Dnevnik jednog dobrovoljca/VIII
| ←VII | VIII Pisac: Pera Todorović Dnevnik jednog dobrovoljca |
IX→ |
Tri je časa po podne. Mene evo gde ležim potrbuške na zelenoj travi u hladovini, pod jednom brsnatom kruškom. Moj konj privezan za krušku jede u slast svoju zob i potresa zobnicom. Štab evo ga nedaleko od mene u drugoj avliji, samo đenerala ne vidim. S bojnoga polja izretka se čuje tek po koja puška. Topovi takođe slabo rade. Jedan turski top s visa svakih deset minuta šalje po jednu granatu koja uvek preleti visoko nada mnom i udari tamo negde dole u potok. Uvek kad se začuje zviždanje granate, moj konj prestane jesti i naćuli uši, a kad granata proleti, on frkne na nos i produži s apetitom svoj ručak.
Kad sam ovako na zgodi da opišem šta se odjutros desilo.
Pošto se jutros s pukovnikom Komarovom odvojismo od đenerala, i u pratnji deset konjanika pođemo drumom uz selo, stanemo nailaziti na odeljenja vojske. Što dalje uz drum, to sve gušća i veća odeljenja. Vojska je stajala postrojena s obadve strane druma, a drumom se ređao dug niz baterija i municijskih kara. Komarov zapovedi da se vojska polako krene za njim. Sad poteramo u kas i izađemo kod Žitkovca na drum koji od naše granice pa preko Supovca, Tešice i drugih sela ide sve niz Moravu levom obalom do pod Đunis. Tu na drumu bilo je takođe dosta vojske i baterija, i tako isto i dale uz drum u pravcu Tešice. Komarov i toj vojsci zapovedi da se krene polako za njim. Mi smo išli u istočnom pravcu; pred nama i za nama išli su drumom bataljoni vojske i baterije. Drum je išao kroz moravsku ravnicu zasejanu kukuruzima. S naše leve ruke (severno) širila se ravna moravska dolina, sve do same Morave obrasla visokim, kukuruzima. S desne ruke (južno) takođe se pružala ravnica zasejana kukuruzom, ali samo zamalo, pa onda ravnica prestaje i nastaju brežuljci, sve veći i veći, dok se naposletku na sat odstojanja od druma ne sliju u jednu povisoku kosu koja od same naše granice ide paralelno sa supovačko-tešičkim drumom (kojim smo mi išli) sve do Đunisa. Ova kosa mestimice je obrasla mladim šumarcima. U ove kose nagibi su blagi, brežuljci zaokrugljeni, na nju je lako i popeti se i sići, topove je lako na nju ispeti i spustiti ih, a opet ko ovu kosu drži, taj vlada gotovo svom levom obalom moravske doline od naše granice pa do pod sami Aleksinac. U toj je dolini i Tešica, sa svojim položajima koje smo mi juče izgubili i koje smo danas hteli da otmemo natrag. Ovo radi razumevanja onoga što će maločas doći.
Ele, mi smo kasali drumom prolazeći neprestano kroz bataljone koji su pozdravljali Komarova. Tu sretnemo komandanta današnje borbe, pukovnika Mihaladze (?); crnomanjast starčić, izbrijane brade i neugledne spoljašnjosti, pozdravi načelnika štaba Komarova. Komarov mu reče:
— Beć je skoro sasvim svanulo, mislim da bi trebalo već otpočeti napadaj; ja sam rekao zadnjim bataljonima da idu napred.
— A ja idem da naredim prvima da se krenu.
Komandant sa svojom pratnjom izgubi se u kukuruzima, a mi pođemo napred. Prođemo kroz selo Mrsolj. Ono je još gorelo. Nekoliko kuća kraj druma mogosmo videti izbliza. Sve što je moglo na njima goreti izgorelo je do temelja; duvarovi pali jedan na drugi i poklopili se, a ispod njih se još dizao dim dogoreloga požara. Na sely, koje je sad bilo gomila razvalina, svuda su se opažali sveži tragovi pustošenja i pljačke. Tu dostignemo bataljon kneginje Natalije1) gde rasut u streljački lanac ide napred kroz kukuruze. Kasali smo još malo napred, pa onda stanemo. Komarov napiše đenepaly izvešće da smo došli skoro do sela Stubline i još nigde nismo naišli na Turke; sela su popaljena, ali Turci su se povukli. Dok je Komarov pisao i ispratio ovaj izveštaj, opet nas dostiže bataljon knjaginje Natalije, prođe i ode napred. Zatim ne prođe ni deset minuta, pa se tek odjedared vrlo blizu do nas prosu jaka puščana vatra, i mi začusmo gde naši viču: ura! ura! To puca bataljon kneginje Natalije — ali na koga? Ura! ura! pr.. pr.. pr.. pr... Komarov posla jednoga konjanika da vidi šta je. Još se konjanik i ne vrati, kad dotrčaše dva konjanika iz beogradskog bataljona (Bajloni i Nikola Đorđević, čini mi se pomoćnik Terzibašićev). Dolazili su s tešičke, dakle s turske strane. Bili su poplašeni i zaduvani. Svi potrčasmo pred njih.
— Šta je?
— Zaboga, gospodine, izgibosmo, Bilo nas je petoro u patroli, išli smo do pod Tešicu i nigde ne naiđosmo na Turke; kad smo se otuda vraćali drumom, naiđemo na naše dobrovoljce, bataljon kneginje Natalije, oni pomisle da smo Turci, poviču ura i obore vatru na nas. Dvojica od naših padnu s konja i konji im uteku; mi se sakrijemo u jedan jendek pokraj druma i jedva dovičemo dobrovoljcima da ne pucaju. Dok je Bajloni ovo pričao dobrovoljci su, istina ređe, ali tek još pucali. Kad se pucnjava jednom otvori, teško ju je zaustaviti. Komarov pošlje vojnike da prekinu pucanje. Paljba prestane. Mi poteramo konje uz drum još za desetak minuta i tu se zaustavimo kod jednog šumarka. Ne potraja dugo, a začu se nekoliko pušaka.
— Ako opet nije kakva zabuna, onda je naš lanac naišao na Turske predstraže, reče jedan ruski oficir.
I zaista, paljba poče da se učestava, a naskoro se začuše i turski ubojni rogovi: ta ti, ta ti, ta ti....
Nebo je bilo čisto kao staklo, istok preliven svetlim rumenilom, vazduh tako svež, gust i neiskazano prijatan da su se grudi i nehotice široko nadimale da ga što više uvuku; česte su oživele od ptičijeg poja i cvrkuta, po šumarcima više nas skakutale su i cvrkutale tičice, stresajući na nas svežu rosu s grančica; sumrak se razbijao, u daljini su se sve jasnije i jasnije paspoznavali predmeti. Pucnjava je racla, pukot se sa čudnom praskom razlegao po rosnim gajevima. Turski ubojni rogovi imaju neki za čudo melanholičan tanak zvuk, i taj se tužan zvuk, zvonak i jasan kao medenica, nosio i razlivao vlažnim jutrenjim vazduhom, prodirući u samu dušu. Turski su rogovi odjekivali: tra ti.. tra ti.. tra ti..., našto je naša truba odgovarala punim, razvučenim glasom: ta.. ti.., a uz to se jednako mešao grohot pušaka: trrr!
Dođe izvešće od Tešice da su naši naišli na ušančene Turke kod tešičke ćuprije i da su se odmah pobili, ali Turci imaju dobar šanac, a biju i sa okolnih visova. Komarov naredi da vojnici seku kukuruzovinu, da je vezuju u snopove, bacaju u rovove ispred šanca, i kad ih tako ispune, onda da skaču preko toga u sam šanac. Vojnik odnese naredbu, a Komarov stade pisati đeneralu izveštaj. Stajali smo okrenuti leđima bojnom polju; počeše da padaju oko nas kuršumi. Komarov reče:
— Okrenimo se; ako budemo pogođeni da ne bude u leđa; moglo bi nam se reći da smo bežali.
Okrenemo se. Svi smo bili na konjima, Komarov je pisao dalje; ja stanem razgledati okolinu. Najedanput opazim južno od nas na kosi koju sam napred spominjao, osam simetrično rastavljenih predmeta. Oni ne samo da su stajali s našega levoga boka, već skoro čitav sat mesta iza naših leđa. Ako su to Turci i ako imaju tu kakvo pojače odeljenje, oni bi se pre mogli spustiti s kose na drum, no što bi mi dospeli da se povučemo drumom od Tešice Žitkovcu, i tako bi sva naša vojska što se bori kod Tešice bila odsečena i uništena. Ja obratim pažnju Komarova na te simetrično rastavljene predmete. On pogleda samo za trenut i reče mi začuđeno:
— Šta je vama?! Zar ne vidite da su ono drva? — zatim produži pisanje.
Drva? Ja opet stanem gledati.
Sunce se još ne beše rodilo i ja, pored svega naprezanja, ne mogoh razaznati šta su oni predmeti. Nagađao sam: ili su telegrafski direci? ali onuda ne ide nikakva telegrafska pruga — ili je kakva baterija topova? ali čija; kad je onde popeše? — ili su konjički piketi? Učini mi se da se ti predmeti miču. Opet obratim pažnju Komarova na to, jer mi se činilo da turska diverzija s te strane može biti po nas vrlo opasna i vrlo nesrećno rešiti današnju borbu. Komarov se čisto obrecnu na me:
— Molim vas, ostavite me na miru! Zar ne vidite da mesto, gde ste vi uobrazili da nešto vidite, leži skoro spram samoga Aleksinca. Zar bi Turci napustili ovako lep drum do same Tešice, pa se kosom provlačili do nad sami Žitkovac spram Aleksinca? Ta to je apsurd. Vidi se da se u vojničkim stvarima ništa ne razumete, a uz to imate još vrlo živu fantaziju; nikad vac više neću povesti sa sobom.
Ovako ukoren, ja pokunjim nos i povučem se malo dalje. Jedio sam se na samoga sebe: zašto da se mešam u stvari koje ne razumem. Posle sam se opet kuražio: zašto da ja ne mogu baš ništa razumeti? Zar u vojsci nije puno primera, gde su prosti nestručni ljudi često poštogod mnogo bolje pogađali no stručnjaci. Ono istina, ja se ne razumem u vojničkim stvarima, ali ja ne znam zašto Turci ne bi smeli zauzeti onu kosu, i što to ne bi bilo po njih dobro, kad s one kose mogu vladati dolinom i prostom demonstracijom osujetiti svaki naš pokret na Tešicu, koji bi mi preduzeli iz doline. Uostalom, ja se nisam ni upuštao u vojnička ocenjivanja, ja sam prosto ugledao na kosi nešto, što mi se učinilo podozrivo, i saopštio sam to pukovniku. Kad on nije u prvi mah obratio dovoljno pažnje na to, ja sam ponovio napomenu. Zašto da se on tako oseče na me? Zar je to baš tako nemoguće da su Turci tamo?
Dok sam ja ovako rezonirao, uz prasku pušaka i zvuke truba počeše se mešati još i drugi glasovi: jauk i stenjanje ranjenika. Drumom od Tešice počeše dolaziti ranjenici.. Lakše ranjeni zastajali su i pričali da Turci biju s visova iz šume, a naši su na otvorenom polju y dolini; da će mnogi naši ranjenici ostati po kukuruzima neizneseni, jer nema bolničara, i ako se naši povuku, Turci će iseći sve ranjenike. Ovo vide vojnici i to ih jako plaši. Zebnja da ćeš biti ostavljen na milost Čerkezima, ako budeš tako ranjen da ne možeš sam bežati, ubija svaku kuraž. Puške ne izbacuju dobro čaure, to jako usporava paljbu; kod mnogih vojnika čaura se zaglavila u pušci i vojnici stoje pod turskim kuršumima nemogući da izbace ni jedan metak. Turske puške nose mnogo dalje od naših i Turci biju naše na rastojanju otkuda mi ne možemo ni da se dobacimo do njih. U prvim redovima nema ni jednoga oficira; nekoliko narodnih starešina više viču zbunjeno, no što komanduju. Turke nismo iznenadili, oni su nas dočekali spremni s puškom u ruci, svaki na svom mestu. Naša prevremena pucnjava, gde smo po neznanju pucali na našu patrolu, opomenula je Turke da budu na oprezu. Mučno će se što moći da učini iz doline. — To je bio opšti odziv ranjenika o toku borbe. Mene podiđe jeza slušajući ova prosta, neizmajstorisana i kobna izvešća ranjenika, Ona su bolje kazivala pravo stanje stvari, no svi izveštaji što ih dobija Komarov i šalje Černjajevu.
U tome ogranu sunce. Sad sam trebao da pogledam na one predmete na kosi, što malo pre privukoše moju pažnju; sad će se zacelo jasnije videti šta je. Ali ja sam se čisto bojao da tamo pogledam. Bojao sam se da se, naopako, ne obistini moja slutnja. Kako bih sad voleo da je Komarov imao pravo kad mi je rekao da je apsurdno da Turci mogu biti tamo. Polako i čisto u nekom strahu dignem pogled na kosu... Ah! osam simetrično rastavljenih ppedmeta odsjajivali su metalnom svetlošću na prvim zrakama jutrenjega sunca... Ja htedoh da viknem ali se uzdržah. Neki pomućen osećaj neobične gorčine preseče mi reč u grlu; pričekam nekoliko trenutaka da se uspokojim, pa onda priđem Komarovu i rečem mu:
— Izvinite, ali ja opet moram da obratim vašu pažnju na one predmete na kosi. Ja se ne razumem u vojničkim stvarima, ali ono su na kosi topovi — turski ili naši? — ja to ne znam.
Komarov prvo pogleda golim okom, posle uze dogled i dugo je rasmatrao. Zatim reče vrlo začuđeno I glasom kao da sam sebe pita: Ama šta je to?! Pomače se za desetak koraka s mesta gde je stajao i opet naperi dogled, i opet je dugo rasmatrao. Posle vrlo uznemireno dozva jednoga ruskoga oficira iz svoje pratnje, pođe s s njim uporedo uz drum i nešto mu je živo govorio i pokazivao rukom na kosu. Zatim oficir brzo odjuri drumom put Žitkovca, a Komarov se vrati k nama. Borba oko Tešice jednako je trajala; ranjenici su jednako prolazili. Posle jednoga časa, na kosi, gde smo ugledali osam simetrično rastavljenih predmeta, ukazaše se guste, crne kolone i počeše se spuštati s visova. Komarov odmah obode konja i okrete niz drum natrag Žitkovcu. Bataljone i baterije, što ih sretosmo na putu da idu Tešici, Komarov odmah zaustavi i naredi da okrenu front kosi otkuda su se spuštale crne kolone; baterije da zauzmu zgodne položaje da mogu pucati na kosu. Komandantu tih bataljona Komarov reče tako jasno, da smo svi čuli:
— One kolone, što se odozgo spuštaju, Turci su; rasporedite vojsku da ih dočekate, i čim vam dođu na topomet, otvorite na njih vatru iz topova. Vaša je zadaća da im ne date da siđu na drum u dolinu i odseku našu vojsku što se bori pod Tešicom. Ma da one kolone izgledaju da su tako blizu, njima treba još čitav sat dok se cpucte, da se može pobiti iz pušaka. Dotle će se povući naša četiri bataljona što se bore pod Tešicom; evo ja im sad odmah šaljem naredbu za povlačenje. Kad se sva naša vojska povuče od Tešice, onda se i vi polako povlačite Žitkovcu, dok ne dođete u zgodan položaj pred selo. Uostalom za dalje ćete dobiti naredbu. Činite vašu dužnost. Rekav to on obode konja, a mi za njime — i ne zaustavismo se do Žitkovca. Tu na drumu nađemo nekoliko naših topova. Neki su bili spremni da pucaju, za druge su na brzu ruku kopani zakloni. Tu beše major Sava Grujić. Beše mi već dosta »vojevanja« s Komarovom, stoga sjašim s konja i na moju ličnu odgovornost ostanem tu sa Savom kod topova, a Komarov sa svojom pratnjom odjuri nekud, valjda da traži Černjajeva. Predviđao sam da sem gologa motljanja po Žitkovcu danas neće biti ništa više, stoga mogu slobodno i ne biti uz štab — neće me niko ni tražiti. Malo posle prestade borba oko Tešice i naša se vojska povuče. I to je još sreća! Puškaranje se postepeno prekide. Ovda onda puckaralo se još pogdegde iz pušaka i topova, ali svakome je bilo jasno da je borba već svršena. Mi smo se povukli, a Turci su se zadovoljili što su odbili naš napadaj i nisu nas gonili ni napadali. Sve je to bilo do 9 časova u jutru. Dakle za dva-tri časa svi su današnji planovi našega đeneralnog štaba pokvareni, cve naše namere osyjećene; cele se noći spremalo i računalo, a sad su za jedan časak prekršeni svi ti računi. Iznenadna pojava turskih kolona s kose, otkuda im se niko nije nadao, rašila je sudbu ovoga dana. Kako mi sad zvone one jutrošnje Komarovljeve reči: »Mi smo preduzeli sve mere, predvideli smo sve!« Xe, he, »predvideli smo sve.« Zar i turske kolone s kose? A one su bar bile krupne i zaista su se mogle predvideti...
Pitam dr. Vladana, šefa celokupnog saniteta, koliko imamo danas ranjenika. Veli preko 200.
Preko 200 ranjenika, vojska kao utučena, dobrovoljci razdraženi, Turci okuraženi, planovi pokvareni, bitka izgubljena... i zašto sve to? Zato što nisu izaslate izvidnice da izvide celu okolinu, zato što dobrovoljcima nije kazano da je napred otišla naša patrola, da prevremenom pucnjavom ne probude pažnju Turaka, zato što su puške rđave te ne izbacuju čaure, zato što nema bolničara da nose ranjenike, zato što u borbi nema oficira. Pa vojuje li se s takvom pameću, s takvim znanjem i s takvom spremom?! Neka nam dobra creća bude na pomoći, ali ovo ne sluti na dobro.
Oko 6 časova u veče vratim se u Aleksinac. Štab se već bio vratio. Bugarska družina, što smo je jutros videli, dobro se borila. Ima mnogo ranjenika, među njima je, čini mi se, i Ilja. Kako nam je skup svaki čovek, a kako smo danas lakomisleno stotine izgubili!
Večeras, uz čestitku sutrašnjega rođen-dana, opravljena knezu cifrasta depeša o današnjoj borbi. Hajde da se lažemo...
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|