Dnevnik jednog dobrovoljca/VI
| ←V | VI Pisac: Pera Todorović Dnevnik jednog dobrovoljca |
VII→ |
Jutros je sve mirno; izađem u varoš. Ulice se zagušile od silnoga sveta, sve ti to nekud hita, odlazi, dolazi, viče, peva, protestuje. Tu su ti vojnici od sviju rodova oružja: pešaci, konjanici, tobdžije, pijoneri, bolničari. A kroz ovo more od ljudi snuju na sve strane komordžiska i bolnička kola, tobdžijske kare, senom natovareni konji, čopori volova, ovaca, koza. Ovu gungulu uveličavale su gomile naroda koji se iz okolnih mesta i popaljenih sela preko naše granice zbegao u Aleksinac sa ono malo prtljaga, što je ko mogao u brzini poneti, izmičući ispred Čerkeza. Tu su žene, starci, dugi redovi volovskih kola, natovarenih svakojakim sirotinjskim pokućanstvom: korita, čabrice, sita, po koji zavezak brašna, ponjave, jastuci, a na vrh toga prtljaga sede čoporići male dečice, šćućurili jedno uz drugo svoje male glavice pa radoznalo glede šta se to oko njih sve, zbiva, ne pojimajući zašto je cve to, zašto ih je prestravljena mati onako brzo pokupila, potrpala na kola, pa sad beži s njima; zašto su oni ostavili svoje ognjište, svoje baštice, gde su se još juče veselo igrali! O, mali sirotani moji! vi ne znate kakva opasnost preti vašemu krovu, gde ste prvi put zaznali za ovaj svet, gde ste provodili bezbrižno detinjstvo; ne znate da je plamen već progutao ili će naskoro progutati sve one mile kutiće, sve one stvarčice u vašem očinskom domu, za koje su vezane sve vaše detinjske uspomene; vi ne znate kakva opasnost preti vašem ocu, koji tamo stoji u bojnom redu pred Turcima; vi ne znate kakva opasnost preti vašoj domovini Srbiji, čija ste nada vi, njeni budući građani; vi ne znate da ste od noćas postali goli sirotani, bez doma, bez krova, bez kore hleba, pa možda i bez roditelja...
Gungula i galama dizala se sa sviju strana: — Ej, beži, pogaziće te kola — čuje se vika s jedne strane.
— Polako, manita glavo, vidiš gde ti se levča prebila.
— Kome se levča prebila? — pita i ne osvrćući se zagrejani vozar. — Zar meni?! Kaži ti to tvojoj strini. Moja se levča nikad ne prebija! — I onda još doda: Ej, kad ti postaneš đeneral onda će se moja levča prebiti, jesi li čuo? — i tera dalje. Za desetak koraka točak izleti i vozar se zakoprca na kaldrmi: — Gle, istina se prebila! Ao levču ti materinu, gde me osramoti! Al' dok se vratim kući, svu ću je u gvožđe okovati. Ej, vojnici, vežite toga tamo; to je veštac, ureče mi levču!
U tome prođe pored ovoga šaljivčine vozara neki bataljoni popa, zakekečio bradu, natukao šajkaču pa nekud hita. Vozar ga zaustavi i sasvim ga ozbiljno upita: — A boga ti, oče popo, da li bi pomoglo ovoj levči da joj očitaš jednu veliku molitvu?
— Ne rugaj ce veri, bezbožniče — reče kroz nos popa, pa ode dalje. — Pa kako će tvoja molitva pomoći vojsci, kad ni mojoj levči ne može da pomogne. Sablju paši, moj popo, ne boje se Čerkezi petrahilja. — Zatim me gurnu laktom i reče mi poverljivo i polako:
— Ne rugam se ja veri, već njemu. Mrzim popove. Svi su ti neka prenemagala i šereti. Kad ga čuješ u crkvi kako iznemaže, mislio bi taj će se sutra posvetiti, a kad izađe u selo, on se svađa i grdi s ljudima kao ciganka, kaišari, panjka seljake kod kapetana. E nema nigde našega popa Jove. Taj je ginuo za sirotinju. Sad nema takvih popova... — Govoreći ovo, jednako je opravljao kola. Upitam ga odakle je.
— Ne znam odakle sam; zaboravio sam već otkad sam na granici — odgovori mi on — a skoro ću zaboraviti i kako mi je ime. Baš nas jadne komordžije posatiraše jureći. Gle kakvi su mi se konji načinili, a bili su kao lopta ugojeni. Noćas idem iz Jovanovca. Na putu nigde slamke sena. Levak mi obosio, a nemam groša u kesi da ga potkujem. A tih prokletih pravitelstvenih nalbanta (potkivača), nigde nema, kao da su u zemlju propali.
— Ja sam čuo da su otišli da potkivaju turske paše — reče neki iz gomile.
— Bogme, brajko, ako si slab na bežanju, ne bi ti smetalo da se i sam potkuješ; jer dok navale Turci, biće trke; to ti ja kažem — odgovori vozar.
— Oće, bogme 'oće, mnogo ima proklete gadije — začu se neki starački glas iz gomile. Okrenem se i ugledam iza mene jednoga moga poznanika iz Cerja (selo u niškom pašaluku).
— Otkud ti ovde, deda Stojane?
— Izgoreše ne prokleti Turci, bog gi ubio.
— Zar upališe Cerje?
— Upališe, upališe, prokletnici prokleti! Na noć ga upališe. Izgibe narod, izgibe, izgibe. Jedni zašli, gospodine, te pale selo i seku što ufate, a drugi se nanizali oko sela kao čavke, pa koj navre da bega iz selo, oni ga, ete, fanu (uhvate) i jala glava dol. Da beše den, tesmo da se branimo, ama noć, pa svet SI spi. A kad Turci staše da frljaju puške (pucaju) a selo da se čuri (gori, dimi), narod si ripnu da bega, ama sve beše sanjivo, brljivo, pudljivo, dečica nabrala stra' pa plaču, žene okaju (viču, kukaju), niko ne razbira što se pravi, a Turci zašli pa kolju. U moj se dom nabutaše (naguraše) petšest, ni sag ne znam kako. Baba mi stade da zapeva i jala (poleti) da zakuta (zavije, zakloni) dva mi unučeta, a oni sildisaše prokletnici i isekoše mi i babu i unučeta. E, e, e, — starac klimnu glavom očajno — ja si eto iznes'o staru glavu, da se tepam, ljuti nesretnik, po tuđ vijalet.
Kukavni deda Stojan izgledao je preko svake mere skrušen i očajan. Da je bilo kakvoga umetnika da prepočne ovoga očajnoga starca, to bi bila prava slika velikoga mučenika. Izgledalo je kao da će ovaj samorani, nemoćni starac skoro pomeriti pameću, toliko je bilo njegovo očajanje. Odvedem ga u mehanu i jedva ga nagnam da se malo založi zalogajem hleba i okrepi čašom šljivovice. — Ne iska mi srce da jem — tako se jednako odgovarao, a pošto je popio Z—4 čašice rakije, te time ublažio onaj suvišan bol koji je ispijao suze u oku i nije im dao teći, on se obli u suzama i plakao je dugo, dugo, jecajući kao malo dete. Kukavni deda Stojane moj! Ti si samo jedan od stotine, od hiljade onih, koji danas ovako isto cvile gorko ucveljeni, kao i ti...
Pred podne Turci obnoviše napad na Tešicu. Izađem na vis više Aleksinca i zauzmem zgodno mesto u redutu broj 4, da posmatram borbu. Odatle se lepo videlo sve bojno polje kod Tešice. Ja ću ovde da predam utiske, kako sam ih redom sam dobijao. Spočetka nisam mogao da se razaznam u borbi i tačno da uhvatim kuda se pruža naša, a kuda turska linija. Dim, pucnjava, bojni urnebes, blizina boraca i prvi teški utisci — sve je to smetalo da ce čovek orijentira u borbi, naročito ako je lajik u vojničkim stvarima, kao što sam ja. Na prvi pogled cela borba čini utisak nekoga neizmernog haosa, gde se samo puca i gromi, halače i ubija. No malo pomalo počinješ se razaznavati, i što duže gledaš, sve jasnije uviđaš da u onome metežu ima nekoga reda i pravilnosti. Ja počeh malo pomalo da razaznajem naše i turske položaje i zamalo pa sam lepo video celu našu i tursku bojnu liniju. Streljački lanci iskrivudani i povijeni stajali su jedan spram drugoga i puškarali se vrlo živo. I iza našega i iza turskoga streljačkog lanca videle su se sabijene kolone, gde su prilegle zemlji i zaklonile se za kakav šumarak ili zabrdak, kojih je bilo dosta po bojnome polju. Od ovih prikrivenih kolona odvajala se ovda onda po kakva grupa vojnika, pa ili se razvijala u lanac da popuni proređena mesta y streljačkom lancu, ili gledala da obiđe levo ili desno neprijateljsko krilo i time da dovede neprijatelja u unakrsnu vatru. Naša artiljerija imala je dominirajuće položaje i bila je čas tursku artiljeriju, čas kolone, koje su se kao potpora sklonile u kakav šumarak, a čas i sam turski streljački lanac. Turska artiljerija jednako se kretala: vidiš tek jednu bateriju gde dojuri na kakvo mesto, stane, ospe koncentrisanu vatru na kakvu našu bateriju ili kolonu, pa za po časa opet napusti to mesto, savije u levo, u desno ili napred, pa opet otvori vatru na naše. Oko dva i po časa posle podne Turci izmeniše svoj streljački lanac, uvedoše u borbu odmorne trupe i njin se lanac odmah krete polako napred, i prosipljući jaku vatru, sve je pomalo napredovao. Da potpomognu njegovo kretanje, Turci pustiše sa svoga desnog krila do Morave dosta jaku konjicu, za kojom se kroz kukuruze provlačio dosta dugačak pešački streljački lanac, a za ovom su marširale tri poveće kolone. Od konjanika napred su išli u rasutom stroju Čerkezi, a za njima nekoliko konjičkih kolona. Sva je konjica polako kasala, a poneki od Čerkeza utrkivali su se napred. Namera ove konjice i pešadije, što je za njom išla kao potpora, bila je očevidno ta, da obiđu naše levo krilo, da ga obzinu i time prinude celu liniju na povlačenje. No u tome jedna naša kolona, (otprilike jedan bataljon), potpomognuta jednom polubaterijom, ispade iz jedne šumice pred ovu konjicu, razvi jedan svoj deo u streljački lanac, a od drugoga brzo formira četne kare, te lanac pođe napred i otvori pucnjavu. Čerkezi se brzo pribraše u gomilu i poleteše na naše; naš lanac pucaše donekle, pa onda brzo stuče i pusti preda se formirane zatvorene kare Čerkezi su bili dosta blizu i naše ih kare dočekaše složnim plotunima. Kad se malo podiže dim od ovih plotuna, ja videh mnoge konje, gde bez gospodara jure preko polja, a Čerkezi su se povlačili, pucajući neprestano pri odstupanju. Suzbijenu konjicu dočeka razvijen turski pešački lanac, propusti je iza sebe, a sam pođe napred; konjica pođe poizdalje za njim. Naše se kare opet povukoše i pustiše preda ce streljački lanac, koji otvori vatru na turski streljački lanac i zaustavi ga u napredovanju. Naša polubaterija, što je bila uz ovo odeljenje vojske, jednako je bila tursku konjicu i prinudi je da svrne levo u jedan šumarak.
Dok se ovo zbivalo na našem desnom krilu, na centrumu je tekla strašna borba. Turski lanac spočetka beše zaustavljen u svome napredovanju ali se naskoro opet krete. To kretanje išlo je ovako. Prvo poče jedan po jedan Turčin da se izdvaja iz lanca i da istrčava napred: istrči, pa prilegne zemlji i odatle puca brzo. Za ovim prvima evo još i drugih, to ovde pritrči jedan, to tamo jedan, dok se naposletku ne pomakne napred ceo lanac. Tu se zaustavi neko vreme i učesta paljbu, pa onda opet jedan po jedan istrčava napred, I opet se pomiče ceo lanac. Za lancem se primicala i artiljerija, starajući se da se što bliže prikuči našim položajima. Naši se behu pribrali oko tešičkih šančeva i odatle su se branili. Tako je stajala stvar u 3 časa po podne, kad dođe vojnik te me odazva đeneralu u štab. Silazeći u varoš, videh gde jedan bataljon stajaće vojske pređe preko mosta na Moravi i odmaršira Tešici; za njim pređe i jedan bataljon narodne vojske.
Kad dođem u štab, zateknem đenerala Černjajeva ljuta i zabrinuta.
— Gde ste vi? Ima po sata kako vas tražim!
— Bio sam na visu da posmatram borbu na Tešici.
— Pa vidi li se što? Kako stoji stvar?
— Kako da vam kažem, vaše prevashodstvo!... meni se čini da ne stoji zlo.
— Ali ne stoji ni dobro, je l' te?
— Upravo ovako stoji: Turci se pomalo pomiču napred ali naši ne odstupaju; između bojnih linija sve je manje rastojanje, ali naši ne uzmiču.
— Ako se Turci neprestano budu primicali, oni će se naskoro pomešati s našima i preći u juriš s bajonetima, a da li će naša mlada vojska izdržati ove napore?! — tu Černjajev klimnu brižno glavom i poče hodati tamo amo krupnim koracima. Zatim nastavi: — A čuje li se borba s fronta od Katuna i s levog krila od sv. Stefana?
— Nisam mogao ništa razabrati; pucnjava je kod Tešice vrlo jaka, pa se s drugih strana ništa ne može čuti. Ali baš kad htedoh amo poći, stade da se diže dim od Katunske strane, baš na samoj našoj granici; izgleda kao, da je upaljena Špartaljeva mehana na drumu i jedan kraj sela Katuna.
— Tako! A jeste li vi to dobro videli?
— Dobro, vaše prevashodstvo.
— Dakle i tu prodiru! A s levoga krila nemam nikakvoga izvešća; pukovnik Malinovski ništa mi ne javlja, a od podne ga napadaju Turci sa svom žestinom. Moram znati šta je tamo. Nađite mi odmah kapetana Vojvodića.
Nađem kapetana i đeneral mu naredi da uzme 20 konjanika, da ih razmesti između Aleksinca i sv. Stefana kao poštu, sam da ode do sv. Stefana da vidi šta se tamo radi, i da kaže puk. Malinovskom đeneralovu poruku da mu svakoga sata po konjanicima šalje izvešće o toku borbe.
Od Tešice stiže vest da je ćuprijska brigada popustila i u neredu se povlači. Đeneral je đipao od muke. Brže bolje dozva kapetana Cvetka Pavlovića i posla ga sa još dva Rusa i dva eskadrona da zaustavljaju i teraju napred begunce. Ruskim oficirima general reče na polasku: udrite ih kamdžijom.; kažite da ću streljati svakoga desetoga iz ćuprijske brigade, ako ona da povod da se izgubi bitka. — Eskadroni odoše, a đeneral je još dugo i dugo praskao i ljutio se.
Čim ugrabim slobodan trenutak u štabu, opet istrčim na vis više Aleksinca da vidim šta se radi kod Tešice. Nađoh sasvim izmenjene položaje: Turci su se jako pomakli napred, naši jako stuknuli, no borba je još trajala. Puške su groktale kao sa nekom zlobom i pakošću. Kad čovek zažmuri, i ako može samo za trenut da zaboravi da je ovo borba, puščani pukot učini mu se kao lavež hiljadama zlih pasa koji s neopisanom pakošću laju jedan na drugog. Bilo je posle 6 časova u veče, kad se puščana praska najedanput naglo preseče. Tako prekidanje paljbe uvek je ili vrlo radostan ili vrlo žalostan znak — znak da ili Turci ili naši izmiču. Pauza nije dugo trajala, naskoro se začu pravilna plotunska pucnjava sa odmerenim tempom. To jedna strana odstupa, a druga je goni plotunskom vatrom. Ko odstupa? — Sigurno Turci, reče jedan građanin, koji je stajao do mene te posmatrao borbu. — Bogme biće da odstupaju naši, tutnjava se približava s turske strane našoj — reče jedan vojnik. — Vojske su se bile spustile u kukuruzna polja i zašle za brdnjake, te se nije moglo videti ko napreduje, a ko odstupa. No naskoro sve postade jasno. Iz Tešice počeše izbijati u vis crna klupčad gustoga dima — dakle naši odstupaju! I dok ih Turci gone plotunskom vatrom, Čerkezi već pale sela...
Naskoro prestadoše i plotuni; naši su izmakli iz domašaja turske puščane vatre. Još se ovda onda čula po koja usamljena puška; to se pozdravljaju poslednji uporni borci. Naskoro i to prestade; turski topovi poslaše još nekoliko metaka za našom vojskom, pa i oni umukoše i nasta večernja tišina koja se čudno odzivaše u duši posle onolike dnevne huke i urnebesa. A baš u taj mah sunce utonu na dalekom zapadu iza srpskih planina. Bojno polje još ce zamalo iskrilo i treptalo, obasjano malaksalim zrakama utonuloga sunca, pa se onda postepeno pogasiše svetle sunčane Varnice što su se iskrile na svakoj biljčici, na svakom predmetu u okolini, a poljem se razastro večernji suton i siva zamaglica. Svetlo sunašce! Koliko su dubokih, krvavih rana na bojnome polju osijali tvoji poslednji zraci; koliko se tvojih svetlih iskrica prelamalo u kapljama ljudske krvi, kojom je danas tako obilno orošeno bojno polje; koliko je samrtnih uzdaha na bojištu izumrlo sa izumiranjem tvojih zraka; koliko se suznih očiju zaklopilo pri tvome zalasku, da te nikad više ne vide; koliko će nagrđenih trupova i teških ranjenika, ostavljenih na bojištu sa razdrobljenim kostima u lokvama krvi, orositi tvoja večernja rosa i uviti tama ove noći; koliko će usana koje na domu čekaju vreli, slatki poljupci, puni nege, ljubavi i milošte, osvanuti sutra neme, hladne i ukočene!...
Večerilo je, suton se polako spuštao s visova Jastrepca planine na bojno polje; tu se mešao sa dimom, što se poče dizati iz okolnih sela, i time postade još gušći. Dim! Viktor Igo veli o dimu na jednom mestu otprilike ovako: »Nema ništa prijatnije i ništa strašnije od dima. Ima mirnoga dima, i dima koji te dovodi u užas. Njegova boja, njegova gustina, to je — mir ili rat, ljubav ili mržnja, gostoljublje ili pogibija, život ili smrt. Dim, što se vije među drvima, može da znači najdivniju stvar na svetu — domaće ili najužasniju — požar. I ponekad sva speća i sva nesreća čovekova sastoji se u ovom neshvatljivom nečem, što se povija i rasipa po volji vetra«.
Dim, što sam ga ja gledao, bio je kobne boje: crn sa naglim mešanjem crvenoga odbleska. Ovaj odblesak spočetka se silom probijao kroz gustinu dima, posle je bivao cve jači i svetliji, dok naposletku nije izbio pod nebo, kao grdan plamen. Požar se prvo pojavljivao na jednom kraju sela, posle se širio cve dalje i dalje i naposletku obuzimao celo celo. A y moravskoj dolini sela su česta; i sva ta sela na levoj obali Morave, od naše granice pa do pod sami Aleksinac, buktila su sad u plamenu. Požar je bio strašan; od upaljenih kuća i ctaja palile cy se i ograde i širile požar, sve dalje. Od silne jape sušilo se voće i trava, pa se plamen i njih dohvatao i ceo se predeo pretvarao u plameno more. Stoka, psi, piladija — upravo sve živo bežalo je s drekom iz popaljenih sela; arlukanje pasa razlegalo se daleko po okolini. Prizor je bio užasan. Što je hiljadama porodica čitavoga veka teklo, podizalo i privređivalo, sve to sad proždire strašan požar i do sutra će sve biti gar i pepeo! Ja ne mogoh dalje gledati ovaj užas i udalih se od ovoga strašnoga mesta, gde je ceo dan besnio čelik i olovo i gde će celu noć besniti strašan požar. Danju se tamane ljudi, noću ljudska tekovina, danju smrt, noću razorenje — to je strahobna slika rata. Silazeći u Aleksinac čuh gde ce otud diže graja i gungula. Vest o izgubljenoj bitci prodrla je u varoš i svet se uzrujao, što je sasvim pojmljivo pri takvoj blizini bojnoga polja. Kad siđoh u varoš, videh duge redove ranjenika gde peške, na kolima i na nosilima prolaze za bolnicu. Odoh u štab. I tu nađoh metež i uzrujanost. Beše puno viših oficira. Valjalo se savetovati šta da se sutra preduzme. Zbilja, šta da se preduzme? Hannibal ante portaѕ...
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|