — Moraš!
     — Neću!
     Majstor joj se primače i naglo izmahnu rukom. Šamar puče.
     — Hoćeš li? — zapita.
     — Neću! Neću! Neću!
     Obadvoje se raspališe, uhvatiše se u koštac. Majstor uhvati Savku ispod grla, pa režeći i psujući, udara gdje stigne, a ona vrišteći trza se i otima i, u otimanju, razmahne rukom i zagrebe majstora čas po licu, čas po vratu, čas po rukama. I graja njihova kao da čitav komšiluk razbudi. Sve se usplahiri, uzbuni. Prva dotrča Lucija sa svojim mužem Ivanom, za njima doskaka Hadži-Ibrahim. Za Hadži-Ibrahimom dođe i Osman-aga, sa dvoje djece, i stara Sindža, Ahmet-agina, sa svojim podsvojčetom Radom.
     — Šta to radite, ako Boga znate? Šta vam je? — prva zapomaga Lucija i poleti među njih da ih razvadi. — Jeste li pri sebi?.. Šta je?
     — Iđi!.. Iđi, kugo, iz moje kuće!.. — vrisnu Savka, opazivši Luciju i onako raščerupana otrže se iz majstorovih šaka i stade nasred sobe... Iđi!..
     — Uzbunili ste komšiluk! — opet će Lucija, praveći se kao da nije ni čula Savkine riječi. — Kako vas nije stid?
     — Svemu si ti ovome kriva!.. Ti! — dočeka Savka dršćući i blijedeći od bijesa. — Iđi!... Iđi iz moje kuće!..
     — Čemu sam ja kriva?..
     — Ti... ti... ti, kugo!
     Lucija se naljuti.
     — Ne zovi me kugom, jer će bruka biti! — dreknu i poče prijetiti. — Nisam ja kuga!
     — Kuuugo!
     — Gubo! — viknu i Lucija i, onako krupna, kabasta, raskorači se nasred sobe i držeći stisnuts šake obje ruke odiže iznad glave. — Ti si gubaI
     — Kugo!
     — Gubo!
     Majstor Gligo izgreban i okrvavljen, ali još jednako ratoboran pogleda Luciju, premijeri je od glave do noga i ponovo se raspali.
     — Ne smiješ ti mojoj ženi vikati: gubo, — breknu žestoko ističući se pred Savku. — Nesmiješ!
     — Smim!
     — Ne smiješ!.. Ti si guba!
     — Ti si... ti si... — zadžaka i Ivan, iza Lucijinih leđa, i rukama poče nekakve čudne znakove davati. — Čitava vam je kuća gubava!..
     I opet nastade jedna golema tučnjava i komešanje. Opet uzvici, vriska, psovke! I jaja počeše letiti po sobi, i papuče nečije zaigraše i nanule čak. Hadži-Ibrahima, koji, mrgodan i ljutit, bijaše zastao na vratima, udari jaje u čelo i razli mu se po licu. Bijesan i razjaren utrča i on među njih i poče čibukom mlatiti na sve strane, udarati po svakome. Osman-aga, videći šta se radi, bržebolje se okrenu i poče bježati, kako kašnje ne bi morao na sudu svjedočiti, a stara, visoka Sindža stala kraj vrata, podigla ruke u vis i samo kune, kune i preklinje..
     — Drži!
     — Udri!
     — Drži!
   ‘ — Kukuuu!
     Kroz čitavu mahalu odliježe i odjekuje zapomaganje i dreka, a čitava, i onako trošna kuća trese se, pucka, zveči i kao da stenje očajnički i prizivlje u pomoć zadnji put, prije nego što se sva sruši i obori.
     Naskoro pristiže i stari, sijedi Ahmet-aga, bunovan, umoren, zadihan ogrnut svojim teškim, golemim ćurkom, pa zastade na vratima i pogleda u sobu.
     — Hm! — Samo što progunđa i podrugljivo se osmjehnu. Pa lagano stupi unutra, odgurnu snažno dvojicu-trojicu komšija s puta i, došavši u vrh sobe, skide ćurak sa sebe i njime zakloni i ikonu i kandilo, sakri ih.
     Zavlada mrak, potpun mrak.
     — Šta je to? — iznenađeno viknu neko iz gomile i, kao po komandi nekoj, svi zastadoše i sve se naglo utiša. — Šta je?..
     Ivan Lucijin isprebijan, sa velikom čvorugom na glavi i krupnom modricom na desnom obrazu, osvijesti se i upali kresavicu. I svi odahnuše od čuda, opazivši Ahmet-agu, kako ispravljen i strog, u lakim, bijelim haljinama, sa sijedom bradom koja mu prekrila sve prsi, stoji kod ikonosa i čvrsto drži svoj ćurak.
     — Šta to? — opet zapita neko, a glas mu već postao mekan i bolećiv. — Šta je?
     — Ništa — odgovori Ahmet-aga mirno, gledajući ih onako raščerupane, razdrljene, okrvavljeie. — Htio sam samo da zaklonim ikonu, da vas vaš mali Isus ne gleda kako se krvite noćas.
     — Aaah! — duboko uzdahnu majstor Gligo, pa iznenađen stade i tužno zaklima glavom. — Ja... Da nas On ne gleda...
     I poče se obazirati po sobi i tražiti Sveto pismo, čiji su listovi, poderani i iskušljani bili razasuti po čitavom ćilimu, a korice, izlomljene i prepolovljene, odnekuda se našle čak ukraj vrata. Pokupivši listove majstor lagano podiže i razbijene naočare i natače ih na nos.
     — Ja — progunđa tiho, cjelivajući knjigu. — On je ovđe i zapis’o: "Ljubite vragi vašja!”
     — Ne znam ja šta tamo piše, — odgovori Ahmet-aga prijekorno — ama znam da mu ružno zahvaljujete za današnji dan...
     Majstor Gligo se okrenu, sjede pod pendžer i opet zovnu Savku.
     — A kaz’o sam ti ja, — reče — i lijepo pročit’o: „Ljubite vragi vašja!” A to je da ti protolmačim da i Luciju treba ljubiti... Ja, brate... I Lu-ciju!..
     Ahmet-aga odiže ćurak, ogrnu se njime i lagano ode iz sobe. Za njim krenuše i ostali. I svi su išli pokunjeni, snuždeni, oborenih glava, i niko se nije usudio riječi progovoriti. Jedini majstor Gligo što nikako nije mogao ćutati i on je, još življe i oduševljenije, tolmačio svojoj Savki Sveto pismo...

Napomena

• Crtica je prvi put objavljena u Bosanskoj vili (27/1912, 8, 120-122; 9, 136-137) i prenesena u zbirku Komšije (Sarajevo, 1912).

Pripovetka nije identična sa istoimenom pripovetkom koja je ušla u zbirku U časovima odmora (IV, 1910).

Izvori

• Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 2, strana 330-337 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.