Dnevnik jednog dobrovoljca/VII

←VI

VII Pisac: Pera Todorović Dnevnik jednog dobrovoljca

VIII→

Aleksinac, noć od 8 na 9 avgust, 1876 god.

Noć uoči 9 avgusta bila je i mirna i opet vrlo burna; u prirodi je vladao svečan noćni pokoj, u ljudima i ljudskim delima (a i nedelima) bura i urnebes. Levu obalu Morave, od Aleksinca pa sve do granice, svu dragu noć osvetljavao je grdan požar. Gorela su ova sela: Supovac, Veliki Drenovac, Grejač, Golešnica, Koprivnica, Dašnica, Vrčenovica, Čukurovac, Loćika, Tešica, Mali Drenovac, Gornja Suotna, Donja Suotna, Stublina, Bela, Mrsolj. Uz to još straže javljaju da s te strane jednako čuju brujanje i kretanje u turskoj vojsci: s večera su se čuli prvo odjeci večernje molitve: »Alah il alah«, zatim pesme, svirka, vesela graja, a docnije tutnjava od pokretanja vojske i vojene opreme i zdržani ljudski glasovi. U srpskom štabu opet dugo je vladala užurbanost: trčalo se tamo amo, dolazilo, odlazilo, dozivalo, otpuštalo, primana su izvešća, razašiljane naredbe; rastvoriše se karte i potegoše beležnice, crvenim i plavim olovkama beležena su i podvlačena mesta i položaji na kartama, a crnim popisivane brigade, bataljoni, zapisivana imena komandanata i sve je to sračunavano, prebrajano, sabipano, pazmeštano. Zatim su nastala savetovanja i naposletku je rešeno da se sutra zorom udari sa što većom silom na Turke na levoj obali Morave i da se pošto poto otme natrag Tešica i tešički položaji, a Turci potisnu preko granice. U tom smislu napravi se dispozicija za sutrašnju bitku i razašlju naredbe svima komandantima čija će odeljenja sutra sudelovati u borbi. Tešičkoj vojsci zapovedi se da se razmesti između sela Krušja i Žitkovca tako kako će glavna masa brzo moći da se koncentriše na drumu što vodi iz Žitkovca u Tešicu. Iz Aleksinca će se u 4 časa u jutru krenuti 8 bataljona sa celim generalnim štabom da potkrepe napadnu vojsku na levoj obali. Za dnevnoga komandanta nad celim odelenjem što će sutra operirati postavlja se pukovnik Mihaladze (?). (Ime je nejasno zapisano u dnevniku i ne može pouzdano da se pročita; dosta da je pukovnik bio neki Kavkazac i ime mu se svršuje na adze, kao kod mnogih njegovih zemljaka). On će primati naredbe od samoga đenerala Černjajeva koji će za prvo vreme borbe biti u selu Prćilovici, kuda treba slati sva izvešća. U slučaju povlačenja zborno je mesto Prćilovica. Sva vojska koja će se sutra boriti da se večeras skine sa sviju straža i izmeni od noćnih dužnosti, da se pusti neka se ispava do 3 časa u jutru, tada da se polako bez larme izbudi, i brzo opre mi; komesari tada već da su svuda kod svojih bataljona sa hranom; i odmah neka je razdele vojsci. Pošto se vojska dobro nahrani i napoji, odmah da se povede na opredeljena mesta; vojska iz Aleksinca preći će preko obadva mosta na levu obalu Morave i ići će drumom pravo u selo Žitkovac.

Komandantima naređeno je da odelenjima koja će se sutra boriti razdele fišeke, kako bi svaki vojnik imao potpun broj metaka — 72; bolničarskim odelenjima ukazano je gde da se smeste sa svojim priborom itd. itd.

Pošto je sve tako naređeno, više starešine raziđu se i štab opusti. Posvršujem neke najnužnije poslove pa i sam legnem. Mesto sna dođe neko teško, bunovno sanjanje. Naskoro se trgoh. Černjajevljev sobar tumarao je ca svećom po sobi.

— Šta tražite?

— Đeneralov dogled.

— Zar je već ustao đeneral?

— Sasvim je gotov; svi su poustajali, sad će se nekud krenuti.

Brzo skočim: ležao sam obučen, nije mi ništa drugo trebalo do da protrljam oči, pa sam već bio gotov. Kako sam sinoć poručio, to me je napolju čekao gotov osedlan konj. Za deset minuta krene se ceo štab. Bilo je još mračno. Pređemo mostom Moravu; konji su se plašili od fenjera na mostovima i straža je morala prevoditi jednog po jednog konja pod nama. Prolazeći kroz mostobran na levoj obali Morave, gde je bilo naše vojske, pukovnik Komarov mi reče:

— Kakva grobna tišina ovde vlada! izgleda kao da svaki i nesvesno sluti važnost današnjega događaja. Daj Bože da se ova tišina zameni doveče pesmom i veseljem u slavu dobivene bitke.

— Daj Bože, ali misli li vaše visokoblagorodstvo da ovu tišinu može doveče zameniti borba na ovome samom mostobranu?

— Hm, hm... Ne, ne, to nije moguće! Mi smo preduzeli sve mere, predvideli smo sve; Turci nam se i ne nadaju, mi ćemo ih napasti nenadno: oni ovde i nemaju velikih odeljenja, to su samo pojače avangarde; mi ćemo ih suzbiti odmah u prvom sudaru; ja sam u to uveren.

— Vi to najbolje znate, ja sam u vojničkim stvarima lajik.

Na tome se preseče razgovor. Stignemo naskoro u Prćilovicu. Svratimo desno u neki razgrađeni šljivar. Tu đeneral i cela njegova pratnja sjašu s konja. Bilo je podobro hladno. Đeneral zapovedi da se naloži vatra. Meni dadu desetak konjanika i pošlju me da ih razmestim na raskrsnicama po selu da tu motre i svakoga koji traži đenerala odmah k njemu upute.

Kad se vratim natrag u šljivar zateknem đenerala Černjajeva gde sedi pored velike vatre: naslonio glavu na obadve ruke a laktove podupro na kolena, pa se tako greje i ovda onda počarne vatru. Sad opazim tu, za desetak koraka dalje u šljivaru, gomilu Bugara. Tu su spavali i sad baš ustaju i opremaju se. To su tako zvani »dobrovoljci,« koje su silom pokupili od njinih gazda.

Ovi su ljudi izgledali iznureni, umorni, neispavani, mnogi su drhtali od zime i uvijali se u svoje poderane džoke i gunjce. (Svaki je pošao u onom, u čemu se kod kuće zatekao). Poznati junačina, bugarski hajduk Ilja, bio je poglavica ove čete. On je u svome pesnatom dugačkom gunju išao od jednoga do drugoga i žurio ih da se što pre oblače. Poznavao sam se s Iljom, te priteram konja da se upitamo za zdravlje. U tome priđe Ilji jedno mlado Bugarče s puškom u ruci i reče mu: — Baja Iljo, šte li se tepamo dneska s Turcite? (Da li ćemo se danas biti s Turcima?) Ilja klimnu glavom u potvrdu i pokaza prstom na đenerala. Mladić tresnu puškom o zemlju i okrete se svojim drugovima: Ate, be, stavajte, Blgari junaci! Družina se brzo opremi, uparadi se, stade pred đenerala; on joj reče da će danas imati prilike da se pogleda oči u oči sa svojim starim dušmaninom, Turcima, stoga neka bude hrabra; sigurno svaki ima da osveti po neke stare jade — neka sveti junački! Družina pozdravi đenerala pa onda ode uz selo. Svitalo je, pukovnik Komarov usede na konja i pozva me da idem s njim.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Pera Todorović, umro 1907, pre 117 godina.